Kolumbijska Amazonija, ili kako sam otišao u rudnik, a vratio se iz parka prirode

Duboko u Amazoniji, na obali reke Iniride mimoišao sam se sa grupom mladića koji su s lukovima i punim tobolcima strela pošli u lov. Početak je decembra, temperatura je oko 30 stepeni, a vlažnost vazduha blizu 90 posto. Sedam ispod mlade palme usred sela naroda Punaive, pijem poluzaleđenu Colombianu, sok od tupida, pa otpijam po onoliko koliko se izmedju dva gutljaja otopi ona središnja kriška leda. 

Seoske kuće su ili od naboja i pokrivene palminim lišćem, ili od dasaka i pokrivene talasasim limom. Krov od lišća je, kažu, prijatniji za boravak, ali se sa limenog krova može sakupljati kišnica za piće u vreme kada reka nabuja, a voda se zamuti (pored svakog takvog krova stoji rezervoar od 400 litara). 

Moj domaćin, Danijel Luis, vlasnik seoske prodavnice, pokazuje mi dva kamena. Jedan u sebi sadrži sive žilice. Kaže da je to neki od retkih minerala koje savremena industrija traži (nije umeo da mi kaže koji je). Odgovorio sam: Ako ti ovde otvore rudnik, prvo će poseći šumu, pa ćeš ostati bez divljači i bez drvne građe. Pa će ti zatrovati reku, vodu ćeš morati da kupuješ, a riba više neće biti za jelo. I kada budeš prisiljen da vodu i hranu kupuješ, zaposliće te da za sitne pare crnčiš u rudniku dok ti leđa ne prepuknu. Baci ti taj kamen u reku. 

Iznenađen tolikom govorancijom, moj vodič Edson Moroni me zbunjeno gleda. Rekoh, samo ti to njemu prevedi. 

Amazonija zahvata trećinu Kolumbije, koja je površinom veća od dve Francuske, a ja sam se zaputio u nizijske kišne šume na samom istoku ove zemlje. Sa ptičarskom agencijom Manakin Nature Tours iz Bogote proveo sam pet dana u regionalnom središtu, gradu Iniridi, do koga se samo avionom ili čamcem stiže pošto je praktično na ostrvu usred plavne zone više reka. Svakog dana istraživali smo novi deo ramsarskog područja Rečna zvezda (Estrella Fluvial). Do nekih smo stizali minibusom, do većine drugih čamcem.  

Kada sam prvi put seo u čamac na Iniridi, osetio miris reke i ribe, i kada sam ispred same luke video svog prvog Humboltovog rečnog delfina iz sliva Orinoka (Inia geoffrensis humboldtiana), uhvatio sam sebe u atipično ushićenom stanju, dečje-srećnog osmeha koji mi dugo nije silazio s lica (foto Juan Carlos).

Jednog popodneva smo plovili niz Iniridu do ušća Guaviarea, pa uz Guaviare, pokraj sprudova od belog peska. Pratile su nas krupnokljune čigre (Phaetusa simplex) i crni vodoseci (Rynchops niger), dok su južni vivci (Vanellus chilensis) stajali po sprudovima, zajedno s više desetina peščanih legnjeva (Chordeiles rupestris) i, uz njih, ponekim američkim legnjem (Chordeiles minor). Sedeo sam u čamcu, uživajući u sumraku koji je polako reku činio sve plavljom, a šumu sve senovitijom. A onda je iz te šume izašla grupa ptičara.

Isprva su, kažu, pratili jednu stazu, bez uspeha, pa su pošli drugom, s istim rezultatom. I taman kada su krenuli da se ukrcaju u čamac, da pređu rukavac između obale i spruda, ugledali su bezimenog mravljeg svračka (iznad, foto Dustin Chen). Ovde je svet još toliko mlad da stvaranje nije završeno, pa ni ptice još nemaju imena! Ova vrsta je otkrivena 2007, a prvi put fotografisana 2016. U najnovijem ključu za Kolumbiju bukvalno se zove “Unnamed Antshrike”. Isprva se smatralo da bi ovaj Thamnophilus sp. mogao da bude izolovana populacija crvenoleđeg zebrastog mravljeg svračka (Thamnophilus palliatus) koji živi hiljadu kilometra odavde, na južnoj obali Amazona, ali zbog morfoloških razlika može biti da se radi o novoj vrsti za nauku.  

