Deset dana s dvogledom od svitanja do sumraka (Indija 4)

1500 km duž puteva Gudžarata ili deset dana s dvogledom od svitanja do zalaska Sunca... Zamor (ljudskog) materijala se s kilometrima i nespavanjem polako taloži, tragovi dvogleda oko očiju sve su izraženiji (naivni bi to nazvali podočnjacima, ali šta ćemo s nadočnjacima?), no, i lista ptica sve je duža. Decembarsko popodne u Dasadi zatiče nas kako sasvim pristojnim asfaltom, između pšeničnih polja i mimo kamiljih zaprega, džipsijem grabimo ka severoistoku. Cilj za danas: kritično ugroženi vivak balegar Vanellus gregarius. Kritično ugrožen je najviša kategorija na međunarodnoj Crvenoj listi, i ako želite da vidite neku od tih vrsta, bolje je da požurite.

photos copyright © ms. & mr. albicilla

Na vodovima pokraj puta stoji indijska modrovrana (gore), nešto dalje je i par bramanskih čvoraka, u travi nestaju sivi frankolini (dole), na poljima su runovrate rode i srednje bele čaplje, a u daljini su i dva sarus-ždrala – ogromne ptice, dvostruko veće od “našeg” ždrala, ujedno treća i poslednja vrsta ždrala koja se tu viđa.

Sem, naš vozač i vodič, zaustavlja džipsi na mostiću iznad kanala, pa svih šestoro dvogledima pretražujemo polja. Iz nekog razloga, vivak balegar neće da zimuje u prirodnim staništima, već, naopako, usred njiva pod jedva izniklom pšenicom. Ali nešto nije u redu. Jedino se indijski vivak pokazuje, od balegara ni traga ni glasa.

Put je na svojevrsnom nasipu, pa se jakom strminom kotrljamo džipsijem do kanala i nastavljamo pokraj vode. Indijski vivci su i dalje brojni, ali balegarima ni traga! Sem kaže da su uvek tu, te da ih je prošle nedelje bilo 26. Pomišljam na ono što bih mogao lako da zamislim u Srbiji, ali u Indiji se ptice uopšte ne love, a lokalno stanovništvo čine vegetarijanci. Zašto ih onda nema??

Piter trkom pretražuje njive duž kanala, ostali to čine malo manje energično. Zveramo na sve strane. Kritično ugrožena vrsta bila bi kruna ovih deset dana – nakon nje, možemo da odložimo dvoglede. Svaka naredna ptica postaje antiklimaks. Moramo je pronaći. Mislim – ona je KRITIČNO UGROŽENA, tj. pred realnim rizikom od nestanka 80% populacije unutar samo tri generacije (što je službena definicija ove kategorije ugroženosti).

Ova vrsta se gnezdi na nekoliko lokacija oko rusko-kazahstanske granice, a zimuje na širokim prostranstvima Iraka, Sudana i severozapadne Indije. Uzroci nestanka vivka balegara vezuju se za pretvaranje stepa u oranice, usled čega je nestao iz Ukrajine i evropske Rusije, na seobi strada usled lova puškama i sokolovima, a na zimovalištima teško nalazi pogodno prirodno stanište usled nestanka nekada brojnih krda antilopa.

Naime, uprkos nepreglednosti stepa srednje Azije, vivak balegar se gnezdi samo oko stočarskih naseobina, što ukazuje da je vrsta evoluirala uz divlje papkare, poput crne antilope (gore), sajge, itd, koji su ispašom održavali pašnjake uredno podšišanim. S prekomernim izlovom i posledičnim krahom populacija antilopa i divljih magaraca, i vivci su nestali, da se zadrže samo još uz stada domaćih životinja. Ta pojava se može pratiti u vremenu unazad do 1875, kada je Alfred Brem zabeležio kako ih je uvek pronalazio uz stada koja su čuvali nomadi. Ovi vivci i jaja polažu na kravljoj ili konjskoj balezi, verovatno da bi ih odvojili od hladnog tla i obezbedili zagrevanje kroz proces truljenja.

Piter se trkom vraća iz rekognosticiranja: na nekih 600 m udaljenosti, opazio je 15-ak vivaka balegara u letu. Sedamo u džipsi i, vidno uzbuđeni, pratimo pogledom njive, tražeći grupicu ratara koja nam služi kao orijentir. Putićima između polja, prilazimo im malo po malo. Isprva ih posmatramo iz daleka.

Pokušavam da ih prebrojim, no ptice se kreću i uvek mi je nekoliko skriveno iza grumenja zemlje ili u udubini brazde. Jedna, dve, tri... 26! Pokušavam ponovo, jedna, dve... 27! Da nisam neki grumen prebrojao kao pticu? Idem ponovo, dve, tri... 26. Da proverim ispravnost brojanja, ponavljam proces, tri, četiri... 28! I Piter će malo kasnije izbrojati isto toliko vivaka balegara. Ipak, rekordan broj ptica u ovom području zabeležen je u novembru 2007 – 45 jedinki!

Ushićeni nalazom, vraćamo se u lodž. Na rubu Dasade, pokraj poslednje kuće, je suvo drvo na kome se u sumraku na počinak smešta šest paunova. Osmeh mi ne silazi s lica.

Pred kraj: fotografije s ovog ptičarenja prikazujem na godišnjoj skupstini Lige za ornitološku akciju Srbije u subotu 26. februara u maloj sali Doma kulture Studentski grad, unutar kompleksa beogradskog Studenjaka, s početkom u 11h.

I za kraj, zahvalnost: na pozivu na Global Bird Watchers' Conference 2010 autor se najljubaznije zahvaljuje vladi indijske države Gudžarat, Turističkoj korporaciji Gudžarata i Odeljenju za šume Gudžarata.