Posmatram dvogledom udaljeni dalekovod, jedva se vidi, ali, po držanju i proporcijama, prepoznajem siluetu globalno ugroženog stepskog sokola.
Ilustracija Szabolcs Kokay
Mart 2007
Blago martovsko sunce, grane hrastova su još gole, trava niska, a seoba ptica u punom jeku. Marko i ja milimo duž livade, utabanim tragovima točkova. Tragovi su duboko usečeni u zemlju te, iako je proleće sušno, nailazimo na baru. Dok pokušava da se provuče vozeći grebenima između vodom ispunjenih useka, Marko me uverava da na njegovoj škodi piše '4WD'... i, po najsuvljem mogućem danu, eto nas zaglibljenih u blato! Nagrada za maltretiranje stiže u vidu orla kliktaša koji nedaleko od nas nezainteresovano šestari na uzlaznim vazdušnim strujama, dva jelenka u oštrom duelu na grani lužnjaka, srne koja nam preseče put...
Šta mi tu uopšte tražimo? Predstavljali smo deo tima ornitologa koji je istraživao našu populaciju stepskog sokola, a Srbiju nastanjuje značajnih 13% ukupne evrpske populacije ove 'elektrificirane' vrste [što je tada bio slučaj – u međuvremenu smo izgubili bar trećinu tadašnjih parova, delom i usled namernog ubijanja od strane golubara!].
Dobro, ali sokolovi se ne gnezde po livadama? Marko i ja idemo od sela do sela (i od bare do bare), sve duž trasa dalekovoda, a u potrazi za pticama koje se na njima gnezde. Naš soko ne pravi gnezdo već ga, pretežno, preotima od gavranova. Taj bih sukob voleo videti: gavranovi su krupniji od stepskih sokolova, ali ovima ipak uspeva da im preotmu gnezda! Ta bitka traje po nedelju dana, a soko se nakon nje još mesec dana odmara, pre nego što povrati snagu za gnežđenje.
Svako gnezdo gavranova ucrtavamo na mapu, beležeći da li je ove godine zauzeto, te ukoliko jeste, da li ga ptice tek dograđuju ili već leže na jajima. A pošto je proleće požurilo, ovo drugo je bio čest slučaj.
Jun 2007
Tri meseca kasnije, prži nas nemilosrdno junsko sunce, trava je već stigla do struka i više, a poljske ševe posvuda oglašavaju gnežđenje pevajući (http://www.scricciolo.com/eurosongs/Alauda.arvensis.wav) u letu. Strmo se uzdižu, potom naprave krug i onda, pevajući, padaju ka zemlji. A kad slete, zaćute.
Marko i ja milimo u visoku travu zaraslim tragovima točkova, između njiva pod već zlatnožutim žitom. Trava se njiše pod kolima, rasejavajući polen, i ja, pobeđen intenzivnom polenskom alergijom, istovremeno plačem, kijam i brišem nos. Prinosim dvogled suznim očima, pokušavam da utvrdim šta je u gnezdu na obližnjem dalekovodu.
A u gnezdu se ništa ne pomera. Mnoga gnezda su već i prazna: gavranovi su izveli mladunce. Neka su mala i jedva primetna. Druga su daleko i sve što vidim je treperenje vazduha
I tako, u kolima parkiranim na suncu, pritajen čekam da se nešto dogodi. Da odrasla ptica podigne glavu. Ili da mladunci radoznalo izvire. Ili da roditelji poteraju neku vranu koja se drsko približila gnezdu sa mladuncima. Ma šta.
Dok praznim flašu vode u bezuspešnom pokušaju da utolim žeđ... konačno, pokret! Uzdiže se ptić, za njim i majka, a sve zato što je otac konačno izgubio živce, pa uprkos našem prisustvu, doneo lovinu svom već povelikom mladuncu: tek ulovljenog poljskog miša. Ipak smo pomalo razočarani: u ovom gnezdu nisu stepski sokolovi, već su se, nakon gavranova, uselile vetruške, naša najbrojnija vrsta sokolova, praktično i jedina koje nije ugrožena.
Nešto dalje, i sledeće gavranovo gnezdo je zauzeto: soko! Ipak nije stepski, ovog puta je lastavičar, sitna ptica i jedina dovoljno brza da u vazduhu hvata laste, dok ove izvode svoje vratolomije u lovu na insekte. Ali, nisu ni laste bespomoćne: gledao sam nekom prilikom sićušnu ptičicu kako progoni lastavičara koji se drznuo da joj uleti u vazdušni prostor iznad gnezda.
Brišem nos i trljam oči koje kao da su pune prašine, pa upisujem na kartu da je ovo gnezdo zauzeo lastavičar. U rejonu koji pratimo, gavranovi su gotovo svuda već izveli ptiće, a u ponekima od njihovih gnezda se sada gnezde lastavičari i vetruške. Na jednom stubu se gnezde čak i mišari. To je tek drugi put u Srbiji da je mišarevo gnezdo pronađeno na dalekovodu, što inače retka pojava koja nije zabeležena nigde drugde u srednjoj Evropi.
Ali, gnezdu stepskog sokola ni traga! Jedinog stepskog sokola smo videli na stubu bez gnezda.
Maj 2009
Ponovo prolazim pored istog tog stuba. Uistinu, ptica je bila predaleko da je sa apsolutnom sigurnošću odredim, ali mi je od pomoći bilo što sam pre dve godine baš tu posmatrao. Ipak, kao i ranije, nigde gnezda.
Коментари
Постави коментар