Pre nešto više od deset godina, Svetski fond za prirodu WWF otpočeo je istraživanje područja Rečne zvezde, kako je prolazeći ovuda pre dva veka sam Aleksandar fon Humbolt nazvao prostranu vodoplavnu regiju u kojoj se više reka spaja da sačine Orinoko. Čitavo područje danas ima nepunih 50 hiljada stanovnika, od toga preko 60% pripadnika naroda Punaive i Kuripako. Jedan deo procesa osnivanja ramsarskog područja bilo je i glasanje lokalnog stanovništva kakvu budućnost žele za svoj kraj, koji je u planovima vlade već bio predviđen za razvoj rudarstva. Većinom glasova odlučeno je da se na rudarstvo stavi tačka, životna sredina zaštiti, a razvoj usmeri u pravcu ekoturizma. I tako sam se ja našao u Iniridi, da pišem o razvoju nove amazonske destinacije za posmatranje ptica.

Nedaleko grada nalazi se Kuripako selo Sabanitas. Put do njega vodi kroz poljoprivredno područje gde se uglavnom gaji manioka i, u manjim količinama, ananas, koliko da zadovolji lokalne potrebe (tj. nema plantaža, niti pratećeg zalivanja pesticidima). Među kućama pokrivenim palminim lišćem posmatrali smo žutoćubog detlića (Melanerpes cruentatus – gore, foto E. Moroni), zelenoleđog trogona (Trogon viridis – dole, foto E. Moroni) i belogrlog tukana (Ramphastos tucanus) pa velike crveno-plave are (Ara macao) i divovske žuto-plave are (Ara ararauna) kako se hrane voćem u samim vrhovima krošnji. 

Stanovnici Sabanitasa su kraj sela napravili izletište gde je, s lokalnim pticovođom, moja grupa ptičara tog jutra za 5 sati prešla 8 kilometara kroz savanu i zabeležila 80 vrsta ptica, među njima i veliku narandžastu kapucinsku kotingu (Perissocephalus tricolor) – ovo je jedino mesto u Kolumbiji gde se ona sreće. Na reci su nas dočekale i kotinge gološijanke (Gymnoderus foetidus), belotrbi smaragdni kolibriji (Chionomesa fimbriata) koji su leteli od drveta do drveta, amazonski vodomari (Chloroceryle amazona) koji su sa grana merkali vodu ispod sebe, pa čak i moj nemezis, sunčana čaplja (Eurypyga helias), koja je preda mnom progutala ribu, dok je seoski pas nije poterao.

Pošto je zvezda već upekla, neki su se sa decom iz Sabanitasa kupali u reci, koja je od tanina iz lišća naizgled crna, kada je u senci krošnji, no, na suncu bi dobijala sasvim neverovatnu narandžastu boju. Posle kupanja su nam na listovima banana servirali izvrsnu pescado moquiado, ribu pečenu na pari iznad zemljanog lonca i fantastično začinjenu, taman do granice ljutog (gore, foto Juan Carlos).

Slušajući volju građana, vlada Kolumbije je 2014. proglasila preko 250 hiljada hektara oko Iniride za ramsarsko područje, šesto u državi i prvo u Amazoniji. Rečna zvezda leži u tranzicionoj zoni između slivova Amazona i Orinoka, pa se u njoj meša živi svet oba sliva. Nastanjuje je preko 460 vrsta ptica, preko 470 vrsta riba, 200 sisara, 40 vodozemaca i preko 900 biljaka. 

Populacija delfina, koje smo mi viđali tokom svake plovidbe, procenjuje se na oko 330 jedinki. U folkloru Amazonije, rasprostranjeno je verovanje da se delfini noću pretvaraju u zgodne mladiće koji zavode devojke, da ujutru ponovo postanu delfini i vrate se u reku. Takav shapeshifter zove se encantado. Raširenost tih verovanja, smatra se, služi da se na društveno prihvatljiv način prikrije incest, prisutan u brojnim izolovanim zajednicama. 

Pozno je popodne, kišni oblaci su nisko nad šumom, ali sunce je još niže, pa stvara duboke senke po krošnjama. Mi smo u čamcu, na širokom ulazu u rukavac Iniride, gde su nas privukli delfini (gore, foto Paul Maury). Isprva jedan, pa još jedan… nekih 6 do 7 životinja je na trenutak izranjalo na površinu radi novog udisaja. I, verujem, da bace radoznali pogled na nas.  

Pokreti su im bili opušteni i bez žurbe. Povremeno bi čuli njihovo glasno groktanje. Njihovo prisustvo oko čamca činilo nas je tihim, došaptavali smo se kao da smo u crkvi ili muzeju. Osećao sam ushit, kao da mi je dozvoljeno da prisustvujem drevnom ritualu nepoznate mi kulture. 

