Otvaram svoju staru terensku beležnicu: Ahmedabad, Gudžarat,
zapadna Indija; prva beleška je od 24. novembra 2010. i kaže “belogrudi vodomar
(Halcyon smyrnensis) 1”. To mi je bila
nova vrsta, za kojom sam već ranije bezuspešno tragao na rubu njenog areala u
zapadnoj Turskoj. [Ova priča o mom prvom susretu s Indijom nastala je negde u
zimu 2011.]
Venčanje među muslimanskim življem Gudžarata, foto Dušanka Stoković-Simić |
Globalna ptičarska konferencija
Pre nego što nastavim, moram da napravim digresiju i
pojasnim da sam bio pozvan na Global Bird Watchers Conference u Džamnagar.
Isprva sam to “global” gledao s izvesnom sumnjom, koju će ubrzo razvejati
prisustvo učesnika od Filipina do Novog Zelanda, od Poljske do Južne Afrike i
od SAD do Argentine – teško da je moguće biti mnogo globalniji od toga.
Ptičarska konferencija: ulaz u salu, foto Dedy Istanto |
Konferencija se zvanično bavila migracijama ptica, ali je,
nezvanično, bila podjednako posvećena migracijama ptičara i ekoturizmu. Mimo
mnogih poznatih imena u svetu ornitologije, među učesnicima su bili i Alen
Dejvis i Rut Miler, par koji je posvetio godinu dana obaranju svetskog rekorda
u broju vrsta posmatranih tokom jedne kalendarske godine, pa je ubrzo posle
konferencije iz štampe izašla i njihova knjiga “Oko Sveta radi 4000 ptica”.
Od brojnih prezentacija, meni je u sećanju posebno mesto
zauzela ona Dankana Pričarda o ptičarskoj ruti u KvaZulu Natalu u Južnoj
Africi. Polazna zamisao je bila da se poveže veći broj zanimljivih ptičarskih
odredišta i smeštajnih kapaciteta, te obuči lokalno stanovništvo za vođenje
gostujućih ptičara. Najbolji ptičarski vodiči u Natalu sada zarađuju i po 400
evra mesečno, četiri puta više od tamnošnjeg proseka, pa su, posledično, i
ptice, i to žive, zdrave i nepečene, dobile primetnu ekonomsku vrednost u očima
ne samo vodiča, već i njihovih komšija koji sada drugačije gledaju na
aviturizam.
Ptičarska konferencija: druženje u hotelu, foto Ady Kristanto |
Vratiću se sada beležnici. Među pticama džamnagarskim bili
su i ružičasti čvorci (Sturnus roseus) u jatima od po više stotina – za mene
još jedna nova vrsta. Obižnja močvara Kidžedija ponudila je priliku za
upoznavanje sa močvaricama, kao i jedini susret s bramanskim lunjama (Haliastur
indus). Brojni su bili i kašičari (Platalea leucorodia) na zimovanju. Ipak,
najveći lokalnu atrakciju – crnovratu rodu (Ephippiorhynchus asiaticus), upola
veću od bele rode (Ciconia ciconia), sam propustio. Domaćini su mi pokazali
njeno aktivno gnezdo, ali je ptica odbijala saradnju.
Močvara
Porbandar, sledeća stanica na ptičarskoj turi u organizaciji
lokalnog poznavaoca Arpita Deomurarija i vođstvom Čiraka Solankija – Čikua,
predstavlja značajnu luku Gudžarata i rodno mesto Mahatme Gandija. Duž obale
Porbandara nižu se lagune - neke spojene s Arabijskim morem i slane, druge
odvojene i bočatne - koje nude priliku za posmatranje bezmalo svih vrsta
močvarica koje se viđaju u toj regiji. Ja sam tu posmatrao oko 70 vrsta (13
plovuša, 4 rode, 13 ražnjeva, kašičara i čaplji; 14 šljukarica, 7 galebova i
čigri, itd). Vrste koje su mi najviše privukle pažnju bile su ružičasti i kudravi
nesiti (Pelecanus onoctotalus i P. crispus), te ždral i mali ždral (Grus grus i
G. virgo) - bar 4000 ptica; a sve one u zloslutnoj senci brojnih
vetrogeneratora.
Ružičasti nesiti i plovke šiljkani u slanim lagunama u priobalju Porbandara |
Na svakom putovanju vam broj opaženih vrsta vrtoglavo raste
prvih dana, da taj tempo kasnije vidno uspori. Sledeća tačka je bio nacionalni
park Gir – prepodne u Porbandaru i popodne u Giru donelo mi je preko 80 vrsta
tog dana.
