Kroz pustinje i prašume Indije

Otvaram svoju staru terensku beležnicu: Ahmedabad, Gudžarat, zapadna Indija; prva beleška je od 24. novembra 2010. i kaže “belogrudi vodomar (Halcyon smyrnensis) 1”.  To mi je bila nova vrsta, za kojom sam već ranije bezuspešno tragao na rubu njenog areala u zapadnoj Turskoj. [Ova priča o mom prvom susretu s Indijom nastala je negde u zimu 2011.]

Venčanje među muslimanskim življem Gudžarata, foto Dušanka Stoković-Simić

Globalna ptičarska konferencija

Pre nego što nastavim, moram da napravim digresiju i pojasnim da sam bio pozvan na Global Bird Watchers Conference u Džamnagar. Isprva sam to “global” gledao s izvesnom sumnjom, koju će ubrzo razvejati prisustvo učesnika od Filipina do Novog Zelanda, od Poljske do Južne Afrike i od SAD do Argentine – teško da je moguće biti mnogo globalniji od toga.

Ptičarska konferencija: ulaz u salu, foto Dedy Istanto

Konferencija se zvanično bavila migracijama ptica, ali je, nezvanično, bila podjednako posvećena migracijama ptičara i ekoturizmu. Mimo mnogih poznatih imena u svetu ornitologije, među učesnicima su bili i Alen Dejvis i Rut Miler, par koji je posvetio godinu dana obaranju svetskog rekorda u broju vrsta posmatranih tokom jedne kalendarske godine, pa je ubrzo posle konferencije iz štampe izašla i njihova knjiga “Oko Sveta radi 4000 ptica”.

Od brojnih prezentacija, meni je u sećanju posebno mesto zauzela ona Dankana Pričarda o ptičarskoj ruti u KvaZulu Natalu u Južnoj Africi. Polazna zamisao je bila da se poveže veći broj zanimljivih ptičarskih odredišta i smeštajnih kapaciteta, te obuči lokalno stanovništvo za vođenje gostujućih ptičara. Najbolji ptičarski vodiči u Natalu sada zarađuju i po 400 evra mesečno, četiri puta više od tamnošnjeg proseka, pa su, posledično, i ptice, i to žive, zdrave i nepečene, dobile primetnu ekonomsku vrednost u očima ne samo vodiča, već i njihovih komšija koji sada drugačije gledaju na aviturizam.

Ptičarska konferencija: druženje u hotelu, foto Ady Kristanto

Vratiću se sada beležnici. Među pticama džamnagarskim bili su i ružičasti čvorci (Sturnus roseus) u jatima od po više stotina – za mene još jedna nova vrsta. Obižnja močvara Kidžedija ponudila je priliku za upoznavanje sa močvaricama, kao i jedini susret s bramanskim lunjama (Haliastur indus). Brojni su bili i kašičari (Platalea leucorodia) na zimovanju. Ipak, najveći lokalnu atrakciju – crnovratu rodu (Ephippiorhynchus asiaticus), upola veću od bele rode (Ciconia ciconia), sam propustio. Domaćini su mi pokazali njeno aktivno gnezdo, ali je ptica odbijala saradnju.

Močvara

Porbandar, sledeća stanica na ptičarskoj turi u organizaciji lokalnog poznavaoca Arpita Deomurarija i vođstvom Čiraka Solankija – Čikua, predstavlja značajnu luku Gudžarata i rodno mesto Mahatme Gandija. Duž obale Porbandara nižu se lagune - neke spojene s Arabijskim morem i slane, druge odvojene i bočatne - koje nude priliku za posmatranje bezmalo svih vrsta močvarica koje se viđaju u toj regiji. Ja sam tu posmatrao oko 70 vrsta (13 plovuša, 4 rode, 13 ražnjeva, kašičara i čaplji; 14 šljukarica, 7 galebova i čigri, itd). Vrste koje su mi najviše privukle pažnju bile su ružičasti i kudravi nesiti (Pelecanus onoctotalus i P. crispus), te ždral i mali ždral (Grus grus i G. virgo) - bar 4000 ptica; a sve one u zloslutnoj senci brojnih vetrogeneratora.

