Dan kada su me mišari pravili ludim

Batokljun © Szabolcs Kokay

Put se pruža uporedo sa Bojčinskom šumom. Ubrzo stajemo jer je svako za sebe video krupnu grabljivicu u krošnjama – B. je video crnu lunju, ali ja sam video nešto okrenuto nam leđima, što je u korenu kljuna pokazivalo krupnu žutu voskovicu i nama, koji smo pošli u potragu za orlom kliktašem, zaličilo na orla. B. ga nikada nije posmatrao, pa bi njemu taj bio nova vrsta. Kako je izašao da postavi teleskop, za trenutak mi je leđima zaklonio pticu i u sledećem trenutku je više nije bilo?! Ali, ako je nema nad šumom, nestala je među krošnjama, što belorepan ne bi uradio, ali kliktaš bi. Da li je..??

Čekamo još neko vreme, ptica se pojavljuje... ali, B. primećuje tamni zadnji rub s donje strane krila (što se kod mnogih ptica sreće jer melanin ojačava strukturu pera – ali to nije slučaj sa kliktašem), a ja čujem mjaukanje, poput glasanja mišara. Da nije i mišar negde u blizini? Nije u blizini, shvatamo kada dve crne lunje napadnu našeg – mišara. Nikako nije orao. Pojavljuje se i drugi mišar, pa posmatramo vazdušnu čarku para mišara i para lunja, očigledno bliskih i nimalo dobrih komšija.

Nekoliko velikih strnadica i običnih travarki dalje, smeđi soko je na vrhu stuba! Da nije stepski? Prilazimo pažljivo, da ga ne oteramo... samo da ugledamo još jednog mišara. Prvi nam se činio znatno većim nego što jeste, a ovaj malo manjim. Hmmm... dan kada su me mišari pravili ludim?

Ulazimo u Bojčinsku šumu, staru šumu hrasta lužnjaka, kojom gazduju Srbijašume. S desne strane puta, oko jedne petine šume ograđeno je električnom ogradom, da bi iza nje neka privatna firma držala svoje svinje i besplatno ih hranila žirom, onemogućavajući tako obnavljanje drveća. Električna ograda sprečava prolaz krupnijim sisarima, poput srna i divljih svinja, a verujem i da se gajene svinje goste jajima svih ptica koje se gnezde u niskom žbunju. (Treba dodati, Zavod za zaštitu prirode upravo počinje istraživanje ove šume u cilju njene zakonske zaštite.)

Pokraj puta nas dočekuje neodoljivi batokljun; kako će se ispostaviti, tek prvi od mnogih. Malo dalje se tri drozda pevača kupaju u barici, a u blizini, na tlu traži hranu mladi mužjak velikog detlića. Nešto dalje, i jedna kuna nestaje u žbunju pokraj puta, pa sledi brgljez i… prostrana čistina, prošlogodišnja totalna seča starih hrastova (protivzakonito - dužni su da ostave pet stabala po hektaru), sada je pod žitom. Poseći lužnjake da se poseje žito?!? Dopunska hrana za svinje, valjda?

[Kako saznajem, izgleda da sam ovde delom bio prebrz s kritikom: Jedna od varijanti novog zasada sume hrasta je da se posle totalne sece radi duboko oranje i zajedno sa zitom poseje i zir. Zito se pozanje kombajnom a mali hrastici cca 10 cm ostaju i nastavljaju svoj rast.]

Pratimo bočni put, jod jedan batokljun, pa… krupna grabljivica izvan šume! Žurno izlazimo iz zaklona drveća… samo da bi ugledali još jednog gavrana. Za utehu, na stubu ograde pozira nam jedna zeba, mužjak koji, i pored insekta u kljunu, uspeva da – peva!

Dalje ka Obedskoj bari, još jedan mišar. Ovog puta ne pomišljamo na orlove ili sokolove, od prve znamo šta je. Progone ga dva gavrana, koji ubrzo odustaju, da poteru nastavi pet sitnih ptica, možda ševa ili nekih zeba – zamislite prizor mačke koja beži jer je juri pet miševa i imaćete sasvim jasnu sliku u glavi. 

Kako se upravljač rezervata Obedska bara – Vojvodinašume – dosetio da napuni kasu naplaćivanjem fotografisanja, pakujem aparat u ruksak. Ne želim da se s nekim čuvarem raspravljam kako je 3800 dinara (ili 40 evra) za pravo da se služim sopstvenim fotoaparatom drskost i bezobrazluk. Obedsku zato sve češće zaobilazim, a na slikanje i ne pomišljam (sve ove fotke su iz Bojčinske šume, a nijedna s bare). 

Bela pliska, pa jedan matori orao belorepan, žalar slepić… Sada ne vozimo kroz šumu, već plantažni zasad klonskih topola, praktično poljoprivrednu površinu i kulturnu pustinju. Pri tom se radi o ekonomski prilično bezvrednom drvetu, koje se koristi samo za šalovanje u građevinarstvu. Zameniti staru hrastovu šumu time je kao kada raskošno stanište zamenite njivom toalet papira. Nešto kasnije nadleće nas jato belobrkih čigri; verovatno je u blizini još uvek nepoznata kolonija. Uz sam put, dva jarkožuto-crna mužjaka vuge lete od krošnje do krošnje. Nekom prilikom su mi na tom potezu puta društvo pravile i dve lisice.

Kod kolonije, mimo čaplji i malih vranaca, posmatramo i jednu neobično riđu eju močvaricu (trebala bi da bude smeđa, ali..). Iz nedaleke šume lužnjaka se u više navrata pojavljuje crna roda, mora biti da joj je i gnezdo tu.

Trljam oči. Zaradio sam verovatno najgoru polensku alergiju u životu: nisam samo kijao, šmrktao i suzio, već su mi i podočnjaci izgledali tako da bi pokraj mene i Džon Hjuston delovao kao beba.

Krećemo natrag, njive pokraj puta, blizu bare i… orao, kako uz tri eje kruži u termalu! Bez sumnje, krupan orao sa toplosmeđim ‘epoletama’ pokrivnih pera krila. Vide se i bele površi u osnovi letnih pera, kao i beli polumesec u osnovi repa – da, ovo je van svake sumnje orao kliktaš! 

Mene su već i oni batokljuni iz Bojčinske obradovali, ali kliktaš je definitivno zaokružio dan. I pojavio se baš kada treba, kada smo već kretali kući – da se pojavio ranije, ma koja druga ptica bi nakon njega postala puki antiklimaks.