Šuma
Gir zahvata najveći kompleks aridne listopadne šume na
zapadu Indije i posetiocima nudi po 40-ak vrsta sisara i gmizavaca, te skoro
300 vrsta ptica. Ipak, za većinu posetilaca ovde kao da postoji samo jedna
vrsta - poslednja populacija kritično-ugroženih azijskih lavova (Panthera leo
persica), koji su se u antičko doba rasprostirali sve od severne Indije pa do
juga Srbije. Mimo lavova, posmatrali smo i šakale (Canis aureus indicus),
jelene čitale (Axis axis) i sambare (Cervus unicolor), divlje svinje (Sus
scrofa davidi), antilopu nilgaj (Boselaphus tragocamelus), te najvećeg gmizavca
parka - indijskog močvarnog krokodila (Crocodylus palustris).
Kroz park smo se vozili otvorenim džipom.
U okolim krošnjama su nas dočekivali nezainteresovani majmuni languri
(Semnopithecus spp), stabla su pretraživali plameni detlići (Dinopium
benghalense), među granjem su letele Tikelove plave muharice (Cyornis
tickelliae), a na akacijama uz put često bi vrebao kobac šikra (Accipiter
badius).
Ruta
kroz Gudžarat 2010. (oko 1500 km)
|
Ispod jedne lučno povijene grane je poznata ptica... obični
kos, ženka, ali i ovde se radi o rascepu. Podvrsta Turdus merula simillimus je
odnedavna dobila status vrste, pa je preda mnom nova vrsta - indijski kos. Naviknut
na paunove (Pavo cristatus) kao ukrasnu živinu, teško mi je bilo da ih doživim
kao autentične divlje ptice - a svako malo grupe paunova pretraživale su suvo
lišće na tlu. Opširnije o Giru
Stepa
Sledeće odredište bio nam je nacionalni park Velavadar,
otvoreno travno područje sa krdima vijorogih antilopa (Antilope cervicapra) i
nilgaja, te jatima eja na spavalištu (posmatrao sam sve četiri naše vrste). Na
ulazu nas je dočekala tabla sa hrabrim natpisom kako je Velavadar najveće
spavalište eja na svetu. Mi smo videli stotinak ptica, što je zaista lep broj i
prizor, ali je tvrdnja o „najvećem spavalištu“ narušila lični doživljaj: IBA
podaci navode i preko 1000 eja, pa sam se nekako osećao prikraćeno. Južniji,
donekle zabareni deo parka doneo mi je i prva prave divlje utve zlatokrile
(Tadorna ferruginea ili bramanske utve, kako ih tamo zovu), te više crnih
orlova (Aquila clanga) i jednog mladog krstaša (A. heliaca).
Vijoroge
i nilgaj antilope (kod obe vrste mužjaci su vidno tamniji od ženki) u stepi
Velavadara
|
Posmatrali smo i indijskog vuka (Canis lupus pallipes),
žutog poput suve trave, koji živi u paru, a ne čoporu, i najkrupniji je
tamnošnji predator na vijoroge antilope koje dostižu brzinu od 80 km na čas. Kako
vuk jedva dostiže polovinu te brzine, čemu ta sposobnost? Očigledna je
upražnjenost ekološke niše koju je u prošlosti zauzimao danas u Indiji iščezli gepard
(Acinonyx jubatus).
Sasvim neočekivano, u nekima od bara smo videli i skokunice,
ribe koje krutim grudnim perajima hodaju
po mulju, udišući tada vazduh kroz kožu i putem uvećanih škrga.
Pustinja
Ova desetodnevna ptičarska tura završila se na rubu Male
slane pustinje Kač, što treba shvatiti uslovno – iako znatno manja od Velike,
ona i dalje zauzima pristojnih 5000 km2. Jutro u pustinji je prilično hladno,
naročito u otvorenom vozilu u pokretu. Isprva je područje bilo obraslo niskim,
trnovitim žbunjem. Držali smo se tragova točkova, da potom vodič, bez reči
najave, skrene među žbunove, počne da vijuga kroz njih... sve dok jedna ritska
sova (Asio flammeus), potom i druga, ne uzleti. Ponovo na „putu“, na obližnjem
žbunu je pustinjska beloguza (Oenanthe deserti), da zatim 5-6 divljih svinja
nestane u bušu.
