While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

17 октобар 2014

MILJENICI BOGOVA (triptih)

DAN PRVI

Foto (3) copyright Slobodan i Snežana Panjković
 Gost-autor Čeda Vučković

Sreda veče, poziv sa mobilnog telefona. Identifikacija na displeju mi ukazuje da se „kuva“ neko ptičarenje, znam jer me zove Manasko: “Ne bi bilo loše da dan iskoristimo za posetu Rusandi”.

Hmm, obećao sam ženi da se ovog puta neću dugo zadržati i da me čekaju na ručku, ali brate jednom se živi, zato vozi Miško.

Automobil koji čas usporava, čas ubrzava, prelazi i vraća se na svoju stranu i dva „bolida“ koji zveraju gore, dole, levo i desno. Tokom puta evociramo doživljaje sa letnjih ptičarenja. Manasko je bio na ušću Bojane i Ulcinjskim solanama, a ja na planini Tari. Prebrojavaju se nove viđene vrste i što se tiče takozvane životne liste Manasko me šije za nekih 20-25 vrsta, ali je ta razlika realno još veća jer moj prijatelj ima jedan strogi princip. Ne upisuje vrstu ako ptici nije video oko. Ja baš nisam toliko kritičan, ali princip je princip.

Povodom toga pričam mu da sam u Sakulama gledao patku žućkaste boje (bar mi se tako činilo) koja me je asocirala na utvu zlatokrilu (Tadorna ferruginea) ali kako je posmatranje bilo u letu, u kontri i izuzetno kratko, nisam siguran šta sam video. Dobro, utva je tolika retkost u ovim krajevima da sam mogućnost odmah odbacio i sve pripisao samo mojoj velikoj želji. Manasko se smeje i kaže da ne brinem jer ćemo na Rusandi videti tankokljunu carsku šljuku (Numenius tenuirostris) što izaziva obostrani smeh jer je verovatno veća mogućnost da sretnemo vanzemaljce, nego tu pticu.

Čenta, foto Čeda Vučković
Obiđosmo Rusandu uz blago razočarenje. Kao i u Potamišju i ovde je vodostaj nešto viši, tako da se nešto nismo nagledali šljukarica zbog kojih smo najviše i došli. Ipak u notese smo ubeležili 46 vrsta i koliko – toliko zadovoljni krenuli nazad. Međutim, Manasko ima novi plan. Usput nam je Čenta, pa ne bi bilo loše da svratimo na samo desetak minuta kako bismo „bacili“ pogled, tek da vidimo šta ima. Ok, ionako debelo kasnim na porodični ručak, tako da mi je sve jedno.

I na ribnjaku u Čenti standardno, gnjurci, patke, čaplje i neka „sitnež“. Odšvenkovali smo dvogledima za 360 stepeni i polako krećemo ka kolima. Dok ja u beležnicu upisujem prisutne vrste, Manasko uzbuđenim glasom viče, „čoveče, pogledaj ovo!“ Instiktivno, ispuštam olovku i beležnicu, podižem dvogled gledajući prema jezeru. „Ma digni dvogled, gledaj gore“, ispravlja me. Podižem, fokusiram i... donja vilica mi uz zvuk starinske kase pada do zemlje kao u crtanim filmovima. Ne, ovo je neki trik, neslana šala, nameštaljka, skrivena kamera, nemoguće bre. Tri utve zlatokrile lete ka nama! Preleću iznad nas i ateriraju u susedno okno ribnjaka. Trčimo na nasip i vidimo ih. U plićaku su. Nakon kratkog plivanja izlaze na kopno i uz povremenu higijenu miruju. Kao po komandi vadimo mobilne telefone – zovemo Slobu.

E, a naš Slobinjo je na poslovnom sastanku. Prvo ne veruje, onda guta knedlu i poručuje – držite ih na oku, dolazim. Trebaće mu najmanje 30 do 40 minuta pod uslovom da obori Hamiltonov rekord iz Monce, ali Sloba je to, uspeće. Dok ga čekamo, šetamo okolo da ubijemo vreme. Ja sam nervozan i plašim se da utve ne odu, a Manasko dvogledom istražuje susednu livadu. „Nešto mi je sumnjiva ona čaplja,” kaže Manasko i pokazuje mi belu čaplju koja se nalazi pedesetak metara od stada krava. Približavamo se i kad smo prišli dovoljno blizu da je možemo determinisati, imamo šta i da vidimo – čaplja govedarka (Bubulcus ibis). Dve retke vrste u jednom danu! Sreća, proviđenje ili smo danas jednostavno miljenici ptičarskih bogova.

