Jovanjski zapisi

Ne pamtim da sam za Jovandan sedeo kod kuće.

Upoznali smo se, verujem, u junu 1991, u vratima Akademskog kajak kluba čiji je član bio bezmalo isto onoliko godina koliko sam ih ja imao. Klub je bio smešten u baraci, koje više nema, u marini, koje praktično više nema (kažu, u aprilu sledi konačno iseljenje svih onih koji, zgaženi točkovima „progresa“, neće više sebi moći da priušte povratak u nju). Bio je 20 godina stariji, ali, kao profa fizičkog u Prvoj gimnaziji, Gane je duhom bio kudikamo mlađi od mene.

Mislim da mi je postao suveslač 1996, možda i nešto ranije. On mi je otkrio nautiku i sport. Ja sam njemu otkrio neke skrovite rukavce, prirodu i ptice. Skiper, gimnastičar, skijaš, teniser, maratonac i kajakaš, uvek je veslao pogleda uprtog u štopericu, u pokušaju da nadmaši samog sebe.

A onda je stekao suveslača  koji bi svako malo spustio veslo - očekujući od njega da, uprkos struji, kanu održi na istom kursu - i mašio se dvogleda. Koga ne možeš pobediti – pridruži mu se, pa je i sam počeo da nosi dvogled na veslanje i uživa u grogotovcima, belorepanima i vodomarima.

Par godina kasnije, 1998, postao mi je i kum. Naravno, pitao sam ga da mi bude kum – u kanuu. Rekao je: „Da li si dobro razmislio?“ „O čemu, ženidbi ili kumstvu?“ „I jednom i drugom.“

Na venčanju sam nosio njegovu leptir mašnu oko vrata, istu onu koju je nosio na svom venčanju. Naravno, Gane ne bio Gane da me usred žurke svadbene nije pitao: „Ti se ne bi ljutio da sada odgledam koji set Monike Seleš?“

Delili smo zaveslaje i reku koja je tekla kroz obojicu. Delili smo kiše i zimske magle na Dunavu. Pramcem bi razbijali led u rukavcima - više smo voleli da veslamo zimi, kada bismo, u dvomilionskom gradu, imali čitavu reku samo za sebe. Nismo previše pričali. Voleo sam da sa njim ćutim.

Pretpostavljam da je tajna ženskog prijateljstva – neko s kim ne zatvaraš usta. Tajna muškog prijateljstva je – neko s kim nemaš potrebe da otvoriš usta.

Pre dve godine je istrčao svoj poslednji, Praški maraton. Pre godinu dana je umro. Nisam mogao da verujem – bio je toliko mlađi od mene. Danas mu je slava, Sveti Jovan.

Neka ga Dunav nežno ljulja.