 |
| Ružičasti nesit - Foto (c) Georgos Spiridakis |
Preko volana, naš pticovođa Jorgos Spiridakis posmatra blato
na putu. Pa izlazi iz kola. Da nam pokaže otisak vučje šape. Pokret u krošnji
kraj puta... grmuša čavrljanka koja se više skriva nego pokazuje, ali je ipak
uspevamo videti. Rano je jutro aprilsko, a mi smo u planinama oko jezera
Kerkini, na severu Grčke.
Malo dalje, nešto skakuće kroz krošnju kraj puta... par
grmuša crvenovoljki, tipično sredozemne vrste koja ne ide mnogo dalje na
sever... mužjak i ženka, iako se, karakteristično za grmuše, jedva vide u
grmlju... ipak, par metara dalje je još
jedna, a potom i druga peva u kratkom i niskom
svadbenom letu (tek nekoliko metara iznad žbunja). Još se nije razvilo
svo lišće, pa uspevamo i da ih vidimo – i to veoma etično, bez provociranja
glasanjem s mobilnog!
 |
| Grmuša crvenovoljka (ženka) - Foto (c) Georgos Spiridakis |
Pupavci... pa daurska lasta. Zastajemo da osmotrimo
jezero... pa okrećemo nizbrdo, ka jezeru, gde smo bukirali obilazak čamcem...
Stoj! Krupna grabljivica se nakratko ukazuje iznad grebena. Jorgos kaže da se
tu u ovo dobra godine mogu očekivati mišar, patuljasti orao, orao kliktaš i
belorepan. Ptica se ne pokazuje po drugi put, pa idemo sistemom eliminacije:
prvi i poslednji se isuviše razlikuju, što ih s lakoćom eliminiše, pa se između
druga dva odlučujemo za kliktaša.
Nad jezerom nas dočekuje druga grabljivica – crna lunja koju
progoni nekoliko agresivnih morskih galebova, dok kroz plićak, pokraj puta, gaca
crna roda. Nastavljamo kroz selo Kerkini sa 15-ak gnezda belih roda, izgrađenih
na namenskim platformama od fiberglasa koje ih izdižu iznad vodova i
predupređuju kratke spojeve, smrt ptica i ispadanje sistema. Zaustavljam
Jorgosa pored jednog posebno neurednog gnezda bele rode, sa grozdovima
loptastih gnezda ispod njega. To su gnezda španskih vrabaca – dva upravo
čavrljaju na žici, a oko njih ima i vrabaca pokućara. Ovo rodino gnezdo ima tri
sprata: u donjem, visećem, su španski vrapci, u srednjem, u samoj strukturi
gnezda su vrapci pokućari, a svima iznad glave žive rode.
 |
| Crna lunja - Foto (c) Georgos Spiridakis |
Ukrcavamo se u čamac i pored stubova u vodi, okićenih nizom
običnih čigri (i jednom crnom, koju nisam uspeo da primetim), plovimo u susret
najvećoj atrakciji jezera – nesitima (pelikanima). Prvo uplovljavamo u
potopljenu šumu, dom kolonije vranaca i čaplji, čija stabla polako umiru usled
branom uslovljenih prevelikih oscilacija vodostaja koje onemogućavaju da se
razviju mladari na predugo poplavljenom tlu (i po pola godine, od februara do
avgusta).
Nisam rekao da je jezero ujedno i nacionalni park, pa su
ovakve posete ograničene propisima – u protivnom bi predstavljale divljanje i
uznemiravanje ptica. Postoji svega par mesta gde je dozvoljeno uploviti pod
malim gasom i fografisati ptice bez dužeg zadržavanja, pa su se i one navikle
na posete. Ispred nas su veliki i mali vranci, sive, male bele i žute čaplje,
te gakovi, kao i kašičari; a uz njih i pokoja senica vuga, koju, uprkos trudu,
nisam uspeo da uočim u lišću vrba. Prostrano i bučno mesto i, u isti mah,
neobično umirujuće, uprkos svim tim kreštavim glasovima.
 |
| Kudravi nesit - Foto (c) Georgos Spiridakis |
Nastavljamo do druge kolonije, one ugroženog kudravognesita, pa stajemo kod bove koja predstavlja granicu dokle smemo da priđemo, a
da ne uznemiravamo ptice. Pretnje s kojima se ova vrsta suočava danas uključuju
u prvom redu baš ovo – uznemiravanje od strane turista i ribara, zatim
narušavanje i uništavanje staništa, zagađivanje voda, sudare sa električnim
vodovima i prekomeran izlov ribe od strane ribara, dok gnezdilišne kolonije u
sredozemnim lagunama dodatno ugrožava širenje hotela i infrastrukture. No, nije
sve beznadežno.
 |
| Kudravi nesit: platforma za gnežđenje - Foto (c) albicilla |
Električni vodovi se mogu opremiti markerima koji ih čine
upadljivijim i bezbednijim po ptice ili zakopati u zemlju, a izgradnja
platformi za gnežđenje u Grčkoj, Turskoj, Bugarskoj i Rumuniji, kao i splavova
u Grčkoj, Bugarskoj i Crnoj Gori je, zajedno sa uvođenjem čuvarske službe i
kontrolom vodostaja, smanjila smrtnost i povećala broj uspešno izleženih
mladunaca. Na jezeru Kerkini je prošle godine u 130 gnezda stasalo 190
mladunaca.
 |
| Foto arhiv (c) albicilla |
Plutamo pokraj bove, posmatramo ptice koje doleću i odleću
sa najbliže platforme. Kako je vodostaj nizak, izronio je temelj, tj. gomila
kamenja kao veštačko ostrvo na kome stoje šipovi, pa mnoge ptice koriste tu
osnovu za odmor i sređivanje perja, dok se dva metra iznad njih uveliko odvija
gnežđenje. Uzevši sva jata ujedno, tog dana smo videli 250 do 300 kudravih
nesita.
