While I love this blog, I now pretty much only write on 10000birds.com and would love to see you there.

22 јануар 2011

Jovanjski zapisi

Ne pamtim da sam za Jovandan sedeo kod kuće.

Upoznali smo se, verujem, u junu 1991, u vratima Akademskog kajak kluba čiji je član bio bezmalo isto onoliko godina koliko sam ih ja imao. Klub je bio smešten u baraci, koje više nema, u marini, koje praktično više nema (kažu, u aprilu sledi konačno iseljenje svih onih koji, zgaženi točkovima „progresa“, neće više sebi moći da priušte povratak u nju). Bio je 20 godina stariji, ali, kao profa fizičkog u Prvoj gimnaziji, Gane je duhom bio kudikamo mlađi od mene.

Mislim da mi je postao suveslač 1996, možda i nešto ranije. On mi je otkrio nautiku i sport. Ja sam njemu otkrio neke skrovite rukavce, prirodu i ptice. Skiper, gimnastičar, skijaš, teniser, maratonac i kajakaš, uvek je veslao pogleda uprtog u štopericu, u pokušaju da nadmaši samog sebe.

A onda je stekao suveslača  koji bi svako malo spustio veslo - očekujući od njega da, uprkos struji, kanu održi na istom kursu - i mašio se dvogleda. Koga ne možeš pobediti – pridruži mu se, pa je i sam počeo da nosi dvogled na veslanje i uživa u grogotovcima, belorepanima i vodomarima.

Par godina kasnije, 1998, postao mi je i kum. Naravno, pitao sam ga da mi bude kum – u kanuu. Rekao je: „Da li si dobro razmislio?“ „O čemu, ženidbi ili kumstvu?“ „I jednom i drugom.“

Na venčanju sam nosio njegovu leptir mašnu oko vrata, istu onu koju je nosio na svom venčanju. Naravno, Gane ne bio Gane da me usred žurke svadbene nije pitao: „Ti se ne bi ljutio da sada odgledam koji set Monike Seleš?“

Delili smo zaveslaje i reku koja je tekla kroz obojicu. Delili smo kiše i zimske magle na Dunavu. Pramcem bi razbijali led u rukavcima - više smo voleli da veslamo zimi, kada bismo, u dvomilionskom gradu, imali čitavu reku samo za sebe. Nismo previše pričali. Voleo sam da sa njim ćutim.

Pretpostavljam da je tajna ženskog prijateljstva – neko s kim ne zatvaraš usta. Tajna muškog prijateljstva je – neko s kim nemaš potrebe da otvoriš usta.

Pre dve godine je istrčao svoj poslednji, Praški maraton. Pre godinu dana je umro. Nisam mogao da verujem – bio je toliko mlađi od mene. Danas mu je slava, Sveti Jovan.

Neka ga Dunav nežno ljulja.

Нема коментара:

Постави коментар