 |
| Erebus i Teror |
Kada sam bio mali, pa iznova iščitavao višetomna Otkrića i istraživanja
(ako se dobro sećam naslova – knjige su bile pozajmljene), uvek me je kopkalo
šta li radi igla kompasa kada se približite polu. Ok, ništa – i dalje pokazuje
magnetni pol, u redu. Ali, šta se desi kada ste u blizini magnetnog pola?
Sluđena se vrti u krug?
Mislim da ne, mislim da je Zemljino magnetno polje tada vuče
na dole, pa bi trebalo da se naheri i nasloni na kućište kompasa. Sada bih
mogao i da guglujem za tim odgovorom, ali nije to isto kao videti svojim očima
sopstveni kompas kako se tamo ponaša... Mislim da to rekao Andre Žid, neću da
mi kažu da je pesak na plaži mokar, hoću da to moji prsti osete. Kompas još od
svojih pećinarskih dana iz ranca ne vadim, evo već 30 godina ga svakodnevno sa
sobom nosim. Samo još treba otići tamo.
“Ispod četrdesetog stepena širine ne postoji više zakon,
ispod 50-og bog, ispod 60-og zdrav razum, a ispod 70-og više nema
inteligencije” (“Antarctica” by Kim Stanley Robinson, 1998)
Pre tačno 175 godina, 9. januara 1841, ekspedicija Džejmsa
Klarka Rosa je brodovima Erebus i Teror uplovila u Rosovo more. Nije baš tek
tako uplovila, prvo je pramac Erebusa čitav sat udarao u led, uvek na istom
mestu, dok led konačno nije pukao, a čitavo novo more puklo pred njima. Samo,
tukao led... iznova i iznova? To je zahtevalo angažovanje posade na skupljanju
i širenju jedara, iznova i iznova, i nemalo manevrisanja i pomorske veštine.
Ali, to je bilo doba kada su brodovi bili od drveta, a ljudi od gvožđa (a baš
tako su i plivali, kad su morali).
 |
Beše na tom Erebusu, čije ime danas nosi jedan vulkan na
Antarktiku i jedan posebno mi zanimljiv član posade, doktor Robert Mekormik (desno),
koji je deset godina ranije, 1831, bio hirurg na drugom putovanju Bigla, pod
komandom depresivnog kapetana Ficroja. Mekormikova zamisao bila je da duž obala
Južne Amerike sakuplja preparate ređih ili dotle nepoznatih životinja, sastavi
što impresivniju kolekciju i njome po povratku stekne imetak i naučni ugled. Ali,
on je kao brodski hirurg bio vezan obavezama člana posade.
A jedan drugi prirodnjak, budući da se ukrcao o svom trošku
i da pravi društvo depresivnom kapetanu (prethodni kapetan Bigla je na moru
izvršio samoubistvo; a svi kontakti oficira i džentlmena i prostih “ruku na
palubi” smatrani su neprimerenim i obeshrabrivani), nije imao nikakvih obaveza
na brodu i mogao je da odsustvuje kako mu se ćefne – Čarls Darvin.
Podrazumevalo se da brodski lekar bude i službeni prirodnjak (presuje biljke,
preparira ptice, u formaldehidu ili u grogu čuva ribe...), pa je Mekormik bio
besan uzurpacijom svog položaja i od kapetana tražio otpust, da se potom iskrca
u Riju.
Deset godina kasnije uploviće u Rosovo more i 12. januara
1841, samo tri dana pošto je more otkriveno, uloviće Stercorarius maccormicki,
dotle nepoznatu vrstu pomornika čiji naučni naziv nosi njegovo latinizirano
prezime. Danas je poznat kao južni polarni pomornik, ali ranije ime vrste bilo
je Mekormikov pomornik.
Eto, tamo bih da odem. A za to mi treba vaša pomoć.
Ekoturistička agencija Oceanwide Expeditions poklanja kartu za plovidbu duž
obale Antarktika. Isplovljava se s Južnog ostrva Novog Zelanda, a plovidba se
završava mesec dana kasnije u Ušuaji, u Patagoniji.
Molim vas da glasate za mene, OVDE, i ovaj post podelite
dalje, a ja vam obećavam da nikada neću tražiti vaš glas ni za kakvu političku
funkciju.
U sledećem nastavku: kakva budućnost čeka Rosovo more?
Коментари
Постави коментар