Pozornica (Indija 3.1)

Negde iznad Persijskog zaliva listam Birds of the Indian Subcontinent, pa pogledam D. i pitam: „Koliko je neobično preći pola sveta samo da bi se posmatrale ptice?“ Ona kaže: „U tvom slučaju – nije neobično.“

Treća Global Bird Watchers’ Conference odigrala se u Velikoj slanoj pustinji Kač, u istoimenoj oblasti Gudžarata, najzapadnije države Indije. Umesto u gradu, kao prethodne dve, ovog puta su organizatori doneli hrabru i ispravnu odluku, pa čitav skup premestili u ‘Grad šatora’ pokraj sela Dordo, koje do pre samo osam godina nije ni struju imalo. Postavljeno je par stotina šatora, prostranijih od prosečne hotelske sobe, svaki opremljen erkondišnom, ventilatorom i kaloriferom, te svojim kupatilom sa lavaboom, tuš-kadom i WC-om, sa, naravno, tekućom, toplom i hladnom vodom. Šatori su bili grupisani u polukrugove koji imaju pogled na okolnu pustinju (kojom lutaju šakali i prugaste hijene – koje nismo videli).

U okviru konferencije, posetili smo i IBA područje Čaridand („dand“ označava plitko jezero) u okviru Rezervata biosfere Kač. Na putu do jezera nam se autobus zaglavio u mekom tlu, pa su svi putnici izašli da poguraju, a tu smo negde videli i najbolju vrstu tog dana: 12 kritično ugroženih stepskih vivaka... koji su tolerisali dvoglede 200 ptičara, od Argentine do Filipina, koji su tu došli zbog njih. Tokom par km šetnje severnom obalom jezera posmatrano je oko 70 vrsta, uključujući i veliko mešovito jato od preko 600 jedinki dve vrste pelikana – pretežno ružičastog, uz pokojeg kudravog nesita – najveće koje sam ikada video. Tu je bio i Mohamed Dadu, koji nas je pre godinu dana sa druge strane Čaridanda, uz selo Fulaj, vodio u potragu za hipokolijusom. Još južnije je gradić Mandvi, kod koga sam tada, kao i sada na jezeru, gledao velikog crnoglavog galeba.

Stepski vivci

A Mandvi je poznat još po nečemu: to je poprište jedne tek nedavno otkrivene ornitološke podvale. Izveo ju je lažov i prevarant Ričard Majnerchagen, kome bi se više svidelo da ga pamte kao ornitologa, političkog oficira u britanskoj armiji i špijuna. Jedino što je neosporno jeste da bio politički oficir. Sve drugo je u najmanju ruku sumnjivo, ako ne i potpuna laž. Imao je čuvenu kolekciju prepariranih ptica, preko 20.000 eksponata, pa ipak su mu nekom prilikom na 18 meseci zabranili pristup zbirkama londonskog prirodnjačkog muzeja zbog sumnje u krađu preparata. Čak su razmišljali da ga sudski gone zbog toga, pa ipak nisu hteli da prljaju ruke.

Naime, Dilon Ripli je 1952. sumirao statuse indijskih vrsta ptica i primetio da odavno niko nije opazio šumsku kukumavku, ali da to ne treba uzeti za potvrdu da je vrsta izumrla. Majnerchagenov ego to nije mogao da prećuti, pa je brže-bolje obavestio indijskog ornitologa Salima Alija kako je on 1914. jednu odstrelio u Mandviju, čime je do tada poznato područje rasprostranjenosti razvukao još 1000 km na sever.

Ilustracija iz 1891.

Prva jedinka ove vrste ustreljena je 1872, a poslednja 1884. Tu poslednju je Majnerchagen ukrao iz londonskog prirodnjačkog muzeja, montirao je drugačije, dodao lažnu etiketu s podacima o lokaciji i datumu nalaza, kao i imenu nalazača – svom, i to predstavio Salimu Aliju. Ali će kasnije pretražiti sva područja iz kojih potiču nalazi, da pronađe šume zamenjene oranicama i ni traga kukumavki. Pitam se da li je ikada video neki muzejski primerak te vrste, pošto se većina, ako ne i svi, nalaze izvan Indije? Verovatno se služio sasvim osrednjim dvogledom, a znam da je raspolagao netačnim opisom vrste, iz XIX veka, te lošim crtežom iste. Drugim rečima, u svakom pogledu loše opremljen i prisiljen da obilazi lažne lokacije nalaza, poput Mandvija – njegova potraga je od samog početka bila osuđena na neuspeh.

Prevaru će 1990-ih otkriti američki ornitolog Pamela Rasmusen tokom rada na knjizi o ugroženim vrstama ptica Azije. Pažljivo je pregledala muzejske eksponate i shvatila da se radi o nestalom preparatu iz XIX veka. Iz XX veka potiču još tri nalaza; dva puta je vrsta fotografisana (srećom, ne i ubijana), ali je Rasmusen oba nalaza pripisala mnogo češćoj pegavoj kukumavki, a treći sasvim odbacila kao nedovoljno potkrepljen opažanjima, pa je tako smanjila broj lokacija koje je trebalo istražiti.

Praktično, šumska kukumavka je bila poznata sa samo četiri lokaliteta, dva na istoku Indije, u Orisi, i dva na zapadu, u Maharaštri (mapa: sivo - istorijski, crveno - savremeni nalazi). Godine 1997. joj se javio najveći stručnjak za azijske sove, Ben King iz američkog prirodnjačkog muzeja, i rekao da je u prilici da istraži te lokalite. Rasmusen se smesta spakovala i pridružila Kingu i Dejvidu Abotu. Deset dana su istraživali Orisu, samo da potvrde da su šume davno posečene i staništa sove uništena.  Dva i po dana kasnije, našli su se u Maharaštri.

Prošlo je 113 godina od poslednjeg ustreljenog primerka ove vrste – tokom narednih jedanaest decenija je niko nije video. Oktobar, pola devet ujutru, tropsko sunce se uzdiže, prži područje i podiže temperaturu. Rasmusen zastaje da popije gutljaj vode. Iznenada, Ben King staje i šapuće: „Pogledaj onu sovu.“ Pamela Rasmusen će to kasnije ovako opisati:

„Pogledala sam i ispustila čuturicu. Glas mi je postao visok i piskav dok sam odgovarala: ’Nema nikakve pege po glavi i plećima!’ Tog trenutka, svi smo znali šta je, ali smo se plašili da u to i poverujemo. Ne želite da pogrešite u vezi nečeg takvog. Nekoliko sekundi kasnije, Ben je rekao: ’To je blewitti.’ [Heteroglaux blewitti] Moja reakcija je bila – ona će da odleti, a mi nikad nećemo moći da dokažemo da smo videli šumsku kukumavku.“

Ipak, ptica je bila sasvim kooperativna i narednih pola sata je pozirala pred objektivima, pre nego što ju je oterala druga ptica, indijska modrovrana.

To je bilo pre 15 godina. Od tada je možda 1000 ptičara imalo prilike da je vidi. Na takvu pozornicu, koju su u XIX veku postavili lovci-kolekcionari, da u XX zaplet razviju špijuni i ornitolozi, i sam sam zakoračio pre dve nedelje. O tome – u sledećem nastavku.

Za kraj, na pozivu na Global Bird Watchers' Conference 2013 autor se najljubaznije zahvaljuje vladi indijske države Gudžarat, Turističkoj korporaciji Gudžarata i Federaciji trgovinskih i industrijskih komora Indije.