Još malo vijuganja i pred nama je prvi ugroženi indijski
divlji magarac (Equus hemionus khur). Usamljeni mužjak (i iz daleka je pol bio
očigledan...) nas pogleda, odmeri nezainteresovano (nismo ženstveni), pa polako
odlazi. Danas je preostalo oko tri i po hiljade ovih životinja, koje nastanjuju
jedino Kač. Na nedalekom žbunu je vetruška (Falco tinnunculus), malo dalje i
crni drongo (Dicrurus macrocercus).
Sa zemlje uzleće crnokrila sadža (Pterocles exustus), ptica
slična jarebici, čije srodstvo s golubovima odaje samo način na koji pije vodu:
za razliku od drugih ptica koje uzmu gutljaj pa zabace glavu da ga progutaju,
ona pije kao magarac (ili golub) - zaroni kljun i pije.
Na putu je ćubasta ševa (Galerida cristata). Uvek me je
zanimalo kakva mesta nastanjuje ova toploljubiva vrsta koja se u Srbiji viđa
samo na golom tlu, uz puteve ili na njivama, što ukazuje na njene pustinjske
korene... evo ovakva mesta. Slede južni veliki svračak (Lanius meridionalis),
pa stepska trepteljka (Anthus campestris), krakteristčne vrste ovakvih
staništa.
Pred nama, poput fatamorgane, krdo magaraca nestaje na
golom, ravnom i od nedavnog monsuna, glibovitom tlu. Tokom monsuna ova
prostranstva prekrije nekoliko centimetara vode, pretvarajući ih u ogromnu
kaljugu. Opširnije o Malom Kaču
Deset dana s dvogledom od svitanja do sumraka...
1500 km duž puteva Gudžarata ili deset dana s dvogledom od svitanja do zalaska Sunca... Zamor (ljudskog) materijala se s kilometrima i nespavanjem polako taložio,
tragovi dvogleda oko očiju bivali su sve su izraženiji (naivni bi to nazvali
podočnjacima, ali šta ćemo s nadočnjacima?), no, i lista ptica bivala je sve
duža. Na checklisti Gudžarata je preko 540 vrsta ptica, od čega sam ja video
192.
Šarmantni, travom pokriven bungalov od blata, sa sve klima uređajem maskiranim crvenom prostirkom na zidu, lodž Rann Riders, Mala slana pustinja Kač. Foto Dušanka Stoković-Simić |
Gudžarat je vegetarijanska destinacija, ali mi meso nije
nedostajalo. S druge strane, tamo vlada i prohibicija, pa mi je pivo već
nedostajalo. Smeštajni kapaciteti osciliraju kvalitetom, kako soba, tako i
hrane. Najšarmantniji smeštaj i najukusniju hranu pronašli smo u bujnom vrtu
lodža Rann Riders (www.rannriders.com) u Dasadi, na rubu pustinje Kač.
Kada razmatrate dnevne distance, imajte na umu da je
praktično nemoguće unapred znati koliko vam treba od mesta A do mesta B.
Regionalni putevi su dobri, ali su lokalni putevi, posebno nakon monsuna,
prilično loši. Dodajte motorne rikše, brojne motocikle, kamione, krave, bivole
i pse na putu, i shvatićete zašto vam za 200 km treba 4 do 5 sati vožnje (o putovanju drumom).
Za identifikaciju ptica preporučujem ključ Birds of the Indian Subcontinent (Grimmett, Inskipp & Inskipp), drugo izdanje (na slici – izbegavajte prvo, kojim sam se ja tada služio, jer mape rasprostranjenosti ne stoje naspram ilustracija vrsta, već su zgurane po 10-20 strana iza).
Za identifikaciju ptica preporučujem ključ Birds of the Indian Subcontinent (Grimmett, Inskipp & Inskipp), drugo izdanje (na slici – izbegavajte prvo, kojim sam se ja tada služio, jer mape rasprostranjenosti ne stoje naspram ilustracija vrsta, već su zgurane po 10-20 strana iza).
Prosjaci nisu bili ni brojni, ni napadni. Indijci su
ljubazni i miroljubivi, a za slučajeve džeparenja ili nekog nasilja nisam čuo.
Najzad, ako posećujete Gir, insistirajte da vas kroz park vodi Manoč – on,
verujte, zna svoje ptice. Drugi saveti
Za kraj, na pozivu na Global Bird Watchers' Conference 2010
najljubaznije se zahvaljujem vladi indijske države Gudžarat, Turističkoj
korporaciji Gudžarata i Odeljenju za šume Gudžarata.
(Prvobitno objavljeno u Detliću #5, maja 2011. godine)
Коментари
Постави коментар