While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

15 октобар 2013

Namaste, ili sve što vam nisam rekao o Indiji (3.5)


all photos copyright © ms. & mr. albicilla

Za početak jedna ograda – iako kažem „sve o Indiji“, u stvari govorim o zapadnoj i centralnoj Indiji, u onoj meri u kojoj sam ih proputovao (oko 5000 km točkovima – avione ne računam), dakle o Gudžaratu, Maharaštri i sasvim malom delu Madija Pradeša.  Ovo što sledi su utisci koje sam prepričavao prijateljima toliko da su se nekako iskristalisali i formirali do te mere da sam se usudio podeliti ih i s vama.

I još jedan početak - podjednako prvi pasus, kada sam po prvi put putovao u Indiju, namerno nisam čitao bedekere i mudre savete svojih prethodnika. Nisam hteo njihova mišljenja, utiske niti zaključke, drugim rečima, nisam hteo baš ovo što sada prenosim vama. Hteo sam da na svoj Passage to India odem kao tabula rasa i steknem svoje utiske, izvedem svoje zaključke.

Jedino pitanje koja sam tada postavio bilo je upućeno Kanađaninu koji je dva puta bio u toj zemlji. Pitao sam ga da li ima neki savet za potpunog početnika, a on mi je rekao: „Nemoj Indiju gledati očima – gledaj je srcem“. To sam prihvatio i često prepričavao, no, da je kojim slučajem bio dovoljno prozaičan da doda kako ne bi bilo loše poneti i koju rolnu toalet papira, pomogao bi mi još više.

Bezbednost

Posle više vesti o silovanjima kako Indijki, tako i turistkinja, poseta strankinja opala je za par desetina procenata. Koliko je Indija bezbedna?  Ja sam uvek bio u društvu u kome je bilo i stranaca i Indusa, pa sam u neku ruku imao zaštitnu čauru oko sebe i moj sud možda nije relevantan, ali moj utisak je da je, uz minimum opreza kakav, na kraju krajeva, vredi i kod kuće, a ne samo na putu, Indija verovatno bezbednija od Srbije. Indusi su opušteniji, ljubazniji, ni približno tako nervozni i ne pate masovno od (balkanskog) vijetnamskog sindroma, kog postanete svesni tek kada se udaljite od kuće.

Dijareja

Verovatno najveći rizik po svakog putnika. Jedan razlog može biti po organizam šokantno ljuta hrana, drugi može biti neka neispravna namirnica ili voda. Ponovo se vraćam na razumne mere opreza, koje će vas uglavnom zaštiti od neprijatosti: termički dobro obrađene namirnice ili sveže voće koje ćete sami oljuštiti, te flaširana voda. Na jednom izletu smo dobili lanč pakete u kojima je, izgleda, krompir ili preliv za njega bio u najmanju ruku sumnjiv, nakon čega je čitava grupa imala stomačnih problema. Ipak to je spadalo u nivo putnih neprijatnosti, ne i oboljenja (moj indijski prijatelj ima stomačne tegobe kad god dođe na Balkan i počne iznova da se navikava na ovdašnju hranu, koju inače voli). S druge strane, jedan Slovenac koji je posećivao ista mesta i smeštajne kapacitete, kući se vratio s trbušnim tifusom.

Kuhinja

Ja volim ljutu hranu, ali sam u Indiji uvek insistirao da mi ne donose jako začinjena jela, jer ono što ja zovem ljutim i ono što indijska kuhinja smatra ljutim, dve su sasvim različite planete. Kod kuće ću rado eksperimentisati s ljutim (u Beogradu je konačno otvoren dobar indijski restoran - preporučujem, a ona ranija sramota zatvorena). Na putovanjima sam isprva bivao jako oprezan, potom malo manje oprezan, da me onda Delhy belly natera na oprez...  No, posle više hiljada kilometara, počeo sam da ocenjujem drumske restorane odokativno: ako deluju čisto, jedem u njima. I nisam zažalio, čak naprotiv.

Prijatno iznenađenje je visok kvalitet hrane koju ćete probati u ruralnim krajevima (koji uveliko nadmašuje ono što se kod nas može pronaći). Naime, kako bi lokalno stanovništvo imalo koristi od očuvane prirode svog kraja, svi kampovi i gest hausi su u obavezi da zapošljavaju tamnošnje seljake, koji u kuhinju donose sopstveno povrće i piliće. Ipak, ako odsedate u malo poznatom i slabo posećenom rezervatu, to može da bude mač sa dve oštrice. Nama se desilo da je lokalna hrana bila ispod indijskog standarda, a kuvarice sasvim nespremne da se nose sa očekivanjima gostiju. S druge strane, u posećenijim rezervatima, poput Melgata ili Tadobe, kuhinja je bila izvrsna.

Lični prostor

Zaboravite na njega. Kada se ovde nekome previše približite, on odstupi korak unazad jer ste narušili njegov lični prostor - Indusi taj koncept naprosto nemaju.

Jednom prilikom smo u vozilu parkiranom na seoskoj raskrsnici u cik zore čekali našeg vodiča, a lokalci su se okupili oko kola da izbliza zure u nas. Ja sam bio malo zbunjen i čvršće držao foto aparat, ali istovremeno svestan da u njihovom držanju nema tenzije niti agresivnosti, samo radoznalosti. Može vam isprva biti neprijatno, no, većina se ubrzo navikne, pa to postane i zanimljivo. Oni drugi se ne vrate u Indiju.

