Krenuli
smo juče da obiđemo efirski Nekromantion, jedino grčko proročište mrtvih, i
vratili se neobavljena posla: vrata Hada su zaključana; istini na volju, ne
zbog renoviranja, već daljih iskopavanja lokaliteta. Ipak, prija mi saznanje da
su vrata pakla makar privremeno zatvorena (iz redova nedavno preminulog Jože Horvarata pamtim albansku poslovicu koja
kaže da ne postoje ključevi pakla jer su vrata - svima otvorena).
I
evo me kako narednog jutra izbegavam dva kučeta koji nasrću na točkove dok kroz
mrak vozim ka delti reke Stiks ili, današnjim imenom, delti Aherona na jonskoj
obali Grčke. Močvare su brojem vrsta i produkcijom biomase najbogatiji ekosistemi
umerenih klimatskih zona, kao i važna odmorišta na seobama i zimovališta
brojnih vrsta ptica, usled čega i ova ima međinarodni status IBA (Importan Bird
Area). Kada sam poče o da posmatram ptice, sedeo sam u kajaku na Dunavu i ta
strast za vlažnim staništima (wetland je ekološka kovanica nastala 1970-ih usled
potrebe da se jednim pojmom obuhvate najrazličitije plitke vode i natopljena
zemljišta) ostala je u meni do dana današnjeg.
Do
delte aheronske stiže se kroz turistički gradić Amudiju,
kojih pola sata vožnje od Parge, neobičan utoliko što je to mesto na moru koje
ima rivu okrenutu – reci. Na žici uz put me dočekuje pčelarica, jedina koju ću videti,
ujedno još jedna od vrsta koje ću sresti, a koje su Srbiju već napustile na
jesenjoj seobi. Ubrzo skrećem sa asfalta na nasuti zemljani put koji se pruža
niskim nasipom i nestajem u močvari (svom prirodnom staništu?).
Sunce
jeste izašlo nad horizontom, ali ne i nad brdima u zaleđu delte. Vozim onoliko
polako koliko je to uopšte moguće, a da se motor ne ugasi, i uočavam prve sive i male bele
čaplje
u letu. Ovo je verovatno jedino vlažno stanište u kome sam ptičario, a u kom su
barske kokice, ohrabrene ovogodišnjim podmlatkom, brojnije od liski. U Srbiji se obično viđa
nekoliko desetina ili stotina liski, i istovremeno od nekoliko pa do desetak
barskih kokica, dok je ovde broj praktično podjednak, s blagom prednošću
kokica.
 |
| mali gnjurac |
Nekoliko
malih gnjuraca u niskoj izmaglici, pa krivokljuni
sprudnik,
i odmah za njima, u kanalu s leve strane, dve nepomične žute čaplje. Mašam se fotaparata, ali
bez uspeha: još nema direktnog sunčevog svetla, a teleobjektiv traži mnogo
svetlosti. Pokret iza njih, potražim dvogledom uzrok – još jedna mlada barska
kokica, ali u dubini vidnog polja primećujem drugi pokret i otkrivam najmanju i
po pom mišljenju, najlepšu čaplju regiona, malenu čapljicu. Sad mi je već žao što
sunce još nije obasjalo močvaru (iako sam znao bolje, napravio sam jednu
fotografiju koja je ispala toliko mutna da se kamuflažno obojena čapljica
uopšte ne vidi na njoj).
Čuje
se mukanje goveda, svako malo nadglasano pucnjevima, a dva uznemirena jata
pataka lutaju nebom iznad delte, kao da traže bezbedno mesto za sletanje.
Visoko ci-ci-ci i u brzom niskom letu duž kanala pokraj mene proleće tirkizni vodomar. U senci trske je jedna ondatra (‘vodeni pacov’), a na vrhu trske na trenutak ugledam ženku brkate
senice
(samo mužjaci imaju brkove, kako se i priliči), vrste koja se lakše čuje nego što
se, skrivena u trsci, viđa.
Krave
su konačno puštene i idu mi u susret. Prvo ide tele koje me gleda zbunjeno, pa
vođstvo prepušta majci, a za njima i čitavo stado. Parkirao sam sasvim uz desnu
stranu, da im prepustim levu, ali goveda me mimoilaze sa obe strane. Među
kravama prepoznajem krupniju glavu bika (ili vola, nisam zavirivao), no, sve
smireno prolaze oko mene.
 |
| daurske (levo) i seoske laste (desno) |
Vraćam
se u naselje, da produžim na drugi nasip. Usput su električni vodovi prekriveni
lastama, seoskim i daurskim (a prethodnih dana sam na FB čitao vajkanja srpskih ptičara kako
su laste već otišle i više se ne viđaju po žicama).
Odškrinuta
kapija, ulazim na nasip koji će me odvesti u središte delte. Ono što je danas
ostalo od ove močvare jeste impresivna mreža bara i tamariskom i vrbama
obraslih viših mesta, ali to je tek jedva četvrtina prostranstva koje je delta
zauzimala do sredina XX veka, kada je počelo obimnije isušivanje i zamena
prirodnih staništa njivama sa kukuruzom. I dalje se čiju pucnji, samo se nadam
da se lovci drže pravila da pucaju samo u vis, na ptice u letu.
Eja močvarica, neobično tamna ženka, pa gak, sojka, odnekud se i gavran čuje. Sićušna ptica
nestaje u granju, pa se pojavljuje na vrhu jedne grane... brezov
zviždak.
Skrećem u samo srce delte i... nadjem
se u Aleji đubreta - divljoj deponiji Amuđana, koji usred rezervata istovaruju
građevinski šut, plastične stolice i igračke, WC šolje, debla u gradu posečenih
palmi i koješta drugo... kao da sam u Srbiji.
 |
| obična travarka |
 |
| obična beloguza |
Vraćam
se istim nasipom, kako bih uplovio u naredni, ali me u povratku duž trase kojom
sam došao na svakih stotinak metara dočekuje po jedan lovac. Mahnem ih rukom u
prolazu, neki otpozdrave.
Ponovo
kratka deonica asfaltom, pa sledeći makadam, ovog puta rubni između močvare na
jednoj i kukuruznih polja na drugoj strani. U krošnji više puta stoji žuti voljić, jedan od nekoliko koje
sam prethodnih dana posmatrao, verovatno im je seoba na vrhuncu. Nad trskom
leti omanje jato bregunica, treće vrste lasta na seobi (ove kopaju nizove rupa za gnežđenje u
strmim rečnim obalama).
Uz
makadam preda mnom parkiran je pikap, iza njega stoji lovac koji odaje utisak
dosade. Neko mi se približava na motoru... lovnik koji će me upozoriti da iz
bezbednosnih razloga ne idem dalje? Mahnem mu rukom, on mi odmahne i produži.
No, dalje ptičarenje nema svrhe. Na prethodnom putu je bilo šest lovaca i svi
su gledali u ovom pravcu, a ovde vidim prvog koji gleda u pravcu prethodnog
nasipa. Nesumnjivo je i iza njega drugi niz lovaca, pa na kanalu uz put neće
biti niti jedne ptice.
 |
| zmijar |
Odustajem.
Tri grlice na žici uz put, i, za pozdrav, nešto dalje jedri orao zmijar gutajući zmiju u letu.
I
za kraj, kako je nastao ovaj blog:
Коментари
Постави коментар