Odatle smo nastavili uzvodno Iniridom, da uplovimo u pritoku Matru, punu američkih ogrličastih vodomara (Megaceryle torquata) i amazonskih vodomara (Chloroceryle amazona), sa arama severama (Ara severus) i crveno-plavim arama (Ara macao) u letu iznad nas. Dočekuje nas buka, u lišću nešto stenje, grakće i grokće. I taj smrad, poput mućkova. Mi smo među hoacinima (Opisthocomus hoazin, iznad, foto Edson Moroni), 65 miliona godina starom vrstom, toliko starom da su je lovili poslednji dinosaurusi… pod uslovom da nisu imali razvijeno čulo mirisa!

Našli smo se usred jata. Levo i desno od nas je bilo preko 12 hoacina s tim narandžastim mohikanama i golim, plavim licima. Oni se hrane lišćem, pa imaju među pticama jedinstven digestivni trakt: poput preživara, služe se bakterijskom fermentacijom da rastvore lišće. Otuda ispuštaju i ta, stajskom djubrivu nalik isparenja. Većina se trapavo povlačila dublje u šiblje, ali neki su ostali ukočeni tamo gde smo ih zatekli, pozirajući kamerama.   

Usput smo opazili još nekoliko delfina, džinovsku vidru (Pteronura brasiliensis; delfini ponekad love ribu udruženi s vidrama, foto Edson Moroni) i grupu od 5-6 retkih crnoglavih uakari majmuna (Cacajao melanocephalus).

Potom je naš skiper smanjio gas i usporio, pa smo počeli da zagledamo krošnje da nije još koji majmun ili šta… ništa, samo je pokupio pivsku konzervu, jedinu koja je plutala niz reku. Iniridom ne plove plastične flaše, niti kese dekorišu granje duž obala (da li da dodam, kao kod kuće). A neće ni ploviti, pokazao nam je skiper.

Ptice Iniride

Ovdašnja lista  je za sada stigla do 465 vrsta ptica – manje od četvrtine od 1965 vrsta Kolumbije, od čega smo mi za pet dana uspeli da vidimo oko 235. Područje je karakteristično po više desetina vrsta ptica vezanih za sliv Orinoka, dalje na istoku, koje se drugde retko i teško sreću. Među njima je npr. i jako usko lokalizovana Orinoko mekorepka (Thripophaga cherriei) koji se praktično samo u Iniridi viđa. 

Koliko sam primetio, čitava grupa, uključujući i mene, služila se najnovijim ključem Stivena Hiltija Birds of Colombia u izdanju Lynx Edicions. Po sadržaju, knjiga je bez premca, ali je teška 1,2 kg i svakog dana vam se čini sve težom. Takođe, besplatna android aplikacija Merlin se pokazala jako korisnom.  

Vreme

Kraj novembra – početak decembra ujedno je sam početak sušne sezone (tada ne vlada suša, samo pada manje kiše). Mi smo doživeli nekoliko kratkih pljuskova, pretežno noću. Najviše kiše padne između maja i jula, a najmanje u periodu decembar – februar. Suvlji meseci od poznog novembra do sredine marta smatraju se najboljim periodom za putovanje.

Zdravlje

Pred put sam primio vakcinu protiv žute groznice i obnovio antitetanus. Prisutan je i umeren rizik od malarije, dakle, izbegavajte ujede autanima, dugim rukavima i nogavicama, posebno unutar šume. U šumi jeste bilo komaraca, ali ne mnogo. Poneko jeste bio uboden, ali većina nije. Isto je bilo i sa crvenim šumskim grinjama (larve grinja porodice Trombiculidae) u otvorenoj savani, poneko jeste izašao izujedanih potkolenica (nisu se svi čuvali autanima), ali većina nije. 

Zahvalnica

Na pozivu na na turu Escape to the Orinoco River Basin, želeo bih da se zahvalim organizatorima: Luisu Urenji iz Manakin Nature Tours, koji je maestralno držao sve pod kontrolom, našem lokalnom vodiču Danijelu Kamilu, kao i sponzorima: ProColombia, Spirit Airlines, Air Europa, Aerolinea SATENA, hotelu Bogota Hilton Garden Inn i, u Iniridi, hotelu Fuente del Guania, udobnom mestu u dubokoj hladovini visokih krošnji koje ponekad posećuju razne are, amazonske kišobranke (Cephalopterus ornatus), mastiljavi arakari (Pteroglossus inscriptus) i Azarin arakari (Pteroglossus azara). Posebnu zahvalnost dugujem i svom vodiču, uvek nasmejanom Edsonu Moroniju. Zar nam svima nije potrebno mnogo smeha nakon dve godine pandemije? A ako se smejemo u Amazoniji – još bolje.

Putovao sam 2021, a putopis prvobitno objavio u Detliću br. 19, popularnom časopisu za ljubitelje divljih ptica koji izdaje Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (Novi Sad 2022).