Jutro se proteglo u dan ispunjen telefoniranjem Orionu koji je već pet dana i dve posete tehničara kasnije i dalje nesposoban da mi obezbedi trajniji ili protočniji signal, što je njihova ugovorna obaveza, ali zato znaju da mi traže 7000 din. u slučaju da poželim da prevremeno raskinem ugovor sa sramno nesposobnim provajderom. I tako, poprilično nadrndan, odem da potražim sebi parče neba prepuno ptica – na jednom od najuzbudljivijih mesta za ptičarenje u Beogradu, na deponiji u Vinči!
Vozim
asfaltom koji se kruni duž veštačkog brda koje se presipa i duž čijeg grebena
sede obični galebovi, a uz njih i pokoji morski. Blještavo beli i tako čisti, kao da se
venišom kupaju, a hrane se na mestu koje važi za suštu suprotnost od
blještavog, belog i čistog. Naime, baš sada negde su završili jesenje mitarenje
i zamenili sva pera novima, pa su još čistiji i belji nego obično.
Nešto
ih uznemiri (verovatno jedan od malobrojnih pasa lutalica koji šetaju unaokolo)
pa se podižu, masovno uzleću, i u toj masi uočim jednog sivog galeba. Kasnije ću se upinjati i
proučavati sva jata na zemlji, ne bih li još kog pronašao – sve bez uspeha.
Sigurno ih ima još, ali mi se samo u tom prvom jatu jedan pokazao.
Sada
već zemljanim putem ispred mene korača fazan, a na žici duž puta stoji mišar. U
daljini, na Vinčanskoj bari (naspram dunavske table za 1147 km), vidim četiri labuda grpca. Sama bara nastaje od
potoka koji ističe iz deponije, te nije baš najčistija, ali je nezavisno od
toga, važno stanište ptica. Iz vazduha se čuje duboko, grleno krro-karr gavranova, praćeno rafalnim štektanjem svraka.
Dobro
utabanim putem se penjem na samu deponiju i polako ulazim u jato običnih
galebova koji se odmaraju podalje od akcije. Među njima ima morskih galebova,
koji među običnim veličinom odskaču kao guske među golubovima. Pažljivo
zagledam morske, oni su relativno nova fela, do skora smatrani tek podvrstom sinjih, da potom steknu puni status vrste.
Poredim ih sa ilustracijom u ključu,
pa po obliku i proporcijama glave i kljuna ostajem pri prvobitnom zaključku da
su morski (a ne sinji).
Klizim
Swarovski
STX-om po jatu i... ugledam vrat i glavu kako vire iza grebena brda otpada
– bela roda! Nedaleko od nje je još
jedna. Bledocrvene noge i kljun, plus tamni vrh kljuna – verovatno mlade ptice
koje iz nekog razloga nisu odletele s drugima. Možda zakasneli polog i ptići
koji su se prekasno razvili da krenu na seobu. Poslednjih desetak godina sve češće
imamo tu i tamo po koju rodu na zimovanju.
Pažljivo
zagledam noge – ne, nisu prstenovane. Decembra 2011. nam je jedan radnik
čistoće poslao fotografiju rode na deponiji sa koje smo očitali prsten i
saznali da je bila prstenovana u Hrvatskoj.
Verovatno
ćemo i ove godine imati rode na zimovanju na deponiji, ali se ni tome ne treba
previše čuditi. Iako su strvinari Starog sveta podružnica orlova i jastrebova,
strvinari Novog sveta, kondori i ini, potiču od – roda.
Коментари
Постави коментар