Žega. Nadleće nas par velikih vranaca. U nedalekoj gredi je kolonija pčelarica. Sledi nekoliko malih vranaca, koji i sami brzaju do svoje kolonije, pa nekoliko eja močvarica i jedna čudna grabljivica, za koju sumnjamo da je bio mladi osičar, a koja nije želela da ostane dovoljno dugo da bi je zagledali iz svih uglova.
Zemljanim putem za nama diže se prašina, koja nas, čim zastanemo zbog neke ptice, sustigne, prestigne i umota u svoj zagrljaj. Oko nas – žitna polja u kojima, kao korov, raste trska. Crnoglava travarka i rusi svračak. Poljska ševa i velika strnadica.
Sunce nemilosrdno isušuje zemlju u kojoj se već javljaju pukotine. Čuje se kukavica. Pa vuga. I crnoglava grmuša. Vrbe u zaleđu reke nadleće crna roda. Sa nasipa poleće čitavo jato pčelarica koje se, izgleda, tu sunčalo. Voda je neočekivano visoka. Plavna zona reke je upravo to – poplavljena. Velika bela čaplja, pa crvena čaplja, te gak – u letu i liska s mladima. Čuje se zeba.
Vezujem bandanu u bezuspešnom pokušaju da zaustavim znoj koji mi, jel’te, curkom nagriza vrat. Na vodi su patke njorke, između vrba proleće kukavica – ređi, riđi oblik (nasuprot češćem, sivom), čuje se kreketanje velikog trstenjaka (a kako drugačije da peva ptica koja sa žabama spava?), dok pred nama poleće jedna mlada žuta pliska. Odnekud se čuje drozd pevač.
Konačno, blagodat sumraka. Žegu smenjuje noć nad sprženom zemljom. Komarci kreću (i dok ovo pišem, još trljam svrbeći ujed na čelu). Čuju se trstenjaci… I jedna modrovoljka. Oči koje svetle u mraku. Prinosim dvogled da otkrijem srnu na putu. Potom mladog zeca koji dugo skakuće ispred kola, da konačno nestane u travi. Nešto sleće na put… utina! Sova narandžastih očiju i malih ušiju nas isprva gleda, da potom poleti, pa više puta ispred nas u mraku preleti put levo-desno.
I kad sam već izlazio na asfalt, očajnički kočim! Blentavi mladi zec mi istrčava pravo pred točkove. Verovatno ne shvatajući da se nalazio u nekoj opasnosti, zastaje uz put, ni metar od kola. U spokojstvu prve letnje noći…
Коментари
Постави коментар