Ružičasti nesiti i plovke šiljkani u slanim lagunama u priobalju Porbandara

Na svakom putovanju vam broj opaženih vrsta vrtoglavo raste prvih dana, da taj tempo kasnije vidno uspori. Sledeća tačka je bio nacionalni park Gir – prepodne u Porbandaru i popodne u Giru donelo mi je preko 80 vrsta tog dana.

Šuma

Gir zahvata najveći kompleks aridne listopadne šume na zapadu Indije i posetiocima nudi po 40-ak vrsta sisara i gmizavaca, te skoro 300 vrsta ptica. Ipak, za većinu posetilaca ovde kao da postoji samo jedna vrsta - poslednja populacija kritično-ugroženih azijskih lavova (Panthera leo persica), koji su se u antičko doba rasprostirali sve od severne Indije pa do juga Srbije. Mimo lavova, posmatrali smo i šakale (Canis aureus indicus), jelene čitale (Axis axis) i sambare (Cervus unicolor), divlje svinje (Sus scrofa davidi), antilopu nilgaj (Boselaphus tragocamelus), te najvećeg gmizavca parka - indijskog močvarnog krokodila (Crocodylus palustris).

Kroz park smo se vozili otvorenim  džipom.  U okolim krošnjama su nas dočekivali nezainteresovani majmuni languri (Semnopithecus spp), stabla su pretraživali plameni detlići (Dinopium benghalense), među granjem su letele Tikelove plave muharice (Cyornis tickelliae), a na akacijama uz put često bi vrebao kobac šikra (Accipiter badius).

Ruta kroz Gudžarat 2010. (oko 1500 km)

Ispod jedne lučno povijene grane je poznata ptica... obični kos, ženka, ali i ovde se radi o rascepu. Podvrsta Turdus merula simillimus je odnedavna dobila status vrste, pa je preda mnom nova vrsta - indijski kos. Naviknut na paunove (Pavo cristatus) kao ukrasnu živinu, teško mi je bilo da ih doživim kao autentične divlje ptice - a svako malo grupe paunova pretraživale su suvo lišće na tlu. Opširnije o Giru 

Stepa

Sledeće odredište bio nam je nacionalni park Velavadar, otvoreno travno područje sa krdima vijorogih antilopa (Antilope cervicapra) i nilgaja, te jatima eja na spavalištu (posmatrao sam sve četiri naše vrste). Na ulazu nas je dočekala tabla sa hrabrim natpisom kako je Velavadar najveće spavalište eja na svetu. Mi smo videli stotinak ptica, što je zaista lep broj i prizor, ali je tvrdnja o „najvećem spavalištu“ narušila lični doživljaj: IBA podaci navode i preko 1000 eja, pa sam se nekako osećao prikraćeno. Južniji, donekle zabareni deo parka doneo mi je i prva prave divlje utve zlatokrile (Tadorna ferruginea ili bramanske utve, kako ih tamo zovu), te više crnih orlova (Aquila clanga) i jednog mladog krstaša (A. heliaca).

Vijoroge i nilgaj antilope (kod obe vrste mužjaci su vidno tamniji od ženki) u stepi Velavadara

Posmatrali smo i indijskog vuka (Canis lupus pallipes), žutog poput suve trave, koji živi u paru, a ne čoporu, i najkrupniji je tamnošnji predator na vijoroge antilope koje dostižu brzinu od 80 km na čas. Kako vuk jedva dostiže polovinu te brzine, čemu ta sposobnost? Očigledna je upražnjenost ekološke niše koju je u prošlosti zauzimao danas u Indiji iščezli gepard (Acinonyx jubatus).

Sasvim neočekivano, u nekima od bara smo videli i skokunice, ribe koje krutim grudnim perajima  hodaju po mulju, udišući tada vazduh kroz kožu i putem uvećanih škrga.

Pustinja

Ova desetodnevna ptičarska tura završila se na rubu Male slane pustinje Kač, što treba shvatiti uslovno – iako znatno manja od Velike, ona i dalje zauzima pristojnih 5000 km2. Jutro u pustinji je prilično hladno, naročito u otvorenom vozilu u pokretu. Isprva je područje bilo obraslo niskim, trnovitim žbunjem. Držali smo se tragova točkova, da potom vodič, bez reči najave, skrene među žbunove, počne da vijuga kroz njih... sve dok jedna ritska sova (Asio flammeus), potom i druga, ne uzleti. Ponovo na „putu“, na obližnjem žbunu je pustinjska beloguza (Oenanthe deserti), da zatim 5-6 divljih svinja nestane u bušu.

