While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

06 мај 2013

... lajkovačkom prugom

obična grmuša, copyright (4) albicilla
Lajkovačka pruga je mitska trasa kojom je pre pola veka kompozicije vukla parna lokomotiva, da potom usled „modernizacije železnice“ linija bude ukinuta, šine uklonjene, a ruta asfaltirana. Bio je to isprva dobar, iako ponešto uzak put, održavan koliko i sve drugo u zemlji, pa se asfalt dezintegrisao, šljunčana podloga izvirila i, nekako s nastupanjem novog milenijuma, put prerastao u makadam.

Ovih dana sam u nekoliko navrata s dvogledom oko vrata obišao deonicu neposredno južno od Lajkovca, koja blago vijuga između šumovitog pobrđa na zapadu i ravne doline reke Ljig na istoku (Ljig u par navrata gotovo da dodiruje prugu), između šume i njiva, između Pepeljevca i Bogovađe.  

žutarica
Iz žbunja pevaju zebe (ali se tada baš svojski trude da se ne pokažu), na žici stoji bela pliska, nešto kasnije i crnoglava travarka. Zaustavljamo radi fotografisanja, da po gašenju motora začujem žubor koji od prošlog leta nisam čuo - žuboravo glasanje jata pčelarica koje se odmara na vrhu odseka, tek pristiglo iz Afrike.

Unaokolo se često čuje kreštanje fazana. Uz kuće se viđaju seoske laste (15) i vrapci pokućari, kao i žutarice (23). Kroz žbunje leti par rusih svračaka,  a njive obilaze vrane, čavke i pokoja svraka (41). Jato poljskih vrabaca u niskoj krošnji.

Skrećemo na bočni put, pored nekoliko kuća, oko njih gugutke i čvorci (9), pa kroz grabovu šumu iz koje pevaju mali slavuj i bar dve vuge, a na samo par metara nam se pokazuje crvendać. Putić dalje vodi na preoranu i zasađenu čistinu. Osmatram pažljivo, već razmatram povratak, ali se među živicama pojavljuje srna, pa za njom još dve. Nervozno pasu, zalogaj-dva, pa podižu glavu da osmotre okolinu.

U povratku nam put preleće grlica (29), koja u Srbiji sve više gubi uporište pred najezdom tzv. “lovnih turista”, na žicama uz obližnje kuće su jarkožute velike senice, u hrastovima duž puta je crnoglava grmuša (u stvari, riđoglava ženka), da nas kod pruge dočekaju dve sojke kako preleću od žbuna do žbuna. Nešto dalje, iz žbunja se čuje pesma, pa se i pevač bele guše pokazuje: obična grmuša. Na udaljenoj žici je... strnadica žutovoljka (23). 

Sve su to česte ili obične vrste, što ih nikako ne čini manje lepim ili manje vrednim sa stanovišta zaštite. Naime, intenziviranje poljoprivredne proizvodnje je u Evropi u poslednje tri decenije smanjilo brojnost ptica oranica i polja, poput stnadice žutovoljke ili rusog svračka, za čak 52% (PECBMS). Te se vrste mnogo bolje drže u zemljama istočne Evrope koje su se nedavno pridružile Evropskoj uniji, nego u starim članicama Unije. I kod nas su još uvek brojne, ali sa privatizacijom agrara praćenom intenziviranjem proizvodnje, može se očekivati ista pojava. Otuda brojevi u zagradama iza pojedinih vrsta ne kažu koliko sam jedinki izbrojao, već predstavljaju udeo (%) za koji se populacija svake od njih u Evropi smanjila tokom poslednje dve decenije.

Sa pruge se odvaja put ka šumi, da posle par stotina metara vijuganja stigne do kopa, kako mi kažu, “silicijumskog peska” (44°19'52.92"N 20°11'18.56"E ). Verujem da je šuma vraćena manastiru Bogovađa, pa je manastir izdaje nekoj kopačkoj firmi, ali ne mogu da sagledam logiku uništavanja grabovo-hrastove šume da bi se ispod nje kopao pesak! Naime, šuma je završni oblik sukcesije staništa i potrebne su decenije da se razvije. Mogao bih da razumem seču radi drvne građe, ali uništenje raskošnog staništa radi kopanja peska?! Pa zar se ne može kopati ispod neke livade? 

Nesvesna mojih tmurnih misli, kop nadleće jedna siva čaplja, u nivou krošnji preleće golub grivnaš, a nisko u spratu žbunja nestaje obični kos. Iz šume dopire kratka i jednostavna pesma vuge... a uz rub krošnji proleće omanja grabljivica crvenkastih grudi... mužjak kopca – s plenom u kandžama.

Istini za volju, kopalo se ovde i ranije, ali na znatno manjem prostoru. Takođe, ovaj prostor je u katastru zaveden kao šuma (jedna od dve najprostranije na širokom potezu doline Ljuga, pa i šire), pa ako hoće da uklone drveće, 2-3 metra humusa i par desetina metara ilovače, morali bi, valjda, i da traže i dobiju dozvolu za prenamenu prostora iz šume u jalovište... iz raskoši u bedu. Pitam se da li je manastir dobio dozvolu za bedu?

Нема коментара:

Постави коментар