While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

16 фебруар 2016

VUČIĆ? PAJTIĆ? NIJEDAN! GLASAJTE ZA MENE!

Tako je, za mene glasajte, evo OVDE! A šta ja to hoću? Da stignem na Rosovo more, duboki zaliv Antarktika prebogat živim svetom zboh čega (prethodni blog) je predloženo da se to more zaštiti kao međunarodni rezervat prirode. Ali, da bi ta zaštita bila i formalno začeta, potrebno je da se slože vlade 25 zemalja, uključujući i Rusiju (koja se zaštiti protivi) i SAD (koje podržavaju zaštitu).

Zbog toga se „Komisija za zaštitu antarktičkih živih morskih resursa“ (Commission for the Conservation of Antarctic Marine Living Resources) sastala jula 2013. u Bremerhavenu u Nemačkoj, ali je dogovor zemalja učesnica opstruirala Rusija, dovodeći u pitanje komisijin autoritet za donošenje takvih odluka. Potom je tokom oktobra 2014 održan naredni sastanak CCAMLR u Hobartu, na Tasmaniji, kada su zaštitu ovog važnog područja blokirale Kina i Rusija.  

Ja sam se dugo zalagao da zaštitim dva mala područja očuvane prirode u Beogradu (ovde i ovde) i znam koliko je to komplikovano: dobio sam podršku Gradskog sekretarijata za životnu sredinu i Zavoda za zaštitu prirode Srbije, predlog zaštite je otišao na glasanje u Skupštinu grada Beograda – da tamo u nekoj fioci skuplja prašinu. Utiska sam da sadašnje vlasti ne žele da išta zaštite kako se neka uredba o zaštiti ne bi sutra našla na putu investitorima. E, sada, pomnožite tu situaciju sa 25 država čije vlade treba ubediti da podrže nastajanje pomorskog rezervata i nećete biti ni blizu obimu teškoća s kojima se zaštitari suočavaju.

Na skorašnjem sastanku CCAMLR u Australiji, oktobra 2015, složile su se 24 države (uključujući Kinu), ali ne i Rusija, čime smo se vratili na situaciju iz 2013, ali uz još zategnutije odnose i manje razumevanja (manje razuma?) između SAD i Rusije.

Eto. A ja?

Ja želim da zaštiti Rosovog mora doprinesem pisanjem knjige o njemu, njegovom žuvom svetu, nama, putnicima na palubi Orteliusa, i nama, putnicima na planeti Zemlji, u svetlu klimatskih promena.

Ekoturistička agencija Oceanwide Expeditions poklanja kartu za plovidbu duž obale Antarktika. Isplovljava se s Južnog ostrva Novog Zelanda, a plovidba se završava mesec dana kasnije u Ušuaji, u Patagoniji.

Među sada već 600 prijavljenih, vaši glasovi su mi doneli treće mesto. Mislim da je i drugo mesto dostižno, a da ni prvo nije izvan domašaja. Glasanje traje još 13 dana, do kraja februara.

Glasajte za mene, OVDE, pa ovaj post podelite dalje. 

12 фебруар 2016

Antarktik?!? Pa čega to ima tamo?

Photos (3) © Oceanwide Expeditions
Hladno i tmurno. Stalno. Pa ipak, dole na samom kraju sveta, Rosovo more vrvi životom: pingvini, foke, kitovi, krupne ribe-grabljivice – sve to čini jedan od poslednjih praktično netaknutih morskih ekosistema na planeti. I sve to je više nego dobar razlog da se ovo more zaštiti kao međunarodni rezervat prirode.

Zbog toga se „Komisija za zaštitu antarktičkih živih morskih resursa“ sastala jula 2013 u Bremerhavenu u Nemačkoj, ali je dogovor zemalja učesnica opstruirala Rusija, dovodeći u pitanje Komisijin autoritet za donošenje takvih odluka. No, više o tome u sledećem nastavku sage o Rosovom moru.