Još malo vijuganja i pred nama je prvi ugroženi indijski divlji magarac (Equus hemionus khur). Usamljeni mužjak (i iz daleka je pol bio očigledan...) nas pogleda, odmeri nezainteresovano (nismo ženstveni), pa polako odlazi. Danas je preostalo oko tri i po hiljade ovih životinja, koje nastanjuju jedino Kač. Na nedalekom žbunu je vetruška (Falco tinnunculus), malo dalje i crni drongo (Dicrurus macrocercus).

Sa zemlje uzleće crnokrila sadža (Pterocles exustus), ptica slična jarebici, čije srodstvo s golubovima odaje samo način na koji pije vodu: za razliku od drugih ptica koje uzmu gutljaj pa zabace glavu da ga progutaju, ona pije kao magarac (ili golub) - zaroni kljun i pije.

Na putu je ćubasta ševa (Galerida cristata). Uvek me je zanimalo kakva mesta nastanjuje ova toploljubiva vrsta koja se u Srbiji viđa samo na golom tlu, uz puteve ili na njivama, što ukazuje na njene pustinjske korene... evo ovakva mesta. Slede južni veliki svračak (Lanius meridionalis), pa stepska trepteljka (Anthus campestris), krakteristčne vrste ovakvih staništa.

Pred nama, poput fatamorgane, krdo magaraca nestaje na golom, ravnom i od nedavnog monsuna, glibovitom tlu. Tokom monsuna ova prostranstva prekrije nekoliko centimetara vode, pretvarajući ih u ogromnu kaljugu. Opširnije o Malom Kaču 

Deset dana s dvogledom od svitanja do sumraka...

1500 km duž puteva Gudžarata ili deset dana s dvogledom od svitanja do zalaska Sunca... Zamor (ljudskog) materijala se s kilometrima i nespavanjem polako taložio, tragovi dvogleda oko očiju bivali su sve su izraženiji (naivni bi to nazvali podočnjacima, ali šta ćemo s nadočnjacima?), no, i lista ptica bivala je sve duža. Na checklisti Gudžarata je preko 540 vrsta ptica, od čega sam ja video 192.

Šarmantni, travom pokriven bungalov od blata, sa sve klima uređajem maskiranim crvenom prostirkom na zidu, lodž Rann Riders, Mala slana pustinja Kač. Foto Dušanka Stoković-Simić

Gudžarat je vegetarijanska destinacija, ali mi meso nije nedostajalo. S druge strane, tamo vlada i prohibicija, pa mi je pivo već nedostajalo. Smeštajni kapaciteti osciliraju kvalitetom, kako soba, tako i hrane. Najšarmantniji smeštaj i najukusniju hranu pronašli smo u bujnom vrtu lodža Rann Riders (www.rannriders.com) u Dasadi, na rubu pustinje Kač.

Kada razmatrate dnevne distance, imajte na umu da je praktično nemoguće unapred znati koliko vam treba od mesta A do mesta B. Regionalni putevi su dobri, ali su lokalni putevi, posebno nakon monsuna, prilično loši. Dodajte motorne rikše, brojne motocikle, kamione, krave, bivole i pse na putu, i shvatićete zašto vam za 200 km treba 4 do 5 sati vožnje (o putovanju drumom).

Za identifikaciju ptica preporučujem ključ Birds of the Indian Subcontinent (Grimmett, Inskipp & Inskipp), drugo izdanje (na slici – izbegavajte prvo, kojim sam se ja tada služio, jer mape rasprostranjenosti ne stoje naspram ilustracija vrsta, već su zgurane po 10-20 strana iza).

Prosjaci nisu bili ni brojni, ni napadni. Indijci su ljubazni i miroljubivi, a za slučajeve džeparenja ili nekog nasilja nisam čuo. Najzad, ako posećujete Gir, insistirajte da vas kroz park vodi Manoč – on, verujte, zna svoje ptice. Drugi saveti 

Za kraj, na pozivu na Global Bird Watchers' Conference 2010 najljubaznije se zahvaljujem vladi indijske države Gudžarat, Turističkoj korporaciji Gudžarata i Odeljenju za šume Gudžarata.

(Prvobitno objavljeno u Detliću #5, maja 2011. godine)