While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

11 април 2011

EVROPLJANIN u sumraku

ZIMOVNIK NA DUNAVU
     Više od 100.000 pataka sa severa Evrope zimu provodi kod Kostolca, Rama, Golupca...
copyright © 1999-2011 albicilla
     "Aka" se ljulja, kiša dobuje po palubi, a talasi zapljuskuju trup koji odzvanja kao rezonantna kutija - šljus, buć, šljus... Oko nas treperava svetla Donjeg Milanovca i đerdapska brda utonula u mrak januarske noći. I dok plamen naftarice otkriva šare mahagonija po tavanici brodskog salona, Milica Ivović, Goran Sekulić i ja - učesnici završne faze istraživačke ekspedicije "Avis Marsilliana" - sedimo oko stola, zadubljeni u današnje beleške. 
     Iz beležnica mokrih od snega sabiramo na brzinu nažvrljane brojke, nečitke zbog promrzlih prstiju, i dolazimo do zbira od oko 29.000 pataka zimovalica, koliko smo ukupno izbrojali tokom današnje plovidbe. Najbrojnija vrsta Đerdapa je riđoglava patka - na prethodnih 40 kilometara rečnog toka videli smo gotovo 20.000 kako dremaju na sred reke. Na drugom mestu je stidljiva i plašljiva patka dupljašica sa 6.000 jedinki. 
     "Avis Marsilliana" je ekspedicija koja istražuje brojnost barskih ptica - gnjuraca, kormorana, čaplji, pataka, gusaka, labudova - koje zimuju na jugoslovenskom sektoru Dunava, pošto ih je nastupanje leda oteralo sa voda severne Evrope. 
     Ujutru nam se pridružuje biolog Zoran Milovanović iz nacionalnog parka Đerdap, i kapetan Vukašin Popović pali brodski motor. Nastavljamo plovidbu po hladnom i vetrovitom danu, ali bez obzira na vremenske prilike, Milica, Goran, Zoran i ja sedimo na pramcu kako nam nijedna ptica ne bi promakla. 
     A pred nama se širi poplavljeno ušće Porečke reke - poprište ekološke katastrofe iz 1996. kada se izlila jalovina majdanpečkih rudnika i  potrovala sav živi svet u njoj. Nas je tu dočekalo novo iznenađenje - čak 23 retka velika ronca, krupnih pataka zelene glave i koralnocrvenog kljuna. U odnosu na ranije godine primetno raste broj ronaca koji zimuju kod nas. 
     Dok se trudi da što više podigne kragnu svoje tamnozelene uniforme službenika nacionalnog parka, ne bi li se zaštitio od ledenog vetra, Zoran priča kako je prošle godine ovde sletelo 17 labudova grbaca. Sledećeg dana ih je osvanulo 16, zatim 15, itd. - a labudovi ne spadaju u lovnu divljač i zaštićeni su trajnom zabranom lova. Zabrinuto je obišao stanovnike obližnjih kuća - tog puta bez uniforme - da bi saznao kako su "baš ukusne ove 'guske!'" 
     Nastavljamo plovidbu ka selu Golubinju. Vraški je hladno i vetar već nosi pahuljice, ali nas istraživački žar tera da ostanemo na pramcu. Nauka je surova ljubavnica - prisećam se jedne rečenice iz Besonovog filma "Veliko plavetnilo". Upornost se uskoro isplati: uz rumunsku obalu opažamo jato od 1100 riđoglavih pataka, pa još 250 u letu, pa još 200... 
     "Ukupno 8000 riđoglavih pataka" posle nekoliko minuta izgovara u svoj diktafon Milica Ivović, kustos Prirodnjačkog muzeja u Beogradu. Ova odlučna mlada žena u svojim poznim dvadesetim godinama, nasmejana kad god joj to surovost vetra dozvoli, objašnjava da je jugoslovenski sektor Dunava - posebno potez nizvodno od Beograda - identifikovan kao jedna od ključnih tačaka na seobi i zimovanju pataka, te da od njegovog očuvanja zavisi opstanak preko 10% ukupne populacije ptica koje koriste taj seobeni pravac. 
     Sneg veje - sve je gušći i gušći. Sedim na palubi sa šoljom vruće kafe koja mi kroz rukavice greje prste. A pred pramcem - jedan od najimpresivnijih prizora na čitavom toku Dunava - reka se sužava u klancu Kazana gde se litice vertikalno uzdižu po više stotina metara. I dok uživam u mirisu kafe, Zoran nam pokazuje stabla tercijernog relikta tise - jedine zelene tačke na liticama Kazana. Tisa je nekada smatrana svetim drvetom, između ostalog i zato što je to jedini četinar koji se podmlađuje iz panja. Čak se verovalo da grančica tise u novčaniku sprečava pare da izađu. (Još samo da saznam koje drvo doziva pare da uđu?) Zoran objašnjava kako je pokrenuta inicijativa da se zaštiti i rumunska obala Đerdapa - najpasivniji i najnerazvijeniji deo Rumunije - i osnuje međunarodni nacionalni park. 
