DVOGLED I VESLO

Ribnjak u S akulama je, izvesno, moje omiljeno mesto za ptičarenje nedaleko Beograda. Danas sam tu posmatrao sive, velike bele, crvene i žute čaplje, riđoglave patke koje se tu gnezde, te, pored labudova grbaca, brojnih ćubastih gnjuraca i pokoje eje močvarice, više stotina belobrkih čigri , što u vazduhu, što na plutajućim stabljikama suve, stare trske. Naime, na tim plutajućim ostrvima ove graciozne crno-bele ptice polažu jaja i izvode mlade. Do skora su to radile na još delikatnijim podlogama, plutajućim listovima lokvanja, no prilikom radova na stvaranju više malih ostrva za gnežđenje ptica, lokvanji su stradali, pa je stara trska na neko vreme preuzela njihovu ulogu. Inače, ova kolonija čigri je ujedno i najveća i najznačajnija u zemlji.

Sada je vreme da mlade ptice napuste gnezdo. Neretko su sposobne za let, ali se loše prizemlje. Treba im malo vremena da dođu sebi i pokušaju ponovo. I tada naiđe zabrinuti ljubitelj ptica i svojom ljubavlju im presudi. Ovaj ptić je u najboljoj nameri bio odnesen kući nalazača. Posle nekoliko sati je u još boljoj nameri ostavljen na krovu kuće, odakle se skotrljao u oluk, s fatalnim posledicama. Svakih par dana dobijam poziv sa pitanjem tipa: Pronašao sam mladu pticu i doneo je kući, šta da radim s njom? Većina takvih slučajeva završi se uginućem ptice. Ma koliko to želeli, nikako ne možete biti bolji roditelji od onih pernatih. Ostavite mladunce pravim roditeljima na brigu! Iako se kriju od vas, oni su uvek negde u blizini. Par saveta na koje treba obratiti pažnju, ili zašto da ne uzimate iz gnezda ispale ptiće: 1. iako izgledaju bespomoćno i napušteno, roditelji ptića su u blizini i nastaviće da vode brigu o njima – najbolje ih je ostaviti tu gde su! 2. postoji mogu

Kiša se smenjuje s vetrom, a svako malo udruženim snagama zagorčaju dan onima koji su dovoljno ludi da ga, uprkos vremenu, žele provesti u prirodi. A ima takvih dana, kada naprosto moram izaći iz kuće, moram izaći iz grada. S druge strane, ptice vole slabu kišu i veoma su aktivne po takvom vremenu, ali je u tim uslovima otežano korišćenje dvogleda. Ova kiša je, doduše, tek na momente bivala slaba... Međutim, većina ptica ne voli jak vetar i tada ostaje u zaklonu. A današnji vetar majski bio je bezmalo zimski zloban.... Ako vas ipak nešto tera da odete u prirodu, pokušajte s ptičarenjem iz kola. Automobil je odličan zaklon, veliki broj vrsta gotovo ne reaguje na njih. Kola omogućavaju da pokrijete veće prostranstvo i širi izbor staništa u istom danu. Pogodna su naročito za otvorene terene i krupnije ptice. Svakako je poželjno da imaju nešto višu šasiju i bravljenje diferencijala, pogon na sva četiri točka da ne pominjem, ali ja sam i običnim Yugom savladao makadame Zlatara, Beljanice

Kada sam pre skoro 20 godina počeo da ptičarim, Dunav je bio pun srebrnastih galebova Larus argentatus . To je ptica koja se lako prepoznaje i ne zahteva posebno znanje i iskustvo. Ili možda zahteva? Desetak godina kasnije, tokom jedne januarske plovidbe kada smo sa palube brojali patke na zimovanju između snegom pokrivenih litica Kazana, čuo sam pitanje: “Šta se desilo sa srebrnastim galebovima? Bilo ih je tako mnogo, a sada nismo videli nijednog.” U stvari smo ih videli, svi su oni i dalje bili tu, ali sada pod imenom sinji galebovi Larus cahinnans . Sinji je do tada bio smatran tek podvrstom srebrnastog, ali su ga taksonomi potom uzdigli na nivo vrste (a da same galebove nisu ništa pitali, pa se oni i dalje ukrštaju). Od tada je dosta vode kroz Kazane proteklo i novim analizama DNK utvrđeno je da dojučerašnja podvrsta sinjeg, morski galeb Larus michahellis , zaslužuje status vrste. Pre 20 godina mi je bilo dovoljno da umem da prepoznam srebrnastog galeba, pre deset g

modrokos (c) Szabolcs Kokay Dok moji farovi osvetljavaju kapiju Ulcinjske solane, jedne od desetak najvećih u Sredozemlju, još je obavija mrkli mrak. Solana nije samo proizvodni pogon, ujedno je i rezervat ptica i važna atrakcija za svakog ptičara, naročito u vreme prolećne seobe. Konačno se pojavljuje sunce i otkriva već prazne bazene za isparavanje, sa tek po kojom zaostalom baricom. Isprva je tako malo svetla, da mi i galebovi deluju sasvim crno. Kako se sunce uzdiže, otkriva vlastelice, sprutke i smeđu pticu koja se kreće neobično brzim koracima, da se stopi sa busenjem suve trave čim se zaustavi. Nikada je još nisam posmatrao, ali znam šta je i pre nego što prislonim dvogled na oči - neobična, bezmalo buljava šljukarica: ćurlikovac. Nešto kasnije lutam po Rumiji, planini između jezera i mora. Dočekuje me poneka strnadica kamenjarka i brojne sredozemne beloguze; kojima su stidljivi naučnici decenijama peglali narodni naziv, pa je od ptice pretvarali u kravu - belku. Isto su ur