Vratimo se na taj živi svet koji zaslužuje zaštitu – čega sve tu ima? Rosovo more ima visok stepen endemizma – preko 40 vrsta koje se nalaze samo ovde i nigde drugde na planeti. To je neobično za okeane i čini Rosovo more idealnom laboratorijom za proučavanje evolucije i adaptacija na sve dostupne ekološke niše. Da ostavimo crve i školjke po strani (to teško da mogu da posmatram dvogledom), ovde se sreće jedinstveni genotip Adelinih pingvina, pa nedavno priznata vrsta orke (tip C – orka Rosovog mora), kao i jedna podvrsta Vedelove foke koja se samo u ovom moru sreće.

No, idemo na ono bitno – ptice. Iako se samo 11 vrsta gnezdi po ovim obalama, u Rosovom moru se sreću neke od najvećih koncentracija morskih ptica ma gde u svetu! Najbrojniji pingvini su carski Aptenodytes forsteri i Adelini Pygoscelis adeliae – 26, odnosno 38 procenata ukupne svetske populacije gnezdi se u ovom moru (oko milion parova ovih drugih). I dve najveće kolonije carskih pingvina na Antarktiku nalaze se baš u Rosovom moru, a ovde gnezda svija i šest vrsta burnica i burnjaka – i to ništa manje nego šest miliona gnezda!


Mimo pingvina, oduvek sam hteo da svojim očima vidim kita, nekog od onih odistinski divovskih... Jesam, gledao sam ih na TV, ali mi nekako dođe mali ekran, ne mož’ da mi dočara toliku životinju. Kao što već rekoh u prethodnom blogu, neću da mi kažu kako je pesak na plaži mokar, hoću da moje noge to osete. Ili oči vide, kako god.

U Rosovom moru se sreće 12 vrsta kitova: šest vrsta kitova usana, uključujući plavog Balaenoptera musculus i grbavog Megaptera novaeangliae, te šest vrsta kitova zubana, uključujući orku Orcinus orca (tri različita tipa, uključujući i pominjani C) i ulješuru Physeter macrocephalus. A ulješure se hrane lignjama, onim džinovskim, pa i većim. Februara 2007, ovde je bila uvaćena (slučajno, u ribarskoj mreži) jedna 10 metara duga i 495 kg teška kolos-lignja Mesonychoteuthis hamiltoni.

Da sa sisarima i završim, ovo more nastanjuje i pet vrsta foka: krabojeda foka Lobodon carcinophaga, Vedelova foka Leptonychotes weddellii, morski leopard Hydrurga leptonyx (ovde specijalizovan za lov Adelinih pingvina), okata foka Ommatophoca rossii (za nauku opisana tokom ekspedicije Džejmsa Klarka Rosa, čije ime nosi) i južni morski slon Mirounga leonina. Morski slon je izrazito malobrojan, svega do 50 jedinki i u ovim vodama se ne razmnožava.

Eto, za njima bih da tragam i o njima bih da pišem. A za to mi treba vaša pomoć. Ekoturistička agencija Oceanwide Expeditions poklanja kartu za plovidbu duž obale Antarktika. Isplovljava se s Južnog ostrva Novog Zelanda, a plovidba se završava mesec dana kasnije u Ušuaji, u Patagoniji.


Među 550 prijavljenih, vaši glasovi su mi do sada doneli treće mesto. Mislim da je i drugo mesto dostižno, a da ni prvo nije izvan domašaja.

Sve što vas molim je da glasate za mene, OVDE, i ovaj post podelite dalje.

U sledećem nastavku: kakva budućnost čeka Rosovo more?

03 фебруар 2016

BESKRAJNA ČEŽNJA BUSOLE

Erebus i Teror
Kada sam bio mali, pa iznova iščitavao višetomna Otkrića i istraživanja (ako se dobro sećam naslova – knjige su bile pozajmljene), uvek me je kopkalo šta li radi igla kompasa kada se približite polu. Ok, ništa – i dalje pokazuje magnetni pol, u redu. Ali, šta se desi kada ste u blizini magnetnog pola? Sluđena se vrti u krug?