     Razloga za takvu zaštitu je mnogo. Ovde je tokom zime 1997. proliveno 15.000 litara nafte i stvorena mrlja dužine 20 kilometara. Veći deo te nafte danas počiva u nanosima mulja, pesticida i teških metala nataloženim pred đerdapskom branom. 
     Pred Tekijom jezero dobija na širini - svih 1000 metara, ponegde i više, a svaki tok vode kao da prestaje. Već mi je muka od vejavice i hladnoće pa šaljem sve ptice do vraga i uvlačim se u toplu kabinu - u kojoj su svi prozori zamagljeni i brojanje iz toplote onemogućeno. 
     Pre 30 godina je par kilometara iznad stare Tekije isparcelisano zemljište, razveden vodovod i podignuta crkva. Stanovnici su izabrali placeve tako da očuvaju stare komšiluke i podigli nove kuće. Krajem godine stara Tekija je potopljena, a nova osvanula pored akumulacionog jezera. Dunav je prvo plavio bašte, pa stepeništa, pa prozore... Dve hiljade ljudi je u tišini sedelo na obali i gledalo kako im rodne kuće nestaju pod vodom. 
     Naspram Oršave reka skreće desno i tu negde plovimo iznad potpuno potopljene Ade Kale, čuvene po vojvodi Milenku Stojkoviću koji je sa ustanicima 1803. godine ovde posekao dahije. Manje je poznato da je sve do njenog potapanja na Adi Kale bilo tursko selo koje je putnik i putopisac Patrik Li Fermor, idući pešice od Holandije do Turske, posetio 1934. godine i opisao u knjizi "Between the Woods and the Water": "Kuće sa doksatima okupljene oko džamije i radnjice i duvandžinice oko kojih su se u prah pretvarali ostaci velike tvrđave... Staza između krušaka i dudova vodi do malog groblja sa nakrivim nadgrobnim spomenicima sa turbanima i, u jednom uglu, groba derviškog starešine iz Buhare koji je ovde završio život, siromašan kao miš, nakon lutanja po svetu u potrazi za najlepšim mestom na zemlji, najzaklonjenijim od zla i nesreće." (Sic!) 
     Rod Haikel koji je jedrilicom Rozinante ovuda plovio 1987. je u svojoj knjizi "The Danube - A River Guide" zapisao: "Slušao je [P.L. Fermor, prim. aut.] zov imama sa minareta džamije, ... i čuo eho islama kako odjekuje po brdima Kazana, eho carstva koje je jednom kontrolisalo ovaj region. Pre potapanja ostrva ... Turci su raseljeni u Konstancu na Crnom moru, i Tursku." Jedino što se još nije promenilo su orlovi koji su i tada, kao i sada, nadletali Adu Kale, kao ovaj mladi belorepan što upravo nestaje u Rumuniji. 
     Pet kilometara niže potopljene ade počiva rimska Porta Ferrea - stenoviti katarakt u reci zbog kojeg je plovidba bila opasna, i moguća samo po visokom vodostaju. Latinski naziv su Turci preveli u Demir kapiju, a Srbi u Gvozdena vrata. Đerdap (girdap) je persijska reč koja znači vrtlog, brzak. 
     A zbog brzaka dugačkog tri kilometra su još Rimljani ovde iskopali prvi kanal, da bi krajem XIX veka bio prokopan Sipski kanal i izgrađena pruga kojom su parne lokomotive teglile brodove uzvodno, nasuprot struji brzine 20 km/h. Pre izgradnje brane ovo je bio najteži i najopasniji deo ukupnog toka Dunava. Najdžel Firson je opisao prolazak svoje jahte Flame kroz Djerdap 1925. godine: "Flame se borila sa kormilom kao konj koji pokušava da ujede. Mašina je usporila gotovo do zaustavljanja, a zatim pojurila kao da nam je krma u vazduhu. Flame se drmala i tresla, a zatim prošla pravo pored pet crvenih bova. Takav je osećaj prolaska plovilom ove veličine kroz vrtlog. ... Ona [Flame, prim. aut.] je napregnuta, kormilo ne odgovara na komande i mašina sasvim poludi." 
     Rod Haikel opisuje suštu suprotnost: "Kada sam plovio na Rozinante ovom sekcijom reke, bila je ukroćena ogromnom đerdapskom branom. Sada je više nalik velikom jezeru, kao deo Švajcarske ili gornje Austrije prebačen u Jugoslaviju." 
     I zeleno korito Ake je najzad privezano za bovu u prevodnici brane. Očekivao sam makar neko komešanje vode dok gubimo čak 34 metra - kao da se spuštate liftom sa 11. sprata. Naprotiv, spuštamo se neprimetno i iznenađujuće brzo. Ova brana je 1969. godine potopila Đerdap i presekla seobe moruna i jesetri, te uništila jedinstvene pećinske vrste insekata i zglavkara koji nisu još bili niti istraženi i opisani. Potopljeno je i 80 veoma vrednih arheoloških lokaliteta, koji nikad neće biti do kraja istraženi, i preseljeno je 24.000 ljudi. 
