... ili ptičarenje tamo gde je i izmišljeno
Tokom nedavnog putešestvija Istočnom Anglijom, prijatelj me je poveo u birding, u potragu za guskama, u zemlji koja je ptičarenje i izmislila. Moram priznati da se bolje osećam kada kažem da brojim guske, nego, recimo, da brojim patke. Naime, par zima sam proveo u timu koji je po Srbiji pratio seobe i zimovanje pataka i gusaka (i drugih ptica, gnjuraca, kormorana, itd), radi boljeg razumevanja njihovih kretanja i brojnosti, a sve u cilju prevencije širenja ptičjeg gripa. Kako ne bih uvek ponavljao čitavu prethodnu rečenicu - zamislite samo da vam na pitanje 'Šta radiš?' neko sve to izdeklamuje - obično bih pojednostavljeno odgovorio da 'brojim patke'. I jesam ponajviše brojao upravo jedinke petnaestak vrsta pataka, no posle nekoliko osmeha kojima je ta izjava bivala propraćena (homofobija valjda, šta li?), izmenio sam odgovor i počeo objašnjavati kako u stvari 'brojim guske' - mada je broj pataka bivao možda deset puta veći od broja gusaka.
Nekako, posle dugih godina brojanja pataka, počeo sam se bolje osećati s guskama (ne, nisam TO mislio). Guske su veći izazov, ređe su, drže se podalje, teže im je prići i teže ih dobro videti. Pre nego što smo pošli u ptičarenje - nijedan ptičar koji drži do sebe neće vam reći kako posmatra ptice, kada on u stvari ptičari - Ian me je obradovao kada je po ptičarskim forumima na internetu otkrio da se u nacionalnom parku Broads baš oko Božića zadržavalo više hiljada kratkokljunih gusaka.
Malo o slengu - 'bird' je isto što i riba, dok je 'broad' manje-više isto to, jedino za nijansu vulgarnije. Dodajte još i značenje guske na srpskom, i zavrzlama je potpuna, a nas dvojica postadosmo opsednuti voajeri u potrazi za guskama.
Iako sasvim obična ptica u Engleskoj, meni je kratkokljuna guska bila nova, neobična i primamljiva. To je vrsta koja se gnezdi po Grenlandu, Islandu i Svalbardu, pa zimuje jedino po severnim obalama Evrope. Kako ne stiže do Balkana, nikada je nisam imao prilike pronaći i posmatrati, pa smo se dali u potragu.
Jutro je bilo tmurno, ali je bar severni vetar, koji je danima ledio kosti, konačno prestao da duva. Ian me vozi kroz plavne ravnice Broadsa, jednog od najnovijih (1988) i najmanjih nacionalnih parkova Britanije. Sam park je uska zelena traka koja vijuga dolinama reka Waveney, Yare i Bure. Teren je toliko nizak, da su reke i po 20 km od ušća, pod dejstvom plime, pomalo slane. Otuda je bio pošteđen pretvaranja u oranice, već je ponajviše služio za ispašu stoke.
Prvi lokalitet je bio Breydon Water, prostrani estuarij na zajedničkom ušću reka Yare i Waveney. Tempiramo posetu tako da se poklopi sa najvišom plimom, kako bi porast vodostaja poterao ptice plićaka i sprudova što bliže obali - i što bliže ptičarima. Najneobičnija ptica Breydonska bila mi je jedna mala bela čaplja, koja se u Srbiji inače lako viđa - ali leti, zimi je to velika retkost. Ovde je to bila tek prva od nekoliko koje smo tog dana videli. Ne samo da su se počele gnezditi, već sve češće i zimovati u Engleskoj. Ipak, plima nije ni izbliza dostigla očekivani nivo, pa je glavnina ptica ostala dosta daleko. Šarene utve, zlatni i srebrni vivci, sabljarke i druge, sve je to treperilo na ivici vidljivosti u okularu teleskopa.
Nastavljamo do vlažnih livada Tunstall Marshesa, gde nas na ispaši dočekuju ovce i, među njima, labudovi grpci. U brzom, vijugavom letu nestaje jedna barska šljuka, sporim zamasima krila proleće i mala bela čaplja, dok naš pogled odvlače brojne tačke u nebu: guske, van svake sumnje, više od hiljadu gusaka, ali predaleko da bismo im odredili vrstu.