Mislim da ne, mislim da je Zemljino magnetno polje tada vuče na dole, pa bi trebalo da se naheri i nasloni na kućište kompasa. Sada bih mogao i da guglujem za tim odgovorom, ali nije to isto kao videti svojim očima sopstveni kompas kako se tamo ponaša... Mislim da to rekao Andre Žid, neću da mi kažu da je pesak na plaži mokar, hoću da to moji prsti osete. Kompas još od svojih pećinarskih dana iz ranca ne vadim, evo već 30 godina ga svakodnevno sa sobom nosim. Samo još treba otići tamo.

Ispod četrdesetog stepena širine ne postoji više zakon, ispod 50-og bog, ispod 60-og zdrav razum, a ispod 70-og više nema inteligencije” (“Antarctica” by Kim Stanley Robinson, 1998)

Pre tačno 175 godina, 9. januara 1841, ekspedicija Džejmsa Klarka Rosa je brodovima Erebus i Teror uplovila u Rosovo more. Nije baš tek tako uplovila, prvo je pramac Erebusa čitav sat udarao u led, uvek na istom mestu, dok led konačno nije pukao, a čitavo novo more puklo pred njima. Samo, tukao led... iznova i iznova? To je zahtevalo angažovanje posade na skupljanju i širenju jedara, iznova i iznova, i nemalo manevrisanja i pomorske veštine. Ali, to je bilo doba kada su brodovi bili od drveta, a ljudi od gvožđa (a baš tako su i plivali, kad su morali).


Beše na tom Erebusu, čije ime danas nosi jedan vulkan na Antarktiku i jedan posebno mi zanimljiv član posade, doktor Robert Mekormik (desno), koji je deset godina ranije, 1831, bio hirurg na drugom putovanju Bigla, pod komandom depresivnog kapetana Ficroja. Mekormikova zamisao bila je da duž obala Južne Amerike sakuplja preparate ređih ili dotle nepoznatih životinja, sastavi što impresivniju kolekciju i njome po povratku stekne imetak i naučni ugled. Ali, on je kao brodski hirurg bio vezan obavezama člana posade.

A jedan drugi prirodnjak, budući da se ukrcao o svom trošku i da pravi društvo depresivnom kapetanu (prethodni kapetan Bigla je na moru izvršio samoubistvo; a svi kontakti oficira i džentlmena i prostih “ruku na palubi” smatrani su neprimerenim i obeshrabrivani), nije imao nikakvih obaveza na brodu i mogao je da odsustvuje kako mu se ćefne – Čarls Darvin. Podrazumevalo se da brodski lekar bude i službeni prirodnjak (presuje biljke, preparira ptice, u formaldehidu ili u grogu čuva ribe...), pa je Mekormik bio besan uzurpacijom svog položaja i od kapetana tražio otpust, da se potom iskrca u Riju.

Deset godina kasnije uploviće u Rosovo more i 12. januara 1841, samo tri dana pošto je more otkriveno, uloviće Stercorarius maccormicki, dotle nepoznatu vrstu pomornika čiji naučni naziv nosi njegovo latinizirano prezime. Danas je poznat kao južni polarni pomornik, ali ranije ime vrste bilo je Mekormikov pomornik.  

Eto, tamo bih da odem. A za to mi treba vaša pomoć. Ekoturistička agencija Oceanwide Expeditions poklanja kartu za plovidbu duž obale Antarktika. Isplovljava se s Južnog ostrva Novog Zelanda, a plovidba se završava mesec dana kasnije u Ušuaji, u Patagoniji.

Molim vas da glasate za mene, OVDE, i ovaj post podelite dalje, a ja vam obećavam da nikada neću tražiti vaš glas ni za kakvu političku funkciju.


U sledećem nastavku: kakva budućnost čeka Rosovo more?