Prohibicija

U nekim indijskim državama vlada delimična prohibicija, a u Gudžaratu potpuna. To vas stavlja u neočekivanu situaciju da uveče razmenjujete utiske sa saputnicima pijući Koka Kolu, umesto onog što biste poželeli. Predlažem da sa sobom ponesete pljosku, ali i da sadržaj konzumirate diskretno, postoje i kazne za to.

U jednom lodžu me je konobar pitao šta bih da popijem, ja odgovorio da oni to nemaju, on se zainteresovao šta bi to bilo - pivo, i potom otišao do gazde, pa se vratio s odgovorom kako su gazdini prijatelji iz inostranstva doneli neko i kako ću to uveče... Posle dve suve nedelje, baš sam se radovao nastupanju večeri. No, moja žena je vest podelila sa grupom (ipak sam ja pitao i ponuda važila za mene), pa su svi krenuli da se raspituju i gazda odustao od protivzakonitog gostoprimstva, kako se ne bi našao u situaciji da za to plaća kaznu.

Prosjaci

Uobičajena predstava o Indiji uključuje horde neumornih prosjaka od kojih se ne možete spasti – zaboravite na to. Ima ih po većim gradovima, ali nisu ni približno brojni niti uporni kao u filmovima. Kad pogledam unazad, sećam se samo jedne malo upornije žene s ćerkom u Ahmedabadu (umesto para, dali detetu čokoladu, koju očigledno nikada ranije nije probala), i možda tu i tamo ponekog. Niko od njih nije bio napadan ili neprijatan, a ni mi darežljivi, što je verovatno najbolja politika.

Rezervati

Ako je najvažnija stvar koju nosite na put dvogled, onda su i rezervati vaša najvažnija odredišta. Verovatno najbolje čuvana tajna indijskih rezervata su vladini gest hausi, varijabilnog kvaliteta, ali uvek upadljivo niže cene od turističkih kampova. Neki rezervati su poznati i posećeni (oni koje nastanjuju tigar ili lav naročito), drugi su mali i nepoznati. U poznatijima ćete na ulazu platiti oko 10 USD za pravo na korišćenje svog fotoaparata, plus ulaznicu, te iznajmljivanje vozila, vozača i vodiča. Vozila su prilično tesni i neudobni Maruti Gipsy, no, doživljaj je vredan svake neudobnosti. Zimska jutra umeju da budu sveža, preporučujem tanji fleece i preko nešto što vetar neće da probije, takođe i bandanu u stilu pljačkaša banaka – protiv prašine. Srećno s tigrovima.

Saobraćaj

Neobično iskustvo. Svako malo stiskaju sirenu, čitavog dana i noći, pa u hotelima obavezno tražite sobu koja ne gleda na ulicu. Više o saobraćaju sam već pisao ovde, a sada bih samo dodao jedan utisak: sećam se nekog nesrećnog romana Dena Brauna koji sam pročitao samo zato što se radnja odvija u Indiji. I negde na početku se glavni junak našao u saobraćajnom haosu u kome svi trube, a Braun je vozačima dodao i psovke i bes, nešto što bi očekivao od američkih vozača u takvoj situaciji i nešto čime je otkrio da pre pisanja nije nikada bio u Indiji.

Sviranje jeste dosadno, ali je to sasvim uljudna i nimalo agresivna komunikacija među vozačima. Samo jednom mi se desilo, u Gudžaratu je to bilo, da je iza nas neko besno svirao, onako beogradski agresivno, da vam se smrzne krv u žilama. Ispostavilo se da je vozač bio mrtav pijan (ipak neka korist od te prohibicije). Tada sam shvatio da je indijski saobraćajni haos mnogo uljudniji od beogradskog haosa.

Šta poneti – svoju posteljinu!

Dešavalo se da nas u najboljem hotelu omanjeg grada (gde konkurencija gotovo da ne postoji), ili u jeftinom i slabo posećenom vladinom gest hausu – svejedno, dočekaju bilo s nepromenjenom posteljinom, bilo s loše opranom i flekavom. Naravno da možete da se žalite, pa će vam u boljem hotelu doneti čiste čaršave, a u lošijem verovatno oprane – ali flekave. I jedno i drugo košta nerava. Prihvatite to kao rizik putovanja, pa ponesite par čaršava, ili onu posteljinu za vreću za spavanje, koju, poput vreće, oko sebe zakopčate rajsferšlusom.

Fer bi bilo dodati da sam u Indiji odsedao u nekim od najboljih hotela u kojima sam ikada spavao – od poslovnih hotela i kantri klubova, do prostranih šatora s toplom vodom i klimom, pa sve do u hotel preuređene maharadžine palate iz XIX veka – gde zaista nismo razmišljali o posteljini.

Šta poneti – toalet papir!

Poput Arapa, i Indusi se zapiraju, pa se toalet papir sreće samo u WC-ima hotela i restorana koje posećuju Zapadnjaci (uključujući i one sa sredokraće Istoka i Zapada). Ako ćete se držati većih urbanih centara, to neće biti problem, no, ja sam vreme pretežno provodio po pustinjama i džunglama ili, manje bombastično, ruralnim krajevima, gde smo neretko bivali jedini stranci. Otuda sam na svom prvom putovanju razvio specifičan oblik kleptomanije: kad god me u hotelu/lodžu/gest hausu dočekaju toalet papirom, ja im se zahvalim tako što sa sobom odnesem rolnu (koja i nije bog-zna-šta: jedva nešto deblja od prvog zavoja). Sa još par hiljada kilometara iskustva, ove godine sam na put poneo jednu rolnu najskupljeg troslojnog papira (manje se troši i duže traje), plus rezervu papirnih maramica. Potrajalo je.

Нема коментара:

Постави коментар