Krećemo natrag ka pristaništu pa zastajemo uz grupe
malobrojnih ružičastih nesita, koji su ovde samo u prolazu. Privlače mi pažnju
potpuno drugačijim profilom glave i bojom “vrećice” ispod kljuna (okeržuta,
nasuprot narandžastocrvenoj kudravih nesita).
Nastavljamo Vitarom kroz selo i odlazimo po sitnuriju i
detliće u obližnju šumu, pa stajemo na samoj obali omanje reke. Jorgos se šali:
“Ako želite u Bugarsku, samo pregazite vodu.” A ptice se same nižu: dugokljuni puzić, srednji detlić, šumska trepteljka... i granična
policija po prijavi zbog – špijunaže!
Ne znam koliko se sećate Plaćenika (The Expendables) iz
2010. sa Staloneom, o grupi najamnika angažovanih da obore režim u fiktivnoj
ostrvskoj državi u Meksičkom zalivu? Pa Stalone pre akcije odlazi u
rekognosciranje terena, a pri ulasku u zemlju, na pitanje o profesiji, odgovara:
“Ornitolog”. Ta scena je omaž 30 godina starijem filmu Psi rata (The Dogs of
War) sa Kristoferom Vokenom, o grupi plaćenika unajmljenih da obore režim u
fiktivnoj afričkoj državi, a pre akcije, Voken odlazi u rekognosciranje terena
pod maskom fotografisanja retkih ptica. Nema šta, sumnjivi smo.
Uzeli su nam isprave i tražili da vozimo za njima do
graničnog prelaza gde su pogledali Jorgosove fotografije ptica i proverili
pasoše u policijskoj bazi podataka... da bi nas ostavili na miru tek pošto su
nam pojeli dobra dva sata obdanice (a namibijskom paru, koje je te večeri imao
let za Atinu – i nerava)! I tako sam postao drugi srpski ornitolog zamalouhapšen zbog posmatranja ptica.
Vraćamo se na jezero, pokušavamo da tokom ostatka popodneva
obiđemo i vidimo koliko još možemo, bolno svesni protraćenih sati. Sada vozimo
nasipom i posmatramo male gnjurce i grogotovce, pa šljukarice neke...
odletoše... video sam gde su sleteli... flaminzi! Daj durbin... šljukarice su
sprudnici ubojice, njih pedesetak, a plamenaca (a.k.a flaminga, nikako ne
“flamingoSA”) ima... 20, 30... 80, 90... 130, 140! Gacaju u dubokoj vodi, neki
i plivaju, i naspram odbljesaka sunca na vodi, gotovo se i ne primećuju, dok se
ne mašite dvogleda.
 |
| Plamenac - Foto (c) Georgos Spiridakis |
Sa nedaleke vrbe vise dva loptasta gnezda senica vuga, ali
ponovo ne vidim njihove graditelje. Čuje se visoko ci-ci-ci vodomara, ali ni
njega ne vidim. Na crkvenom tornju u narednom selu je impresivno, bar tri metra
visoko gnezdo belih roda... i već žurimo u hotel, da se pakujemo i što pre
krenemo ka Solunu.
Praktikalije
 |
Srednji detlić - Foto
(c) Georgos Spiridakis
|
Jezero Kerkini se nalazi među 2000 m visokim planinama, oko
240 km južno od Sofije i 110 km severno od Soluna. U ovom nacionalnom parku
zabeleženo je preko 300 vrsta ptica, a u pogledu broja prisutnih vrsta,
najbolji period za posmatranje je prolećna seoba i gnežđenje, od ranog aprila
do poznog juna. Sledeći najbolji period je zima, kada se desetine hiljada
barskih ptica okupe na jezeru. A kada dođete ovde, možete biti sigurni da ste konačno
izašli sa dobro ugaženih turističkih staza – Lonely Planet ovu destinaciju još
uvek nije otkrio!
Ja sam tu bio na dobro organizovanoj ptičarskoj turi atinske
agencije Natural Greece i u društvu njihovog pticovođe Jorgosa (Georgos)
Spiridakisa koji živi na obali jezera, pa je specijalizovan baš za ovo
područje, kao i sever Grčke. Spavao sam u udobnom porodičnom B&B hotelu
Limneo u selu Hrisohorafa, čiji je predusretljivi vlasnik Nikos Galios spreman
da lično posluži doručak i u četiri ujutru, ako njegovi ekscentrični gosti
izraze takvu želju. Za večeru, na stotinak metara udaljenom trgu je nekoliko
taverni koje pored kod nas uobičajene ponude mesa, nude i lokalni specijalitet,
bivolje kobasice.
Iz Beograda do Atine leteo sam Aegean Airlinesom, iz Atine
do Soluna novootvorenom linijom Ryanaira, a iz Soluna se vraćao s Air Serbia.
Više o ovom području možete pročitati ovde, ili sa istog
sajta kupiti vodič Birdwatching in Northern Greece – a site guide by Steve
Mills; a takođe i u nedavno objavljenom vodiču gde posmatrati ptice u Grčkoj
(strana 48), u izdanju Helenskog ornitološkog društva – mimo parirne verzije, dostupnom
i online kao besplatni pdf i kao aplikacija za android.
U prethodnom nastavku: Kikladi pod jedrima.
Коментари
Постави коментар