U međuvremenu, nešto je uplašilo naše utve i one poleću. Panika, Slobe još nema. Pratimo njihov let ali, na sreću, samo ponovo menjaju lokaciju i odlaze na drugi kraj ribnjaka. Vidimo otprilike gde su pale, a orijentir nam je jedno stablo uz trsku. Konačno stiže i Sloba. Izlazi iz kola u sakou i cipelama, ali uz obavezni dvogled. To se uvek nosi sa sobom, bilo gde da se krene. Približavamo se jezeru, mic po mic. Polako uočavamo obalu i ptice. Mali vranci, čaplje, krdže, riđoglavke, liske i onda tri žute ptice – tu su! Sloba je van sebe. Planirao je da na zimu otputuje u Grčku samo zbog utvi. „Momci, dugujem vam, uštedeli ste mi dalek put,” kaže Sloba i predlaže da ovo proslavimo kako dolikuje. Kakav dan!

DAN DRUGI

albicilla

Jedno od onih jutara koja se nekako razdane, a da nikada i ne svanu. Oprezno silazim na letnji put, izbegavam sutjeske koje su usekli točkovi kombajna, pa se, na najravnijoj deonici, pitam: jesu li ovo utabavali ratrakom?

Vozim duž jezera u nameri da odem do kraja, okrenem i onda u povratku pažljivo osmatram neću li pronaći utve koje je Čeda ovde otkrio juče. Moja prva potraga za njima, pre desetak godina u Turskoj, bila je neuspešna: mimoišao sam se s jatom za samo 30 minuta. Kojih pet godina kasnije, pronaći ću ih u Indiji. Ali, videti ih kod kuće, sasvim je druga dimenzija (i ne, nemojte misliti kako narodne pesme potvrđuju da su nekad živele u Srbiji: otkud mi znamo koju je vrstu slepi pesnik narodni tim imenom zvao?).

I tako, stižem do kraja, okrećem i... i... %54#$%#”3&$1!!!!! Zaglavljen sam u blatu! Bare nije ni bilo, ali sam jednim točkom neoprezno naišao na slatinu, možda samo 2 kvadrata slane pokorice, dovoljno čvrste da po njoj hodam, ali ne i da vozim.

Kako sam se zaglavio, našao sam se okružen komarcima. Ne ujedaju, ali zuje oko moje glave, što sa zujanjem u mojoj glavi stvara nesnosnu kakofoniju. A čitavog leta sam u rancu nosio insekt repelent i pre samo desetak dana ga izvadio, misleći kako mi ove sezone više ne može zatrebati.

Šlajfujem u mestu. Pa prestanem. Unaokolo nikog živog. Ne bih li smirio nerve, a kako sam već pošao u ptičarenje, montiram teleskop na prozor kola i posmatram svog prvog velikog svračka ove jeseni.

Ispijam kafu, posmatram svračka i razmišljam kako da se izvučem... patosnica! Uzimam jednu i podmećem je ispod utonulog točka. Okrećem ključ i... i dalje šlajfujem. Kako je nastala upadanjem mog točka, ova bara ima baš strme zidove.

Pokušavam da telefonom dobijem Čedu, ali sam naivnim vraćanjem mobilnog na fabrička podešavanja pogubio mnoge brojeve. Bara ima strme zidove? Imam i ja u gepeku ašovčić! Ublažavam nagib, okrećem ključ... i ne postižem ništa.

Minuti se vuku kao sati. Unaokolo nikog živog. Konačno se čujem s Čedom. Ne zna nikog s traktorom! Kažem mu da razmisli ko bi od njegovih poznanika mogao da ima poznanika, on ipak živi u drugom selu odavde.

Iako ništa još nisam rešio, osećam se smirenije, znam da me Čeda neće ostaviti u blatu. Dakle, ima još jedna taktika koju nisam probao. Jeste najbolja, ali i najrizičnija – ako se ne iskobeljam, samo ću se još dublje zaglibiti. Prva, rikverc, prva, rikverc... i posle nekog vremena sam na čvrstom tlu.

Patosnica je obložena debelim slojem blata, a sama je skoro centimetar tanja od trenja gume. Kola su u blatu do prozora, ja sam sasvim kaljav, ali slobodan. I rešen da pronađem utve, kada sam već platio ovoliku cenu.

