U potrazi za poslednjim dropljama

akvarel (c) Szabolcs Kokay

Motor UAZ-a brunda banatskom pustarom koju brije uporna košava. Oko nas je zatalasana stepa obrasla suvom travom odmakle zime i prošarana retkim, usamljenim drvećem. Na horizontu je poneki oronuli i, najčešće, napušteni salaš. Malo je oranica jer su na ovoj neplodnoj, često zaslanjenoj zemlji, slabi prinosi. Pročišćeno košavom, nebo nad nama je vedro i plavo.

Put - tek tragovi točkova ugaženi u niskoj travi - je uglavnom prohodan, sa izuzetkom bara punih žitkog, crnog blata pred kojima moj vodič, lovočuvar Sava Nedeljkov blokira diferencijal i prebacije pogon na sva četiri točka. Uprkos mom nepoverenju u vozilo, 2400 kubika s lakoćom gura UAZ i kroz sasvim neprivlačne kaljuge. Pošli smo u potragu za poslednjom preživelom populacijom ugrožene velike droplje u Srbiji.

Velika droplja je najteža ptica na svetu koja još uvek nije izgubila sposobnost letenja. Mužjaci neretko dostižu i 20 kg, stojeću visinu od preko jednog metra i raspon krila veći od dva i po metra; prerastajući ženke i za 50%.

Smatra se da je pre jednog veka samo u Vojvodini bilo preko 1000 velikih droplji; no, tada je ova vrsta nastanjivala i druge delove Srbije: okolinu Niša, Prokuplja, Leskovca i Vranja, te Negotinsku krajinu. Uništavanjem staništa i lovom proterana je sa većine nekadašnjih gnezdilišta, da bi joj pre dve decenije brojnost spala na svega 26 jedinki.

Nastavljamo potragu za dropljama. Uprkos njihovoj veličini, nije ih lako pronaći. Ni vremenske prilike nam ne idu na ruku: ptice sada traže zavetrinu duž kanala, a i one koje ostanu na otvorenom polegnu po tlu da budu što manje izložene vetru i da se što manje vide. Razgovarao sam sinoć sa prijateljem, ptičarom koji se odavde vratio neobavljena posla. Da li će i danas biti tako?

Područje rezervata ‘Pašnjaci velike droplje' ipak zauzima oko 1000 hektara trave, ponekog žbuna, te plavnih udolina i bara između Mokrina i Jazova. To možda nije dovoljno da zadovolji sve životne potrebe ove ugrožene vrste, ali nije ni malo kada ga treba pretražiti.

Mađarski stručnjaci za droplje iz nacionalnog parka Kiškunšag su ocenili da ovo stanište može da udomi 50 do 60 droplji. Pa ipak, najveća savremena brojnost ove vrste je zabeležena pre pola decenije i iznosila je 35 ptica u zimskom jatu.

U vreme gnežđenja je nekontrolisano kretanje ovaca i goveda, koja umeju da pregaze gnezda, najveća opasnost za potomstvo droplji, a najgore su domaće svinje koje proždiru jaja i mladunce. Prirodna travna staništa su idealno gnezdilište, ali ptice prihvataju i polja pod lucerkom; valjda što niko ne pušta stoku u njih, pa je manje uznemiravanja - ali ne i manje rizika. Na takvim mestima gnezda stradaju od kombajna jer ženka polegne po tlu i uzda se u kamuflažu do poslednjeg trenutka, a kada ona konačno uzleti, za mladunce je već kasno.

Pretražujemo njive duž ruba rezervata na kojima se ponekad zimi zadržavaju zbog povoljnijih uslova ishrane. Ovde već ima i aktivnih salaša, što potvrđuje i Nedeljkov. Kaže da se sve više ljudi vraća zemlji. Negativna posledica toga je preoravanje stepe koje smo videli unutar više zone zaštite u rezervatu, gde je samo ispaša dozvoljena.

Verovatno je to samo simptom da i kod nas počinje intenziviranje poljoprivredne proizvodnje, koje je u Evropi u poslednjih 25 godina smanjilo brojnost ptica oranica i polja, poput poljske ševe ili rusog svračka, za 44%. Te se vrste mnogo bolje drže u zemljama istočne Evrope koje su se tek nedavno pridružile Evropskoj uniji, nego u starim članicama Unije. I kod nas su brojne, ali sa privatizacijom agrara praćenom intenziviranjem proizvodnje, može se očekivati ista pojava.

Na duge staze, i naše poslednje droplje najviše ugrožava eventualna transformacija pašnjaka u oranice, ili zamena niskih useva (žito, lucerka) visokim (kukuruz, suncokret). Upravo se privatizacija i promena namene zemljišta širom bivše Istočne Evrope, Rusije i centralne Azije vidi kao najveći globalni rizik za ovu vrstu. Očekuje se dalji gubitak staništa i prateće smanjenje populacije - preko 30% u sledećih desetak godina.

Na njivi u daljini se nešto nazire... ne, samo dve srne koje leže na tlu. Ipak, nešto dalje, između dva pojasa trske duž kanala, Nedeljkov otkriva... da li? Ipak da! Konačno, droplje. Postavljamo teleskop, ali su ptice na granici vidljivosti. Nema sumnje da se radi o dropljama, ali bismo ipak da ih malo bolje vidimo.

Povučene su i nije im lako prići. Pokušavamo s boka, pa vozimo oko tri strane kompleksa oranica, da se droplje ne dosete da je sva ta strka zbog njih. Najzad, na njivi pred nama leži jato velikih droplji, mada se glavnina toliko stapa sa podlogom da se, uprkos veličini, jedva naslućuju. Kao da shvataju našu frustraciju, ptice šire krila i, obasjane suncem, uzleću, svih 13, bezmalo polovina poslednje populacije droplji u Srbiji. Izgledaju neverovatno, kao kada biste na telo guske nakalemili krila orla. Teškim zamasima krila, odlaze od nas. Ne pokušavamo da ih pratimo, to bi već bilo proganjanje.