     Da tu ne bude kraj, Dunav je kolektor otpadnih voda za region sa oko 80 miliona stanovnika i pred branom se zbog usporenog toka zajedno sa muljem talože i teški metali, pesticidi, živa i druge toksične materije iz čitave srednje Evrope. Jugoslavija ne prečišćava svoje otpadne vode, te umnogome i sama ovome doprinosi. Zbog sličnih pojava se u Americi, koja prednjači po broju "zajaženih potoka", ovih dana vodi više sudskih sporova povodom zahteva zaštitara za rušenje davno izgrađenih brana da bi se omogućio slobodan tok vode i života u nekim ekološki osetljivim područjima (poput Elwha River, Washington; Snake River, Idaho/Oregon). 
     Ali sa druge strane, gradnjom brane i potapanjem Đerdapa je olakšana plovidba, a viši nivo vode i usporen tok su izmenili ekološke uslove srednjeg toka Dunava. Povećana vlažnost u klisuri, više padavina i česte magle uslovile su bujniji rast šuma. Uzvodno od klisure, poplavljene su sve depresije i obnovljen niz močvara od kojih je najpoznatiji Dubovaki rit, u kome je danas najveća gnezdilišna kolonija čaplji i kormorana u Srbiji. Široke vodene površi Dunava kod Kostolca, Rama i Golupca doprinele su da tu svake godine prezimi 60.000 pataka - to je jedno od najznačajnijih zimovališta pataka u srednjoj Evropi, što pre potapanja Đerdapa nije bio slučaj. 
     Najzad, potrebe Jugoslavije za električnom energijom su velike, a od 2500 MW koliko se snagom vodene mase godišnje proizvede u Srbiji, 1032 MW se proizvede u Đerdapu. Doduše, i rezerve uglja u Srbiji su velike, ali termoelektrane znatno zagađuju okolinu, pa je hidro-energija čistija. Da nuklearne elektrane i ne pominjem - otvoren tehnološki daleke 1974, nedaleki bugarski Kozloduj je među 25 najopasnijih nuklearnih postrojenja u svetu, a njegovih šest reaktora tipa VVER-440 se smatraju još opasnijim od černobiljskih RBMK reaktora. Poslednja havarija, kada je šesti blok isključen iz proizvodnje, odigrala se septembra prošle godine.     
     Pred pramcem Ake se otvara donja kapija prevodnice i između zidova visokih po 20 metara ukazuje dalji tok Dunava. Zauzimamo svoja mesta na pramcu i brojimo velike vrance, krupne crne ptice koje se upravo okupljaju da u sigurnosti Davidovačkog ostrva provedu noć. Uz njih je i nekoliko desetina retkih malih vranaca. Gole krošnje topola se bele. Od snega? Ne - od ptičjeg izmeta. 
     Još desetak kilometara i pred nama je Kladovo, a pred njim brojne tamne tačke u zimskom sumraku. Frenetično brojimo: 100, 200, 300... svih 2000 plovki gluvara, 450 zviždara, uz njih oko 300 riđoglavih, te 60 ćubastih pataka - najveće jato koje smo danas pronašli. 
     Milica odvaja bolno hladne metalne okulare dvogleda od očiju i vunenu kapu spušta na čelo, objašnjavajući tako velike koncentracije ptica na jednom mestu činjenicom da površina koju vodena staništa zauzimaju na severu Evrope nekoliko puta prevazilazi onu na jugu. Otuda fantastične koncentracije ptica na nekoliko značajnih tačaka južne Evrope - među njima i na jugoslovenskom sektoru Dunava. 
     Uveče je Aka na vezu u Kladovu, ali ovog puta ne dobuje kiša već nas polako, ali uporno, prekriva sneg. Nas troje nagnuti nad stolom i zadubljeni u današnje beleške uživamo u toploti koju brodska naftarica širi oko sebe. Pošto svako broji ptice za sebe, dobijeni rezultati se razlikuju za 15% do 30%, pa tražimo srednje vrednosti da bismo grešku u brojanju sveli na minimum. Dvadesetdva plus šezdeset plus četrnaest - kucam po digitronu dok napolju huji vetar, januarska noć polako odmiče, a talasi zapljuskuju trup - šljus, buć, šljus, buć... 
     (Ekspedicija "Avis Marsilliana" je te noći završila plovidbu započetu u Beogradu pet dana ranije /25-31.1.1999/. Nizvodnih 90 km jugoslovenskog toka Dunava učesnici su obišli kolima. Istraživanje je najvećim delom sponzorisao Regionalni centar za životnu sredinu /REC/. Prema preliminarnim rezultatima, ukupno je izbrojano oko 200.000 pataka zimovalica.)
objavljeno u poslednjem, 20. broju EVROPLJANINA, 18-31. mart 1999.
12 godina kasnije, dobili smo ulicu Slavka Ćuruvije. Zadovoljenje pravde nismo dočekali. Sa ovakvim vlastima, rekao bih da to nećemo ni videti. 

Нема коментара:

Постави коментар