modrokos (c) Szabolcs Kokay
Dok moji farovi osvetljavaju kapiju Ulcinjske solane, jedne od desetak najvećih u Sredozemlju, još je obavija mrkli mrak. Solana nije samo proizvodni pogon, ujedno je i rezervat ptica i važna atrakcija za svakog ptičara, naročito u vreme prolećne seobe.
Konačno se pojavljuje sunce i otkriva već prazne bazene za isparavanje, sa tek po kojom zaostalom baricom. Isprva je tako malo svetla, da mi i galebovi deluju sasvim crno. Kako se sunce uzdiže, otkriva vlastelice, sprutke i smeđu pticu koja se kreće neobično brzim koracima, da se stopi sa busenjem suve trave čim se zaustavi. Nikada je još nisam posmatrao, ali znam šta je i pre nego što prislonim dvogled na oči - neobična, bezmalo buljava šljukarica: ćurlikovac.
Nešto kasnije lutam po Rumiji, planini između jezera i mora. Dočekuje me poneka strnadica kamenjarka i brojne sredozemne beloguze; kojima su stidljivi naučnici decenijama peglali narodni naziv, pa je od ptice pretvarali u kravu - belku. Isto su uradili i viktorijanski prirodnjaci, koji su narodno whiteass 'ulepšali' u besmisleno wheatear. Makar smo joj mi, poslednjih godina, vratili starije i lakše za pamćenje ime.
Pored ogromnih pitomih kestenova (dva do tri čoveka su potrebna da im rukama opašu stablo) stižem do kamenite uzvisine na čijoj je vršnoj steni ili nekakav šiljak, ili ptica. Ispostavilo se da je ptica, i to vrsta drozda za kojom sam bezuspešno tragao po visovima krfskog Pantokratora, a uspeo samo iste one sredozemne beloguze da pronađem: preda mnom je moj prvi modrokos.
Buljarica je poznata plaža sa močvarnim zaleđem, prostranim tršćacima i šumom maslina, jasena, bresta i hrasta. Predstavlja međunarodno značajno odmorište ptica tokom seobe i odskočnu dasku za put preko Jadrana, ka jugu. Da se kojim srećnim slučajem Buljarica nalazi u nekoj ekološkoj državi, koja možda od svojih turista i ekološku taksu naplaćuje; našlo bi se tu volje i sredstava da se osnuje čuvarska i vodička služba, izgrade staze i tornjevi za posetioce i posmatrače ptica, a sama močvara zaštiti i time pretvori u ekoturističku atrakciju prvog reda; čime bi država ispunila svoju međunarodnu obavezu očuvanja kritičnih migratornih stanica za mnoge ugrožene vrste, a građani izbegli da dožive ono što je Rejčel Karson pre pola veka opisala kao 'Nemo proleće'.
U Buljarici me pored obične beloguze (to nije ista ona, sredozemna) i crvenoglavog svračka, dočekuje ševa veličine miša, koja se dobro stapa sa prašinom i otkriva tek kad poleti: još jedan sredozemni specijalitet, retka mala ševa. Osećao sam se i srećno zbog pronalaska male ševe, i tužno što se time zauvek pozdravljam od jednog izuzetnog staništa, koje zaslužuje da bude nacionalni park i koje bi u nekoj prosvećenoj zemlji to i bilo. Ovde se, međutum, postepeno zasipa šutom i otpadom sa brojnih novih gradilišta, sve to s namerom da se povrh te deponije jednom zasadi trava i izbuši 18 rupa za teren za golf. Da li sam zato na granici platio ekološku taksu?
Nazivi vrsta (redosledom pominjanja):
Burhinus oedicnemus Eurasian Thick-knee Ćurlikovac
Emberiza cia Rock Bunting Strnadica kamenjarka
Oenanthe hispanica Black-eared Wheatear Sredozemna beloguza
Monticola solitarius Blue Rock-thrush Modrokos
Oenanthe oenanthe Northern Wheatear Obična beloguza
Lanius senator Woodchat Shrike Crvenoglavi svračak
Calandrella brachydactyla Greater Short-toed Lark Mala ševa
Коментари
Постави коментар