photos copyright (c) ms. & mr. albicilla Hipokolijus je sveti gral bliskoistočnog ptičarenja. Ne zato što je redak – jer nije, tek je malobrojan. Niti zato što je ugrožen – jer nije. Već zato što su ugroženi oni koji krenu u potragu za hipokolijusom po pustinjama Iraka, Irana, Afganistana ili Pakistana, gde se ova vrsta gnezdi. (Sad će se neki blogeri naći da mi kažu kako su oni baš tamo bili i kako to nije tako opasno. Podsetiću vas, oni su tamo bili da – izveštavaju s ratišta. Full stop.) Među ptičarima koji (još) nemaju death wish, selo Fulaj je zato čuveno bar koliko i Tadž Mahal među neupućenima – to je jedino mesto gde se u Indiji svake zime može videti hipokolijus. A ja sam ptičar. Mrak januarskog (pred)jutra … hmm, u stvari odmakle noći – još ni traga zori, zatiče me na putu od Nakhatrane do Fulaja, u nazapadnijem indijskom dristriktu, Kač, u Gudžaratu. Jeste da tuda nekuda prolazi Rakov povratnik, ali, i tamo je januar – januar, a noći hladne. Ni kafu nisam popio, s