Cantley Marshes, u blizini, sledeće je mesto. Dve barske šljuke, jedan zec i... guske! Preko pedeset... gusaka glogovnjača, elegantnih ptica veoma tamne glave i veoma sličnih kratkoljunim rođakama. Nisu baš one koje smo tražili, ali nisam razočaran, naprotiv: to je bilo dva puta više glogovnjača nego što sam ih ikada video u Srbiji!
Na putu A149 ka Hickling Heathu, primetio sam krupno grumenje zemlje na obližnjoj njivi, zaostalo iza pluga, i zaustio da kažem Ianu kako se mišari po Vojvodini, u nedostaku viših osmatračnica, čak i time služe. Pre nego što sam otvorio usta, približili smo se dovoljno da shvatim da je grumenje sivlje od tla, poput džakova djubriva razbacanih po njivi... U sledećem trenutku smo bili još bliže, dovoljno da shvatim da su to guske. Ali mi smo na auto putu i brzamo pored njih!
Na sledećem odvajanju pravimo polukrug i vraćamo se, sada pogrešnom trakom, sa koje se njiva skoro i ne vidi, do prethodnog odvajanja, još jedan polukrug i ponovo smo na pravom mestu, gde sada i zaustavljamo.
A kratkokljune guske u stotinama bučno sleću po njivi, spremajući se za počinak, nepunih 50 m od nas, podjednako tamnih glava kao i glogovnjače, ali i dovoljno blizu da bez teškoće razaznajem rumene noge po kojima se poznaju. Jedna od njih je čak delimično albinistična. Savršen trenutak.
Iz udobnosti kola parkiranih uz auto put, klizim dvogledom po jatu. Toliko sam obuzet prizorom skoro 2000 gusaka, da sam se tek par dana kasnije setio da sam imao i foto aparat. No, u tom trenutku je fotografisanje bilo nešto sasvim suvišno, nešto što bi mi odvuklo pažnju od prizora mog prvog jata kratkokljunih gusaka. Od svih rezervata koje smo obišli, ptice su nas čekale uz auto put!
Savršeni dan je imao i odgovarajući završetak u Hickling Heathu, tresavi uz jezero Hickling Broad. Broad je lokalni naziv za protočna jezera na rekama, više proširenja rečnog korita. Sve do nedavna, geomorfologija tih jezera zbunjivala je naučnike: ma koliko neobična, činilo se da su nastala prirodnim putem. Tek 1960-ih otkriveni su crkveni spisi iz XII veka u kojima se pominje kopanje treseta. Naime, područje je u srednjem veku bilo gusto nastanjeno, a siromašno šumom, i treset je bio jedino gorivo. Prodiranje podzemnih voda u kopove stvorilo je plitka, močvarna jezera, od kojih je Hickling, sa 6 km² otvorene vode i samo metar i po dubine, najveći broad.
U Hickling Heathu nas u sumrak dočekuje tridesetak ptičara: došli su da vide ždralove koji tu dolaze na spavalište (srpski termin spavalište se izvorno odnosio na drvo u dvorištu, na kakvom je, pre ere zidanih kokošinjaca, noćila živina). Stojimo na niskom nasipu i pretražujemo trsku i žbunove ive. Eje močvarice dolaze na spavalište u ivu, preko 20 ptica je već tu. Nad močvarom nisko lete dve kukuvije. Te sove su odozdo bele, toliko da mi se dešavalo da ih noću, u svetlu farova, pomešam sa hartijom na vetru. Komešanje u grupi... najzad, ždralovi, trubeći sleću.. samo tri ždrala. Pa ovde je deset puta više ptičara, nego ždralova! (A na Slano Kopovo, u Banatu, ždralovi sleću u stotinama i hiljadama, okupe se i u desetinama hiljada - samo ptičari dolaze pojedinačno - ni Birdwatching Breaks nisu uspeli da popune grupu!) Još tri ždrala... kukuvije u sumraku... i temperatura koja se spušta na 4°C. Dosta je za danas.
Коментари
Постави коментар