Glavna nagrada

Prvo zaustavljanje jutarnje: mladi belorepan skoro uz sam put i nekoliko desetina gačaca unaokolo. Ptičarenje koje započinje najvećim orlom konrinenta – obećava. 

Utina – sve fotografije (c) Saša Preradović

Sledeće je park u Opovu, gde je lokalni stručnjak za ptice Čeda Vučković prijavio da je pronašao kod nas retku ritsku sovu. Svoje jedine ritske sove posmatrao sam u Little Rann of Kutch u Indiji, pa sam goreo od želje da ih vidim i u svojoj zemlji (uvek mi se to desi, ako neku kod nas retku vrstu pronađem gde drugde, posle prosto moram i kod kuće). Obilazmo park, za koji se ispostavlja da je mnogo prostraniji nego što sam mislio. Sićušni kraljići... utine... Ove sove zimuju u jatima po gradskim parkovima, posebno u obešumljenoj Vojvodini, ali se to, u manjoj meri, sreće i dole južnije, gde su pobrđa naizgled dovoljno šumovita, ali, bez brojnih kanti za đubre, nude manje glodara za ishranu.

Utina

Utine su neodoljivo ljupke i, da nisam došao zbog ritske sove, bile bi dovoljna nagrada. Ovako, zagledam utine i – nijedna nije ritska sova. Ptice se premeštaju s drveta na drvo. U stvari nisam suguran da li bih uopšte uspeo da ih razlikujem u letu, kada su razlike među vrstama slabije izražene, a ja nemam dovoljno iskustva s njima da bih bio siguran da bi ih uočio. Zato zagledam utine koje stoje na svojim stablima, tada je razlika jasna. I – sve su utine. Glavna nagrada mi izmiče. 

Ribnjak u susednoj Barandi je suv, svaka proizvodnja ribe je stala. Na zatvorenoj kapiji praznog ribnjaka okačena je sveže ubijena lisica, lokalni lovci se hvale svojim hmm... veštinama. 

Čegrtuše

Odlazim do Sakula, sledećeg sela koje kao da se svija oko svog ribnjaka, kao da ga u naručju drži, i taj ribnjak je mnogo udobniji dom brojnim pticama. Prvo mesto za osmatranje i bingo – plovka kašikara, poslednja od redovnih plovki koje ove godine još nisam video. Uz nju je i šiljkan, prelepi mužjak u punom svadbenom ruhu, sa sve izduženim sredušnjim repnim perima (što retko viđam, obično ih srećem još u mitarenju, kada im ta pera još nisu izrasla). Brojni i upadljivi labudovi grpci, među njima divlje guske, gluvare, čegrtuše, jedan mužjak zviždare, krdže – uz kašikare i šiljkane, čitav set plovki roda Anas zastupljen  je na ovom jezeru. Pomalo neočekivano, među svim ovim plovkama, koje se hrane na površini plitkih voda, je i nekoliko malih ronaca koji, kako im ime kaže, rone za hranom, pa obično biraju dublju vodu... tamo gde je Dunav širok kao more. Ptice raštrkane udaljenim muljevitim sprudom... obični galebovi i, uz njih... prvi vivci su se već vratili sa zimovanja!

Kling-klong! Dobio sam SMS od Čede, koji je od opovske Radio-Mileve saznao da sam mu jutros bio u ataru, pa se žalim kako nisam pronašao ritsku sovu. Čeda kaže, tu je još, dođi i pronaći ću ti je. 

Ritska sova

Povratak u Opovo i, posle najkraće moguće šetnje, Čeda podiže ruku, pokazuje: „Eno je“. Ma, baš tu sam i jutros bio, ali je, malo zaklonjeniju, nisam i primetio. Moja prva ritska sova u Zapadnom Palearktiku stpljivo trpi poglede i objektive dvogleda i foto-aparata. Nedaleko je i nekoliko utina, dremaju na suncu. 

Utina

Sredina je februara, a temperatura 20oC. I vreme za pobedničko pivo.

PS. Severno od Sakula, put je još uvek uokviren sada već pocrnelim snežnim smetovima višim od krova automobila.