...za knjigu koju sam baš danas pročitao, dok sam čekao da
mi operu kola. Tj, nije baš toliko tanka, nego sam je danas završio, a da sam
isprva rekao da sam je danas završio, značilo bi da sam je to ja napisao – a
nisam, al’ mi sve nekako žao što se nisam prvi setio...
„Još malo pa nestalo“ (naslov originala Last Chance to See)
bavi se upravo time: vrstama koje su preživele u tako malom broju, da se u ma
kom trenutku mogu bespovratno sunovratiti preko ivice sveta.
Knjiga je produkt sinergije Daglasa Adamsa od Autostoperskog
vodiča, biologa Marka Karvardina i radija BBC, a nastala je na osnovu
materijala za emisije emitovane daleke 1990. Tako daleka godina me je u
kombinaciji s delikatnom temom isprva odbijala – neke od ugroženih vrsta koje
se pominju su se od tada malo oporavile, ali su druge, zato, izumrle. No,
nezaboravni Adamsov stil pisanja i specifični humor bivšeg pridruženog člana
družine Montija Pajtona me je naterao da na to zaboravim.
Čitajući knjigu ne kao čitalac, več kao ekolog i kao
prevodilac, naravno da sam našao nekoliko propusta („krznene foke“ uopšte nisu
foke, već morski lavovi, koji se od foka razlikuju time što na prednjim
perajima mogu i da hodaju, za razliku od foka koje se na suvom kreću kao gusenice
na steroidima; u nacionalnim parkovima Afrike lov je potpuno zabranjen – takav
lov se zove krivolov – pa tako ne postoje „lovočuvari“ niti „lovački domovi“,
iako originalni termini istorijski imaju to značenje, ali je ono evoluiralo i
izgubilo se u originalnom kontekstu, što je ostalo neprimećeno u svesti
prevodioca koji živi u zemlji u kojoj su nacionalni parkovi tek ekskluzivnija
lovišta), ali tih nekoliko propusta na oko 200 strana mogu slobodno da se
podvedu pod moje cepidlačenje oko, inače, dobrog prevoda.
Izvod: „Tokom mnogih vekova“, rekao je, „Kinezi su ispredali
legende o velikim čudovištima koja bljuju plamen, prekrivena su krljuštima i
jedu ljude, ali se verovalo da su ona samo mitovi i plod bujne mašte. I stari
mornari su pričali o njima i na mapama zapisivali Ovde ima zmajeva kad bi
videli neku zemlju čiji im se izgled ne dopada.
A onda je, početkom dvadesetog veka, jedan od prvih
holandskih istraživača ovih krajeva nameravao da prekrati uobičajeni put i leti
ka Australiji duž indonežanskog arhipelaga. Međutim, pokvario mu se motor, pa
je morao prinudno da sleti na maleno ostrvo po imenu Komodo. On je preživeo
pad, ali njegov avion nije.
Odlučio je da prvo potraži pijaću vodu. Pretražujući
okolinu, na peščanoj obali ugledao je neobičan, širok trag. Pratio ga je i
iznenada se našao licem u lice s nečim što mu se nimalo nije dopao. To nešto je
ličilo na veliko čudovište prekriveno krljuštima koje jede ljude, a bilo je
dugačko puna tri metra. Gledao je pravo u ono što mi sada želimo da pronađemo –
u komodskog zmaja.“
Nisam mogao da izdržim i prešao sam direktno na stvar: „Da
li je preživeo?“
„On jeste, ali njegova reputacija nije. Uspeo je da se održi
u životu čak tri meseca, dok ga nisu spasli. Međutim, kad se vratio kući, svi
su mislili da je lud i niko nije poverovao u njegovu priču.“
Opširniji izvod iz knjige dostupan je na sajtu izdavača.
„Još malo pa nestalo – Autostoperski vodič kroz svet koji
iščezava“, Daglas Adams i Mark Karvardin; Odiseja, Beograd, ISBN
978-867720-108-1
Коментари
Постави коментар