Ptica s naslovne strane

…ili putovanje na kraj sveta

photos copyright (c) ms. & mr. albicilla

Mimoilaženje sa konjskom dvokolicom sa bidonima za pitku vodu... Utaban zemljani put vijuga kroz otvorenu savanu s niskim trnovitim akacijama i suvom i poleglom travom u pretežno pustinjskom distriktu Kač, Gudžarat, Indija. Savanu nadleću brojna i bučna jata ždralova.

U nastavku, muljeviti sprud se proteže u nedogled, na njemu – krivokljuni sprudnik; put se sada pruža pokraj nasipa, na njemu - ćubasta ševa. Još jedna dvokolica s vodom, ovu vuku dva vola. Ostavljam akacije za sobom i ulazim u selo, podignuto na uzdignućima jedva pola metra iznad onog spruda koji plavi plima..

A selo se sastoji od šatora, velikog broja šatora od jutenih vreća, iza ograda od pruća. Čitavo sele miriše na ribu – razlog njegovog postojanja. Uz nedaleku ogradu, jedna koza se hrani ribom koja se suši duž pruća. Niti jednog drveta u čitavom selu. Put vijuga između domaćinstava obavijenih mirisom ribe, pokraj muljevitih kaljuga i poljskih WC-a u vidu izdvojenih šatora, pokraj dece koja se jure u igri, još jedna dvokolica, ovu vuče magarac i natovarena je velikom ribarskom mrežom i – kraj.

Kraj puta. Kraj sela. Kraj sveta. Pred nama je prostrani muljeviti sprud i, daleko na horizontu, more.

Arabijsko more. Izmedju mora i sela, na sada suvom sprudu kojim šetaju glabeovi i čaplje, leže na bokove polegle ribarske barke i čekaju plimu. Kako je Indija centar prljave i po zdravlje radnika opasne industrije reciklaže brodova u staro gvožđe, ovdašnji čamci imaju čudna imena i još čudnije luke pripadnosti. Preda mnom je jedan iz Paname. Naime, svi odreda su nekadašnji čamci za spasavanje s velikih brodova, adaptirani u ribarske barke koje na ovom sprudu cekaju plimu.

Pretražujem dvogledom sprud, okružen radoznalom, stidljivom i kikotavom decom. Šta taj čudni stranac traži usred njihovog jutenog sela?

Zaista, šta ja tu uopste tražim? Krabara. Neobičnu belo-crnu šljukaricu veličine vivka, koja bi trebala da se sa nailaskom plime približi selu i ukaže u vidnom polju dvogleda. Izgleda da sam imao netačnu informaciju o nailasku plime, u jedan sat. Došao sam dva sata ranije, sve pregledao – bez uspeha, pa otišao do obližnjeg đainističkog hrama, ne bi li plima stigla, no, do povratka u selo, ni traga napredovanju mora. Pretražujem široku plažu, čamce u daljini i bele tačkice među njima… Haglinovi galebovi, debelokljune čigre…. Ni traga krabaru, koji je i inače stidljiva ptica, sklona da uzleti i pobegne. Pešačim duž plaže, osmatram povremeno, šatori, galebovi, riba, psi, magarci, ribari, i tako u nedogled. Ali krabaru ni traga.

Krabara nikada nisam video, a to je već desetak godina stara fascinacija, iz vremena kada sam živeo usred Afrike, na rubu Kalaharija - do najblizeg mora 1000 km na jednu i 1500 km na drugu stranu, i video krabara na naslovnoj strani časopisa Africa Birds & Birding, slikanog na nekoj plaži u Mozambiku. I od tada ga želim.

Kada sam se pre nesto više od godinu dana obreo u Indiji, bio sam mu prilično blizu, i neki učesnici ptičarske konferencije su ga tada i videli. Sada sam svom vodiču, Čiraku Solankiju, rekao da želim da ga vidim, a on hrabro zanjihao glavom na indijski način i rekao, moguće je.

I sada stojimo na plaži ispred koje nema mora, udišemo vonj usoljene ribe i pretražujemo najmanje kilometar širok sprud, gde je nekad bilo more. Pa presušilo. Čiku pobedonosno podiže pesnicu, kao, vedeo je krabara. Prilazim, pokazuje mi udaljene bele tačkice, koje nikako ne mogu da razaznam. Pitam, jesi li sigran, on kaže, nisam sasvim, ali mislim da jesu. Gledam ponovo tačkice i mislim, do te mere ih ne razaznajem da uopšte ne mogu u listu da upišem da sam ga posmatrao. Šta sam to video? Belu tačku u daljini?

A onda se bele tačke pomeraju, razmiču, koračaju… jedna isteže dugi vrat – velika bela čaplja. Druga spušta nadole crnu glavu i vrat – orijentalni ražanj. Ni blizu krabaru (pitam se da me nije Čiku namerno slagao, da me oraspoloži). Kakobilo, svog krabara ni sada nisam pronašao.

No, kao što to iskusni odavno znaju, nije uspeh nagrada za delo, već ono skriva dublji smisao u sebi. Možda je smisao skriven u selu na kraju sveta, ni na kopnu, ni na moru? A možda sledeće odredište treba da mi bude ona plaža u Mozambiku?

I za kraj, na pozivu na Global Bird Watchers' Conference 2012 autor se najljubaznije zahvaljuje vladi indijske države Gudžarat i Turističkoj korporaciji Gudžarata.