Put za Dasadu (Indija 2)

Niska šarenih, svilenih, kineskih cvetova poskakuje mi pred očima, dok kroz vetrobran kamiona posmatram kamilju zapregu s kojom se mimoilazimo na putu za Dasadu, selo na rubu Male slane pustinje Kač. A još jutros smo putovali ševroletovim SUV-om, koji smo malopre ostavili pored puta...

Prvo su mu otkazali farovi i sirena. Dobro, usred dana se bez toga i može, zar ne? U Indiji – ne! Ovde niko ne koristi migavce, niko ne vozi svojom trakom (već isključivo sredinom puta), a nemali broj vozila se i autoputem (ili nečim što mu je najsličnije) kreće u kontra smeru. Otuda su farovi, odnosno ablendovanje, presudno važan vid komunikacije među vozačima koji sredinom puta idu jedan drugom u susret. A sirena? Kako niko ne koristi migavce, agresivno sviranje znači „pusti me da te preteknem“. A mi smo se našli u vozilu koje je i slepo i gluvo.

Pošto smo prilikom mimoilaženja sa jednom volovskom zapregom jako usporili, motor se ugasio. I ostao nem na sve pokušaje guranja (potežeg SUV-a, sa gomilom bagaža), ili tragikomične pokušaje tegljenja malim tuk-tukom. U isto vreme nadletele su nas dve bele kanje, vrsta broj 162 na mojoj indijskoj listi. Jeste da nas od Dasade deli tek oko 60 km, ali to je – irelevantno.

U Indiji će vam na pitanje o udaljenosti odgovor uvek izraziti u satima, a nikad u kilometrima. Tj. satima – pod idealnim okolnostima. Kada smo doleteli u Ahmedabad, čekalo nas je pet sati vožnje do Džamnagara, pet sati koji su se s lakoćom razvukli na devet. Iz mog iskustva, za 200 km vam pod idealnim uslovima treba četiri do pet sati. A kada smo SUV ostavili pokraj puta, rekli smo zbogom idealnim uslovima i ukrcali se u kabinu i tovarni prostor kamiona. Samo su kamilje zaprege na putu za Dasadu postajale sve brojnije.