Пређи на главни садржај

Jovanjski zapisi

Ne pamtim da sam za Jovandan sedeo kod kuće.

Upoznali smo se, verujem, u junu 1991, u vratima Akademskog kajak kluba čiji je član bio bezmalo isto onoliko godina koliko sam ih ja imao. Klub je bio smešten u baraci, koje više nema, u marini, koje praktično više nema (kažu, u aprilu sledi konačno iseljenje svih onih koji, zgaženi točkovima „progresa“, neće više sebi moći da priušte povratak u nju). Bio je 20 godina stariji, ali, kao profa fizičkog u Prvoj gimnaziji, Gane je duhom bio kudikamo mlađi od mene.

Mislim da mi je postao suveslač 1996, možda i nešto ranije. On mi je otkrio nautiku i sport. Ja sam njemu otkrio neke skrovite rukavce, prirodu i ptice. Skiper, gimnastičar, skijaš, teniser, maratonac i kajakaš, uvek je veslao pogleda uprtog u štopericu, u pokušaju da nadmaši samog sebe.

A onda je stekao suveslača  koji bi svako malo spustio veslo - očekujući od njega da, uprkos struji, kanu održi na istom kursu - i mašio se dvogleda. Koga ne možeš pobediti – pridruži mu se, pa je i sam počeo da nosi dvogled na veslanje i uživa u grogotovcima, belorepanima i vodomarima.

Par godina kasnije, 1998, postao mi je i kum. Naravno, pitao sam ga da mi bude kum – u kanuu. Rekao je: „Da li si dobro razmislio?“ „O čemu, ženidbi ili kumstvu?“ „I jednom i drugom.“

Na venčanju sam nosio njegovu leptir mašnu oko vrata, istu onu koju je nosio na svom venčanju. Naravno, Gane ne bio Gane da me usred žurke svadbene nije pitao: „Ti se ne bi ljutio da sada odgledam koji set Monike Seleš?“

Delili smo zaveslaje i reku koja je tekla kroz obojicu. Delili smo kiše i zimske magle na Dunavu. Pramcem bi razbijali led u rukavcima - više smo voleli da veslamo zimi, kada bismo, u dvomilionskom gradu, imali čitavu reku samo za sebe. Nismo previše pričali. Voleo sam da sa njim ćutim.

Pretpostavljam da je tajna ženskog prijateljstva – neko s kim ne zatvaraš usta. Tajna muškog prijateljstva je – neko s kim nemaš potrebe da otvoriš usta.

Pre dve godine je istrčao svoj poslednji, Praški maraton. Pre godinu dana je umro. Nisam mogao da verujem – bio je toliko mlađi od mene. Danas mu je slava, Sveti Jovan.

Neka ga Dunav nežno ljulja.
Ознаке:

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Ptičarenje za početnike (15): durbin

Durbin Swarovski u Lazarevom kanjonu Iako neupućeni mešaju pojmove ’dvogled’ i ’durbin’ i koriste ih kao sinonime, durbin nije isto što i dvogled – nekako je više ’jednogled’. Ja se radije služim izrazom ’durbin’ nego ’teleskop’ (i na engleskom se taj, iako adekvatan, termin izbegava jer sugeriše astronomsku optiku, pa se obično naziva ’spotting scope’ ili samo ’scope’). Ostavimo li terminologiju po strani, dugo sam izbegavao da početnicima preporučim kupovinu durbina, pa tako i pisanje o toj temi. Isprva vam durbin zaista ne treba, dvogled je sasvim dovoljan. No, kada se virus ptičarenja udobno smesti u vama, poželećete ga... Durbin je od neprocenjive koristi kada se ptici ne može dovoljno prići – kada je u udaljenoj krošnji, na otvorenoj vodi ili muljevitom sprudu; ili kada ptici ne treba suviše prići – poput para na gnezdu. Durbin će vam omogućiti i da odredite koji je plen roditelj doneo gladnom ptiću ili starost ptica grabljivica detaljnim posmatranjem perja. Zbog velik
Постави коментар
Прикажи све

Nacionalni park Đerdap: obronci Šomrde

Foto (4) Julien Birard Čak i među zaštićenim područjima Srbije, nacionalni park Đerdap odskače očuvanošću prirodnih staništa. Oko 70 procenata površine parka obraslo je listopadnom šumom, a ostalo su pretežno livade i krečnjačke litice. U parku je zabeleženo oko 170 vrsta ptica. Zaboravljeni put je deonica od 19 km nekada glavne regionalne rute (vozeći se tuda, teško ćete u to poverovati). Kada je Đerdapska magistrala izgrađena 1986. godine, ovaj je skoro nestao sa mapa, iz sećanja, ali i iz opštinskog budžeta za održavanje puteva. Trasa Zaboravljenog puta povezuje sela Boljetin i Dobra, najpre (idući iz Boljetina) prolazeći kroz livade Kulmature sa zabranima i ponekim voćnjakom šljiva, jabuka ili krušaka, pa dalje na sever, kroz tamne i stare bukove šume. Moja uobičajena taktika je da pre zore krenem iz Beograda sve do kanjona Boljetinske reke, na nizvodnom kraju ture, oko 170 km ili dva i po sata. Usput dopunite rezervoar u Golupcu, da vam se ne bi desilo što i meni tokom prvog
Постави коментар
Прикажи све

Beogradsko Podunavlje – pet najboljih mesta za posmatranje ptica

U Beogradu se dvadesetak mesta izdvaja po svojoj popularnosti među lokalnim posmatračima ptica. Neki ta mesta odabiraju spram bogatstva ptičjeg sveta, drugi zbog blizine stanovanja i dostupnosti, treći po omiljenom tipu staništa... U ovom vodiču ću pokušati da predstavim neka od njih, na Dunavu ili u plavnoj zoni reke. Beograd se nalazi na spoju Panonske nizije i pobrđa Šumadije, na spoju dve velike reke, kao i po sred seobenih puteva ptica. Od proleća 2009. i poslednje revizije IBA projekta u Srbiji, beogradske reke su, pod nazivom „Ušće Save u Dunav“, u Kembridžu potvrđene za područje od međunarodnog značaja za ptice ili Important Bird Area (skraćeno IBA). Kvalifikacione vrste su bile najveći orao Evrope – belorepan, mali vranac i gak, te prisustvo više od 20.000 ptica močvarica na zimovanju (od toga, i do 7000 malih vranaca, ili 10% njihove ukupne evropske populacije). IBA „Ušće Save u Dunav“ zahvata skoro 10.000 ha i skoro 50 km tokova reka, plus plavne zone između
Постави коментар
Прикажи све