Matthias Kabel / Wikimedia Commons |
Ne
da mi đavo mira, ponovo bacim dvogled udesno, one ribe se baš koprcaju, kao
morske zmije sa starih pomorskih mapa, maglovitožuta voda (nije bilo izmaglice,
ali je voda imala boju jutra koju svaki fotograf sanja), presijavaju se na
suncu. Imaju nekako šiljate repove, skoro kao jegulje, nikakvo repno peraje ne primećujem...
aj’ dobro sad, nisu ptice.
Ponovo
teleskop levo, aha, eno i patke njorke; ma šta li one ribe... pogledam desno a
one, jedna pa druga, na tren pokažu glavu, koliko da udahnu vazduh. Jeste,
vazduh! Jer i nisu ribe, već – vidre! Moje prve žive vidre ikada (jedina
prethodna bila je zgažena, na putu za Belo Blato).
Da
li se igraju, da li udvaraju, ko će ga znati... Eeej, vidre!!!!
A
da vam sad pričam koje sam sve ‘tice posle gledao, ne bi vas više zanimalo. Jedino da
istumbam priču i da vas slažem da sam vidre video tek na kraju, a ne na samom
početku. A ne da mi se.
Коментари
Постави коментар