Kada sam pre skoro 20 godina počeo da ptičarim, Dunav je bio pun srebrnastih galebova Larus argentatus. To je ptica koja se lako prepoznaje i ne zahteva posebno znanje i iskustvo. Ili možda zahteva?
Desetak godina kasnije, tokom jedne januarske plovidbe kada smo sa palube brojali patke na zimovanju između snegom pokrivenih litica Kazana, čuo sam pitanje: “Šta se desilo sa srebrnastim galebovima? Bilo ih je tako mnogo, a sada nismo videli nijednog.” U stvari smo ih videli, svi su oni i dalje bili tu, ali sada pod imenom sinji galebovi Larus cahinnans. Sinji je do tada bio smatran tek podvrstom srebrnastog, ali su ga taksonomi potom uzdigli na nivo vrste (a da same galebove nisu ništa pitali, pa se oni i dalje ukrštaju).
Od tada je dosta vode kroz Kazane proteklo i novim analizama DNK utvrđeno je da dojučerašnja podvrsta sinjeg, morski galeb Larus michahellis, zaslužuje status vrste. Pre 20 godina mi je bilo dovoljno da umem da prepoznam srebrnastog galeba, pre deset godina sam morao da naučim da razlikujem bezmalo identične srebrnaste i sinje (čime nikad nisam dobro ovladao), a koje sam do tada, naivno, smatrao jednom te istom vrstom, dok danas treba da naučim i kako da razlikujem srebrnastog i sinjeg od njihovog novog rođaka, morskog galeba – a da se glavna razlika, raspored hromozoma, dvogledom ne vidi! I dok ja pokušavam da zapamtim oblik kljuna i držanje ptice, i ovaj novi se hibridizuje s rodbinom...
Za takve glavolomke potrebna vam je i odgovarajuća alatka – u ovom slučaju Collins Bird Guide, drugo izdanje (prvo ne prikazuje morskog galeba i još 32 druga ‘rascepa’ vrsta). Bezmalo pobožno uzimam tek objavljenu knjigu u ruke. Na početku, nema one već uobičajene sheme sa nazivima pojedinih delova tela i grupa pera, što može da oteža kasnije snalaženje u opisima ptica. Listam dalje, kad ono, negde nestadoše početne stranice koji predstavljaju gnjurce i kormorane i čaplje i svu silu burnica i burnjaka i čega sve još? Uobičajena praksa u priručnicima je da se ptice predstavljaju taksonomskim redom, od najprimitivnijih, pa dalje preko onih koje su se potom razvile do onih ‘najnovijih’ (u evolutivnom pogledu), a Collins 2 je prvi usvojio novi taksonomski poredak, rezultat brojnih genetičkih istraživanja tokom poslednjih petnaestak godina.
Ako ste već naučili kojim redom se ptice predstavljaju u ključevima za identifikaciju, čekaju vas povelika iznenađenja, a verovatno i mnogo listanja da otkrijete gde se dela ona vrsta za koju znate da je bila odmah iza ove... Budući da će i kasnija izdanja sve više usvajati novi taksonomski poredak, ako ste početnik i još niste zapamtili raspored ptica u knjizi, kupite ovu i učite odmah iz nje, da izbegnete zabunu kojoj su sada izloženi svi koji su mislili da nešto o tome znaju, a sada saznali da baš i nije tako. Dakle, najprimitivnije ptice su – labudovi! Pa slede guske i patke, a za patkama više ne slede grabljivice, već koke, pa tek onda idu gnjurci, pa burnice i ine, pa kormorani, čaplje i rode i, konačno, grabljivice. Čak su i koke razdvojene, pa kopnene idu pre, a barske posle grabljivica. I tako, sve do kraja knjige, kao da je neko baš dobro promešao špil karata, dok ste vi sve vreme pamtili kojim su redosledom bile slagane.
Među patkama su se sada, na glavnim stranama, a ne onom šturom spisku na kraju knjige, našlo i pet američkih pataka koje se kao zalutali rariteti viđaju u Britaniji i na samom zapadu Evrope, ali ne i na istoku. Istovremeno, dodata je samo jedna sibirska, koja bi, teoretski, mogla da doluta do istočne Evrope. Drugim rečima, za naše čitaoce, ključ postaje pomalo zagušen onim što ne samo da nije iz ovog regiona, već se kod nas neće niti sresti.
Novi taksonomski poredak nije samo doneo rascepe među galebovima, vranama, itd, već i nove nazive rodova, pa je tako obični galeb Larus ridibundus postao Chroicocephalus ridibundus. I senice se drugačije zovu. U rodu Parus ostala je samo velika senica, dok je jelova pripala rodu Periparus, plava Cyanistes, dok su siva Parus palustris i planinska siva P. montanus pripale rodu Poecile.
Mnoge strane ilustracija izgledaju drugačije, i po rasporedu i po sadržaju. I mape su nove, a ispravljena je i greška kod kamenjarke Alectoris graeca i turske kamenjarke A. chukar, kod kojih su mape rasprostranjenosti u prvom izdanju bile uzjamno zamenjene. Međutim, izgleda da se suočavamo sa nedovoljnim poznavanjem rasprostranjenosti ‘najnovijih’ vrsta? Po mapi sudeći, morski galeb nastanjuje Sredozemlje i jug Crnog mora, a sinji severne obale Crnog mora, Dnjepar i Dunav. No, izađite s ovom knjigom u ruci na obalu Dunava i pogledajte galebove koji se odmaraju ili uređuju perje na ukotvljenim čamcima – to su morski galebovi, a ne sinji. Morski galeb je tokom čitave godine najzastupljeniji veliki galeb u Srbiji, sinji je vidno ređi (zimi je nešto brojniji), dok je srebrnasti već prava retkost (a svi se oni, ne pitajući taksonome, međusobno ukrštaju...).
Vreme u kome je bilo dovoljno da prepoznate srebrnastog galeba, ili bar onog koji je tada nosio to ime, otišlo je u istoriju. Ornitologija je primetno napredovala i potreban vam je priručnik za identifikaciju koji može da drži korak sa novim saznanjima i otkrićima. U ovom trenutku, ali i godinama koje slede, to je Collins Bird Guide, drugo izdanje – definitivno najbolji priručnik za ptice Evrope i Mediterana.
Svensson, Mullarney & Zetterström 2009. Collins Bird Guide. 2nd Edition. HarperCollins, London. ISBN 978 0 00 726726 2 (hardback), 978 0 00 726814 6 (paperback)
Коментари
Постави коментар