Vraćam se polako duž starače, pretražujem vodenu površinu, osmatram ptice...  A u susret mi dolazi kombajn, pa parkiram u travi da mu ostavim mesta... potom i drugi kombajn, pa traktor, potom drugi traktor, pa i treći traktor, onda i četvrti traktor, te za njima i lada niva! Gde su svi oni bili pola sata ranije? Rastezali kafu?


Da ne dužim, uskoro sam pronašao i utve zlatokrile i čaplju govedarku – čak dve nove vrste na mojoj evropskoj listi u istom danu! Ne pamtim... u stvari – pamtim kada je to bilo.

DAN ČETVRTI

Gost-autor Nena Panjković

Prošle je nedelje kolega Čeda javio sjajnu vest – pojavile se utve zlatokrile! Za nekog ko ih nikad nije video bila je to petarda pod nogama. Avaj, jedini dan kad možemo da ih vidimo je subota, taman kad je zakazan izlet u okviru evropskog ptičarskog vikenda za koji se nismo prijavili. S. i ja, dva vuka samotnjaka, smislili smo lukav plan: otići u ranu zoru dok izletnici još piju prvu kafu i misle kako da se dokonduraju. Dok oni dođu, mi zbrisali, a možda i utve videli! Možda, jer što neko lepo reče –  ’tice imaju krila, ko zna jesu li uopšte tamo.

Jutro subotnje. Rana zora ispade osam sati. Baš smo poranili, nije nego. Kad mi tamo, a ono neko već parkirao auto i skenira dvogledom. Srećom po nas, bio je to naš stari prijatelj M. „Nema ni jedne, bio sam tim putem, ništa,“ izjavljuje gromkim glasom od kog nam se čini da je sav ptičji rod naprasno izbegao s terena. „Ali sam video govedarku,“ ponosno će, pokazuje fotku, pita za potvrdu identifikacije, a nas dvoje trepćemo ko svrake i mislimo šta ćemo. Ajd da bar nju vidimo, ta je čaplja vrlo retka, bilo bi sjajno da bude tamo gde je M. uslikao. Potrpamo se u aute, krenemo lagano poljem, namigujemo malo na ovce, pastire, ptice preletuše i nadamo se. Zastanemo negde na po puta, izađemo, osmotrimo i krenemo ka kanalu tek onako, da vidimo ima li čega zanimljivog. Ah, eno eje! I to dve, eno i nekih šljukarica... ama šta je ono!?

Nad kanalom doleću tri pozamašne ptice vešto klizeći nad vodom jedva par puta zamahnuvši krilima. Hvataj dvogled, aparat, šta god, ali nije bilo potrebe ni za čim: videle su se jasno. Tri svetle glave, riđkasti trbusi, šiljata crno-bela krila. Ilustracije i fotke, to mi je bilo sve što sam videla pre ovog trenutka kad su projedrile kraj mene tri elegantne, skladne, neverovatne ptice. I pale daleko, daleko na obalu kanala.


M. i S. su odmah krenuli za njima, M. sve vreme uzbuđeno pričajući kako će i s koje će strane, a da ih ne uplašimo, a da čučnemo, a da se samo sagnemo – kako ga nisu čule, pitam se. S. je mudro ćutao i krenuo da isprobava stav „ako se sagnem biću nevidljiv“. Ja ostadoh u pozadini da gledam Davida i Golijata kako izigravaju dva seoska mačka i šunjaju se po livadi punoj ovčijih nagaznih mina. A sreća je bila da nisu još i zalegli! Dvogledom sam pratila akciju, posmatrajući tri guske zlatne kako na vodi nameštaju perje i sumnjičavo bacaju poglede na dvojicu optimista. Priđoše još bliše pa se sakriše iza mršavog žbuna (?!) i poslikaše oprezan ptičji trio koji ih je budno pratio tamnim očima. Kad im je dojadilo digoše se s vode i produžiše nizvodno u skladnoj letnoj formaciji. Zablistaše još jednom crno-bela krila i crne dugmaste okice, pa nestadoše.

A dva foto-manijaka? Dotrčaše do mene srećni ne ko mačkovi, nego ko kučkovi. Nisu samo fotografisali, to je višnja na torti. Radost je što smo ih samo videli. Videli! Tri retke, retke patke. Utve zlatokrile, ptice iz bajki, žive i slobodne.

Нема коментара:

Постави коментар