 |
| Ova deca nose ručak svojim očevima, čuvarima i vodičima u rezervatu Nagzira. |
Bio
je februar, lišće žuto a dani topli, samo za košulju, ali su noći, ukoliko
spavate pod šatorom, bile prohladne. A
ja sam kampovao u tikovoj šumi na istoku Maharaštre, u gotovo geografskom srcu
Indije. Iznajmili smo vojne šatore postavljene na betonskim platformama
okruženim plitkim rovom strmih zidova. „Čemu to,“ pitao sam Nitina i saznao:
„Zbog zmija“. Duboko u džungli nalazi se hram posvećen Zmiji – Nag, otuda i ime
rezervata, Nagzira. Kako bilo, zima je i zmije hiberniraju. Mada su dani
topli...
Nitin
se nada prilici da svojim novim čudovištem od teleobjektivom slika tigrove izbliza,
a mene naprosto zanima čega sve ima u šumi.
Rano
ujutru, zalazimo u džunglu. Pokraj samog puta stoje i radoznalo nas posmatraju
divlje svinje. Nešto dalje, belooki mišar nam je okrenuo leđa. Prerano je za
pokazivanje.
Bližimo
se zapuštenom bungalovu s prostranom verandom – napuštenoj lovačkoj kući (da sam
u prilici da investiram, ovaj bih bungalov obnovio i pretvorio u luksuzni
wildlife lodge). Na okolnim čistinama pasu jeleni čitali, jure se i igraju
majmuni hanumanovi languri. Ptice behu obične i česte poput crnog dronga,
šumskih brbljuša i pupavca.
Put
vijuga dalje, između tikovog drveća i guštara bambusa, sve dublje u začaranu
Zmijsku šumu. Jednu antilopu nilgaj i nekoliko krupnijih jelena sambara
kasnije, otkrivamo ono čemu se nadamo, a ne usuđujemo da izgovorimo. U suvom
lišću leži neugledni riđesmeđi pas. Stotinak metara dalje je i ostatak čopora,
ukupno 11 životinja. Psi? Pa šta? Ovaj, azijski ili indijski divlji pas nije
samo ugrožen, već je i znatno ređi od tigra!
Sunce
jedva uspeva da prebaci krošnje, pa im krzno boje rđe isijava svetlošću. Neki
još dremaju, drugi zevaju, treći prazne creva...
Kad
je o hrani reč, oni su sasvim oportuna fela koja jede sve, od bobica i voća do
sambara, pa čak i mladih gaura (a ovi su najveće divlje govedo na planeti).
Iako preferiraju šumska staništa, nastanjuju i savane i stepe, kao i razna
mozaična staništa, od nizija do planinskih pašnjaka (preko 3000 mnm). Tokom
Pleistocena nastanjivali su i Evropu i Severnu Ameriku, deleći prostor sa
sabljastim tigrovima. Danas žive rame uz rame s tigrovima, snežnim leopardima,
medvedima, itd. Ali, ako preživljaju i u takvom komšiluku, kako to da su
ugroženi?
Eh,
nisam ljude pominjao. Danas nastanjuju jugoistočnu četvrtinu Azije, deleći taj
prostor s polovinom čovečanstva. Drugi uzrok njihove ugroženosti je sasvim očekivano
rasparčavanje i uništavanje staništa, ali je prvi, pomalo neočekivano,
nestašica lovine. Prema IUCN, zbog
degradacije staništa i izlovljavanja svega jestivog u Indokini, gustine
populacija preživara su znatno ispod prirodnih nivoa. Guardian je nedavno
objavio još nepublikovane procene da se područje koje ova vrsta nastanjuje u
poslednjih 7 godina, od prethodne procene, smanjilo za skoro 50%.
Samo
u južnoj i centralnoj Indiji, gde se nalazim, populacije preživara su zdrave, a
brojnost ovih divljih pasa stabilna. Prema još nepublikovanom ažuriranju crvene
liste ugroženih vrsta, smatra se da danas u divljini živi između 949 i 2215
odraslih indijskih divljih pasa, što je za trećinu do polovinu manje od broja preživelih
tigrova!
A
mi smo parkirani možda 20 metara od najbližeg divljeg psa! Odgovarajuća
završnica fantastičnog putovanja (vidite linkove u dnu). No, trenutak je
ograničenog trajanja: iza nas su spakovani koferi, pravo odavde žurimo na
aerodrom u Nagpuru.
Nitinu
je ovo bilo istraživanje terena za wildlife ture za fotografe koje je počeo da
nudi. Sledeća je u drugoj polovini avgusta – potraga za himalajskim monalom,
fazanom duginih boja u veličanstvenom gorju indijskog Ladaka. Ako ste
zainteresovani, još ima slobodnih mesta.
Prethodne etape putovanja:
Коментари
Постави коментар