KAKO SAM DOBIO HRONIČNI KERKINITIS (*)

photos copyright (c) ms. albicilla

Kišno jutro nad Hrisohorafom, kraj obala jezera Kerkini, nedaleko tromeđe Grčke – gde se nalazim, Bugarske i Makedonije. Seoske laste i gugutke po žicama... Već sam tu bio u aprilu ove godine, i tada zaključio kako se ovde valja vraćati. Pre puta sam Stiva Milsa, autora ptičarskog vodiča za sever Grčke, pitao za preporuku gde da ptičarim, pa mi je odgovorio da je do sada jezero Koronia verovatno već presušilo (i, otuda, lišeno ptica), da jezero Volvi verovatno nije loše (to su ona dva jezera istočno od Soluna), a da je jezero Kerkini uvek dobro mesto. Magično mesto, kaže za Kerkini u uvodnoj rečenici tog poglavlja u svojoj knjizi.

Malo izvan sela je pumpna stanicae koja služi za kontrolu ispuštanja vode iz jezera u kanale za navodnjavanje. Sistem počinje omanjim prelivnim bazenom krcatim običnim galebovima, malim belim belim čapljama, velikim i malim vrancima... kroz procep u žbunju ugledam neočekivani prizor: pelikan! Prvi od mnogih kudravih nesita tog septembarskog dana, ali nisam očekivao tako veliku pticu na tako maloj vodenoj površini. Naime, pumpa s vodom neretko upumpa i sitnu ribu, zbog koje se čitavo društvo tu okuplja. 

Pored kapele sagrađene na samom nasipu, izlazimo na istočni nasip jezera Kerkini – koji je među ptičarima legendarno mesto (ili, ako to možda nekom greškom još nije, svakako bi to morao biti). Samo jezero je veštačko, nastalo početkom prošlog veka pregrađivanjem Strimonasa (Strume) radi zadržavanja vode za irigaciju polja. Plićaci na mestu gde reka puni jezero vodom, ali i nanosima, ubrzo su postali raj za ptice. I ptičare, koji su to nešto kasnije otkrili. 

Nebo je sivo, svako malo sipi dosadna kišica. Ispred kola, nad samim zemljanim putem, preleće vodomar. Kudravi nesiti se nižu duž obale, posebno uz malu „plažu“ naspram sela Limnohori na koju pristaju lokalni ribari, pa sitnom ribom koja za njih nema vrednost, hrane ptice.

Izgleda da je početak septembra vrhunac prolaza seobenih jata vuga – jarkožutih mužjaka i žutozelenih ženki – koje neprestano uzeću pred kolima da iz žunja na jednoj strani prelete u krošnje s druge strane puta. Mislim da sam ranije odjednom video najviše 4 ptice, a danas ću, kako će se ispostaviti, raštrkane po jatima od 5 do 10 ptica, videti tridesetak!

Brojne su i sive muharice, kao i bučna jata pegavih, mladih čvoraka. Pokušavam da razaznam laste koje prebrzo lete preblizu, pa i kad ih uhvatim u vidno polje dvogleda, nestanu prebrzo da bih bio siguran, ali posle nekog vremena shvatam da nemam posla samo sa seoskim, već i sa bregunicama.

Posle desetak kilometara, ptice postaju sve brojnije, voda sve plića i prošarana muljevitim sprudovima, a ptičarenje sve grozničavije. Ponuda vrsta je takva da više ne znam gde pre da gledam. 

Brojna jata ružičastih nesita su najkrupnija i najupadljivija fela. Kako će se pokazati, videću više manjih jata kudravih nesita, raštrkanih po čitavom jezeru – možda oko 100 jedinki; i više stotina ružičastih, koji su svi grupisani u „delti“ Strimonasa. Patke su prava muka – usred mitarenja su, i jedni mužjak u novom perju je riđoglavi patak, dok su sve druge ptice nalik ženkama ili mladima i prepoznatljive samo po silueti ili boji ogledala (ona intenzivno obojena površina na pačjem krilu). Uz dosta muke, odredio sam nekih osam vrsta. Svako malo su se iz iz obližnje krošnje glasale pčelarice, ali njih mogu da vidim i u Beogradu, pa sam se – s naporom – trudio da im ne posvećujem mnogo pažnje. U dubini su se hranili plamenci (flaminzi), jato od možda hiljadu i po ptica (brojevi su samo gruba procena - naprosto sam došao da ih posmatram, a pokušaj brojanja tolikih jata tražio bi da čitav dan provedem samo u delti). 

