 |
| photos copyright (c) ms. & mr. albicilla |
Hipokolijus je sveti gral bliskoistočnog ptičarenja. Ne zato što je redak – jer nije, tek je malobrojan. Niti zato što je ugrožen – jer nije. Već zato što su ugroženi oni koji krenu u potragu za hipokolijusom po pustinjama Iraka, Irana, Afganistana ili Pakistana, gde se ova vrsta gnezdi. (Sad će se neki blogeri naći da mi kažu kako su oni baš tamo bili i kako to nije tako opasno. Podsetiću vas, oni su tamo bili da – izveštavaju s ratišta. Full stop.) Među ptičarima koji (još) nemaju death wish, selo Fulaj je zato čuveno bar koliko i Tadž Mahal među neupućenima – to je jedino mesto gde se u Indiji svake zime može videti hipokolijus. A ja sam ptičar.
Mrak januarskog (pred)jutra … hmm, u stvari odmakle noći – još ni traga zori, zatiče me na putu od Nakhatrane do Fulaja, u nazapadnijem indijskom dristriktu, Kač, u Gudžaratu. Jeste da tuda nekuda prolazi Rakov povratnik, ali, i tamo je januar – januar, a noći hladne. Ni kafu nisam popio, sasvim nerazbuđen, vozim se pristojnim asfaltom kroz akacije. U snopu farova, s puta ispred nas, uzleće indijski leganj, naša prva ptica tog dana – i 137. vrsta na ovom putovanju.
Negde među kućama i krošnjama dočekuje nas dobro umotana prilika našeg lokalnog vodiča, Mohameda Dadua, i s njim nastavljamo do ruba sela, gde parkiramo pokraj njiva i sledimo usku stazu kroz zasade ricinusa i prvu svetlost zore. Iz niskog žbunja dopire kokošije kreštanje sivih frankolina, iz krošnji akacija se čuju belouhi bulbuli, a s neba dopire trubljenje prvih jata ždralova.
Brežuljak sa strašilom, presečen ogradom od bodljikave žice, i sunce koje se tek pomalja. Čekamo. Mislite će strašilo biti loš znak? Ne bi trebalo, ptice su prepametne za taj glupavi trik.
U niskom letu nas nadleću dva kudrava nesita (ne znam šta mi bi, umesto dvogleda, mašio sam se fotoaparata, i umesto da ih dobro vidim, sve što sam postigao je neoštra fotka), a ispod obližnjeg žbuna nestaje jedna modrovoljka.
I potom, u talasastom letu, jedva metar-dva iznad tla, prolazi vitka sivosmeđa ptica i nestaje usred istog žbuna. Ženka hipokolijusa!
Sedimo na brežuljku i pokušavamo da kroz granje nazremo vise od siluete ptice. Nažalost, to je ujedno sve što vidimo. Napinjem vid do krajnjih granica preciznog uoštravanja… ptica ime neke dekoracije po grudima – nesvesno, pričam naglas – kao … kao ogrlicu od sitnih plavih perlica, svaka uokvirena zelenim i sa svake visi… kao zeleni repić? Mohamed sa osmehom potvrđuje moje zapažanje: Yes, yes. Ma, nikada nisam video ijednu pticu da ima takvo šta?!
Ima li ko ključ? Nema niko, svi smo ih ostavili u kolima… Čekaj, ja nisam, gde mi je ranac… listam Grimetov ključ za ptice Indijskog potkoninenta, evo… ma nema nikakve ukrase po perju, samo jednostavne sive grudi!! Ah, Mohamed je jako ljubazan čovek, ali njegov engleski je dosta skroman…
Ubrzo, ptica odleće iz svog žbuna. Mohamed nam objašnjava, sada uz Čirakov prevod, kako ona tu dolazi da se hrani tim plavim bobicama žbuna Salvadora persica (i inače se hrani bobičastim voćem, potom smokvama, urmama, itd).
Na susednom drvetu je sivogruda prinija, pa indijski bulbul… I evo ponovo hipokolijusa (gore), sada na vrhu grane, konačno se dobro pokazuje!
Vraćamo se do kola, da se zaputimo u polupustinju koja okužuje selo. To je šira zona ruba Velike slane pustinje Kač, koja je nekada obezbeđivala dobru pašu za bivole koje seljaci gaje i gde je raslo 40 autohonih vrsta trava. Taj broj se tokom poslednjih par decenija sveo na samo 10, usled sađenja Prosopis juliflora – ludog korova, kako ga lokalci zovu, koje je država inicirala 1960-ih radi sprečavanja širenja pustinje. Prosopis se pokazao invazivnim, pa umesto nekadašnjih travnih ravnica sada imate žbunastu savanu sa četiri puta manje biljnih vrsta.
Jata ždralova su svuda unaokolo, nije mi sasvim jasno čime se ovde hrane, pa pustinjska beloguza, seoska lasta, daurska lasta… Zastajemo kod stenovitog brežuljka, međunarodno poznatog kao Bird Rock, da tu doručkujemo i potražimo retku malu crvenoleđu beloguzu. Odmah se pojavljuju modrokos (dole) i mala crnoglava beloguza, a nedugo potom i crvenoleđa. Kooperativne neke ptice.
Vozimo oko Bird Rocka, pažljivo pretražujemo kamenite padine… Naime, od vodiča iz džipa s kojim smo se mimoišli saznali smo da je ovde i jedna buljina, koju sam prosto morao da vidim – jer tu vrstu nikada nisam posmatrao. Ispostaviće se da ću je videti i da je istovremeno – neću videti. Kooperativna sova je zaista čekala na nas, dremajući u senci jednog žbuna, ali pažljivije posmatranje nam je otkrilo da to nije ‘obična’ evroazijska buljina Bubo bubo, već indijska rasa B.b. bengalensis, koja je na putu da i sama bude priznata za zasebnu vrstu. Razlika između dve (pod)vrste je i okom vidljiva, indijska je sitnija, a lice joj je sa strane obrubljeno crnim, no, ostaje da se razlika dokaže i na nivou rasporeda hromozoma. Izgleda da ću za svojom buljinom i dalje morati da tragam (jedna ranija potraga za njom iznedrila mi je bila znatno ređu dugorepu sovu).
Dan se završio cifrom od 145. vrsta na putovanju. Sutradan ću blizu aerodroma u Ahmedabadu videti indijsku vugu, 146. i poslednju pticu na ovom putu. A dan po povratku kući, stigao mi je mail od Swarovskog: da, dobio sam CL u vlasništvo. Hvala svima koji su svojim glasom tome doprineli.
I za kraj, na pozivu na Global Bird Watchers' Conference 2012 autor se najljubaznije zahvaljuje vladi indijske države Gudžarat i Turističkoj korporaciji Gudžarata.
Коментари
Постави коментар