Katalonsko proleće

Topli katalonski mart (htedoh reći španski, pa sam se brže-bolje ispravio), Barselona prepuna sunca, malih aleksandri, kaluđerica (dve šarmantne, ali nepoželjne, strane i invazivne vrste papagaja) i galebova (koji, na Jelicin užas, kriče u večernjem mraku). Uprkos svem suncu, dane sam proveo u zasenjenom i zamračenom zdanju Plavog muzeja sa interesantnom prirodnjačkom zbirkom (gde mi je najzanimljivije bilo shvatiti koliko sam tih ‘tica i sisara već posmatrao u prirodi), a na ništa manje zanimljivoj radionici o metodologiji izrade atlasa ptičjih populacija. Poslednji dan skupa, završna prezentacija – već vadim dvogled iz ranca, i posle nje kafa – pozdravljam se i krećem da sa lokalnim vodičem, Stivom Vestom, istražim okolinu.

Prvo zaustavljanje je nedaleki rezervat delta reke Ljobregat, mreža rukavaca, tršćaka i borovih šumaraka stisnuta između aerodroma i industrijskih postrojenja.  Vozimo polako duž trskom obrasle oivičene reke. Na drugoj obali, iza barskih kornjača koje se sunčaju, među borovima je krdo konja, čija je uloga da ispašom održavaju travna staništa (tj. spreče da livade zarastu u žbunje). Iz trske se čuje pesma svilorepog cvrčića (kod nas veoma retke vrste), ali se sama ptica ne da videti. 

Sredozemna crnoglava grmuša Copyright (c) Szabolcs Kokay

Na parkingu Stiv prepoznaje pesmu sredozemne crnoglave grmuše (ja sam tu vrstu retko posmatrao u Grčkoj, a i tada po završetku gnežđenja i, s njim, sezone pevanja), pe je i sam emituje s telefona, ne bi li pticu privukao da istraži koja se to druga grmuša usudila da zađe na njegovu teritoriju (njegovu – jer samo mužjaci pevaju). I zaista, vitka siva prica crnog repa i glave, te crvenih očiju i nogu, dolazi na par metara udaljen žbun da nas podozrivo odmeri. 

U to se pored nas zaustavlja veliki autobus iz kog se iskrcava grupa od tridesetak irskih ptičara naoružanih teleskopima, stativima, dvogledima, foto aparatima... a mi ulazimo u kola da se zaputimo ka sledećoj lokaciji. Mužjak sredozemne crnoglave grmuše peva za nama, kao da nam se smeje što odlazimo. 

Kroz u zelenilo uvijene kuće Rat-penata skrećemo uz krševito brdo. Put dalje prati klisuru i u oštrim osmicama se uspinje ka parku prirode Garaf (tj. Garaf za vas i mene, garrrrAf ako ste Katalonac). Nastavljamo kroz žbunastom vegetacijom obrastao krečnjački plato, pa zastajemo na vrhu, nedaleko radarske stanice. Na trenutak se pojavljuje orao ribar na seobi (ovo nije stanište za njega), ali nestaje iza grebena pre nego što uspem da ga vidim. Nadam se da će se ponovo pojaviti i... grabljivica nisko nad grebenom, svetlo-tamni kontrast... isti ribar? Stiv me ispravlja: prugasti orao. Ptica nije naročito raspoložena za saradnju, pa skreće i klizne nad grebenom da u sledećem trenutku nestane. Par ovih orlova se tu gnezdi, ali ptica ne pokazuje želju da se ponovo pojavi i bolje pokaže. Nebo je sivo, duva prohladan vetar, pa oblačim flis, koji nije od prevelike pomoći ako se vozite otvorenih prozora i načuljenih ušiju. 

Prugasti orao 

Copyright (c) Szabolcs Kokay

U skupini kuća, poput izolovanog predgrađa za one koji žele da odu iz grada, dočekuju nas sinurbane vrste poput bele pliske, crnog čvorka i svrake (ujedno jedini predstavnik roda vrana kog sam u Kataloniji uopšte video). Odatle skrećemo na dobar makadam, gde nas dočekuje crnoglava grmuša na vrhu žbuna, seoska lasta... Unaokolo raste jedina autohtona palma Evrope – patuljasta palma, koja i sama ima žbunastu formu jer joj se lišće širi nisko nad tlom, i ovde jedva doseže do prozora automobila. Niže, po dolinama, rastu borovi šumarci. Ptičarenje je ipak pomalo mršavo - još je rano, prolećna seoba će postati izraženija tek s početkom aprila.

Visoko u nebu klizi orao zmijar... a iz šbunja se čuje dugorepa grmuša! To jest, čuje se, ali se ne vidi. Stiv se ponovo maša mobilnog i pušta pesmu ove vrste, a mužjak se pojavljuje nakratko da nas odmeri. Uzleti metar iznad žbuna, zaleprša krilama i pokaže siluetu dugog repa, pa nestane u lišću, obično u žbunu koji je iza ovog prvog žbuna... Pa sleće na obližnju grančicu... tražim ga dvogledom, samo tren da uoštrim ... ali već odleće dalje... Sleće, samo da ga uhvatim u vidno polje, ponovo odleće dalje pre nego što uspem da ga pronađem dvogledom. Dižem ruke od optike, gledam ga kako treperi u vazduhu, pa sleće na žbun... evo ga opet, sleće i.... ostaje tu desetak sekundi, dovoljno da mu vidim crveno oko i pegave grudi boje crnog vina... pre nego što ponovo odleti, ali ga više ne jurim. Dosta je bilo. 

Makadam vijuga kroz pobrđe, pokraj vinograda i kroz borik s kućicama za slepe miševe. Jedan bor je prepun ptica, mešovito jato zeba, češljugara i žutarica, bar stotinak ptica. Zastajemo pokraj livade, da nema koje španske kamenjarke... nema... pesma u blizini... ćubasta senica! I to odmah pored puta, u toplom mediteranskom kršu, ni 400 m visine (u Srbiji morate u višim planinama da pretražujete vlažne i hladne četinarske šume ne biste li pronašli koju). 

Bližimo se naselju, crna crvenrepka na niskom zidu, pa između kuća izlazimo na obalni put, gde nas uskoro dočekuje litica zarasla u bradu od borova - Falkonera na ulazu u naselje Garaf. Obasjana sve nižim popodnevnim suncem, stena dobija naranžasti preliv. Na jednom ispustu stoji sivi soko, gleda ka nama, uokviren liticom s leve i plavetnilom namreškanog mora s desne strane. Mislim da mi je to verovatno najlepši prizor sivog sokola ikada.

Modrokos Copyright (c) Szabolcs Kokay

Potom prilazimo istoj litici kroz marinu sa zadnje strane. Dočekuje nas desetak gorskih lasta u vazduhu, a na steni ženka modrokosa. Pojavljuje se i “obični” čvorak koji drsko sleće do ženke modrokosa, pa se i sam nekako plavičasto presijava – isprva sam pomislio da je mužjak ovog modrog drozda. Ipak, pravi mužjak modrokosa je imao manje razumevanja za ovog “i na guske i na patke” čvorka, pa se odnekud pojavio da ga pojuri i otera... kratkotrajna tuča u vazduhu... i mir na litici.

Dok ulazimo u kola, ispraća nas strnadica kamenjarka. Nad Barselonom nas dočekuju prve sive čiope, pomalo je rano da se već pojave, ali one to valjda bolje znaju. Sutradan će me na aerodromu ispratiti pupavac, moj prvi ove godine.