Jato običnih galebova kroz koje korača nekoliko sprudnika migavaca... i jedna... hmm... čigra? Kao i galebovi, ptica mi je okrenuta leđima, malo je veća od njih, crnih nogu i primarnih vila (onih vršnih letnih pera). I glavu je okrenula od mene, pa mi samo teme pokazuje i već izbledelu, zimsku salt ‘n pepper kapu. Velika čigra, šta drugo? S tom se vrstom u Srbiji srećem tek svakih par godina [edit: i juče u Potamišju]. Crna letnja pera bi ukazivala na ovogodišnjeg mladunca u prvom zimskom perju, ali... ne vidim joj kljun, koji bi trebao da bude narandžastocrven i veličine omanje šangarepe. A pticu sam otkrio klizeći teleskopom po jatima koja se odmaraju po sprudovima, pa uopšte ne znam tačno gde je; dvogledom ne bih ni mogao da je pronađem. Sunce razmiče kišne oblake; odjednom postaje vedro, sunčano i nepodnošljivo sparno. A ne smem da skinem pogled s okulara STX, ne smem da izgubim pticu iz vida. 

Konačno! Malo okreće glavu, pokazuje mi nakratko samo vrh kljuna, ali mi je to dovoljno da vidim boju i masivnost i potvrdm vrstu. To je bio samo početak: posle sam je video još desetak puta, dok je tamo-amo patrolirala duž istočnog nasipa.

Po sprudovima koračaju sabljarke i vlastelice, crni sprudnici i sprudnici pijukavci, jedna muljača, jedna crna roda, negde uz njih i dva ražnja (ibisa), te jato kašičara u pozadini.

Nastavljam istočnim nasipom: obična i crnoglava grmuša, šumska trepteljka, obični zviždaci, crnogrle strnadice, beloguze, obične travarke, rusi svračci i nešto što me buni, u leti pomalo nalik beloj plisci, a uvek sleće usred krošnje, da je nikako ne vidim. Sve vreme mi deluje nekako poznato, kao da bih trebao da znam šta je. I još jedna bezobraznica proleće ispred kola, nestaje u žbunu... ali tako da mogu da je vidim! Grabim dvogled i shvatam da gledam mladog sivog svračka (ređeg od naša dva „obična“ letnja svračka). 

Napuštam taj legendarni nasip i gubim se u mreži putića i nasipa koji okružuju tok Strimonasa uzvodno od mesta gde ulazi u jezero. Putevi nisu loši, iako su zemljani, ali me nekoliko bara brine. Pitamo jednog traktoristu za put do mosta, on nam na bugarskom objašnjava da treba da idemo levo. Poslušam ga, ali mi crv sumnje i dalje radi, pa zaustavljam prvog motociklistu, koji govori samo grčki. Ok, jasno mi je – treba da idem desno, ali kojim od više puteva? Videvši moju nesigurnost (vozim nizak, gradski auto, a da tu ne bude kraj, nije rentiran - već moj), on se okreće i vraća pravcem iz koga je došao, pozivajući me da ga sledim. 

Stižemo do mosta – do koga vode najmanje utabani tragovi guma u travi, i potom nastavljamo duž severne obale jezera, gde put prolazi podalje od obale, iako se na par mesta na nju može izaći. A iznad puta – manja grabljivica proganja veću. Kočim! Iako sam je u Srbiji posmatrao jedva par puta, veću pticu smesta prepoznajem kao patuljastog orla (ok, lako odredljivi svetli, crno-beli oblik; koji sam, pride, često posmatrao u Indiji). Kako ptice nestaju u pravcu iz kog sam došao, pravin U-okret i počinjem da ih pratim, ali kada god pokušam da se zaustavim radi posmatranja, one nestanu iza najbliže krošnje. Najzad, orao nestaje ka padinama planine Beles, dok manju grabljivicu nisam ni osmotrio, niti odredio.

Ponovo počinje kiša, pa u selu Livadia, nakon koga se prati zapadna obala jezera, grešim i izlazim na obični seoski put koji će me odvesti do narednog sela Kerkini, umesto na nasip između njih (radi izlaska na nasip, u oba sela treba slediti putokaze za „Lake Kerkini port“). No, kiša se pretvara u pljusak, pa ptičarim u retkim momentima kada padavine oslabe. 

Kod Kerkinija (sela) ću na žici pronaći mešovito jato od 70 gugutki i grlica. Te dve vrste jesu blisko srodne, ali se gugutke drže naselja, a grlice traže otvorene terene, pa ih u Srbiji nikada nisam posmatrao jedne uz druge. Južno od sela asfaltni put manje ili više prati obalu jezera, prolazeći pokraj više pticoosmatračnica. U plićacima love kudravi nesiti, na obali se odmaraju obične čigre, po livadi love jedine bele rode koje ću sresti (one uglavnom napuštaju Balkan tokom avgusta), a nad svima njima kruži orao kliktaš! I kako se prvi orao izgubio, smesta se pojavljuje još jedan, ovog puta zmijar kako u letu guta zmiju koja mu dobrim delom još visi iz kljuna.

Do kraja dana ću nanizati 74 vrste, da sutra ujutru pronađem još dve. U Srbiji se toliko vrsta u jednom danu viđa u proleće, dok u ovo doba godine to obično bude pedesetak vrsta. Jezero Kerkini nije jedno od najboljih mesta za ptičarenje samo u Grčkoj - ono je jedno od najboljih mesta na Balkanu.

(*) kerkinitis – imenica, označava zavisnost od redovnog ptičarenja na jezeru Kerkini; Kerkinitis – vlastita imenica / toponim, odnosi se na rečicu koja se na zapadnoj obali uliva u jez. Kerkini 

PRAKTIKALIJE

Koje sekcije i kako ptičariti

U severoistočnom uglu jezera Kerkini (Google mapa) se uliva Strimonas, a na južnom uglu je brana (u selu Litopos) i dalji tok reke. Praktično, razlikujemo istočnu, severnu i zapadnu obalu. Ukupna dužina obala je oko 65 km. Duž čitave istočne obale, kao i severne polovine zapadne obale pružaju se nasipi koji od plavljenja štite sela i polja. Duž južne polovine zapadne obale, asfalt manje-više prati obalu. Severna obala se strmije uzdiže, pa nije branjena nasipima, a asfalt prati sela, malo dalje od jezera. 

Najbolje mesto za ptičarenje na jezeru jeste „delta“ Strimonasa, u severoistočnom uglu. Sama delta je strogi rezervat prirode i zabranjena za posete, osim organizovanih izleta čamcima koji kreću iz pristaništa u selu Kerkini, na sred zapadne obale (što sam radio u aprilu i opisao ovde). Do kraja leta vodostaj opadne previše da bi izlet čamcem imao svrhe, ali, tokom čitave godine rub delte se dobro vidi sa severne sekcije istočnog nasipa (iako ima nešto rupa, potpuno prohodan za niska vozila), na koji se možete popeti iz sela Hrisohorafa, ili severnije, iz Limnohorija. Iako se mnogo toga može videti i dvogledom, za pravi doživljaj vam je potreban durbin. 

I tok Strimonasa pre ušća u jezero je vredan pažnje, a nemojte zaboraviti ni okolno poljoprivedno zemljište i planine. Severno od jezera pruža se pticama bogata i 2000 m visoka planina Beles (Kerkini), koja je teško prohodna i preporučljiva samo s lokalnim vodičem (iz ličnog iskustva aprilskog, mogu da preporučim Jorgosa Spiridakisa), dok se jugozapadno od jezera prostire niža i prohodnija Krusija (čiji zemljani putevi ipak zahtevaju terensko vozilo, ili gojzerice). Tokom zimskih meseci pelikani su u svom najsjajnijem svadbenom ruhu i sve do polovine marta organizuju se izleti čamcima za fotografe. Mimo tih izleta, zimi treba posvetiti posebnu pažnju severnoj obali (pristup iz Mandrakija) i području oko brane (Litopos), kao i toku reke ispod brane. 

Koliko vremena da odvojite za jezero

Više nego što mislite! Moja preporuka ide u pravcu minimum dva puna dana (bar tri noćenja na jezeru), ali i tri dana (pa i 4-5) bi vam omogućilo ležernije i potpunije istraživanje područja.

Web sajt rezervata

Gde spavati

U okolnim selima ima još par hotela, ponešto bezličnih za moj ukus, ali onaj koji vi želite jeste Limneo u Hrisohorafi. Tu sam odseo i u aprilu, i sada mu se vratio. Pošto je ovde zima ozbiljna sezona, neke sobe su opremljene i kaminima, dok zajednička trpezarija nudi malu prirodnjačku biblioteku ilustrovanih priručnika za identifikaciju raznih grupa organizama, kao i pominjani vodič po severnoj Grčkoj Stiva Milsa.  

Gde i šta jesti

Limneo nudi samo doručak - u ma koje doba ga poželeli; a na 100 m udaljenom trgu imate dva riblja restorana (vlasnicu prvog sam sledećeg jutra gledao kako se malim čamcem vraća iz ribarenja, tako da je riba apsolutno sveža – provereno prva ruka), jednu tavernu koja težište stavlja na roštilj, posebno bivolje meso, kao i odličnu poslastičarnicu (najbolji tiramisu koji sam ikada probao). I u drugim selima postoje taverne (naročito selo Livadia), gde možete ručati i napraviti pauzu tokom ptičarenja.

Ako vas mrzi da to sami tražite

Organizovane ptičarske ture po severu Grčke nudi atinska agencija Natural Greece, s kojom sam putovao u aprilu (lična preporuka).

Distance

Jezero je od Beograda udaljeno 600 km, bilo preko Skoplja i Dojranskog jezera, kuda sam išao, ili preko Sofije. Ako idete preko Dojrana, možete u Fuk Taku u Starom Dojranu da večerate odličnu crveperku, pa produžite na granični prelaz. Pošto uđete u Grčku, nakon dva kilometra skrenite levo za Seres, pa se usput odvojite za jezero (ako idete u Hrisohorafu, treba vam sat vremena, a odvajate se u Vironiji). Od jezera do Soluna ima 100 km.

Preporučena literatura

Najdetaljniji opis područja, na 21 strani, s ukupno 6 mapa, nalazi se u vodiču Birdwatching in Northern Greece Stiva Milsa.