Nevidljive vrste oko nas

Foto: S. Panjković

Prvi januar 2014. S dvogledom oko vrata izlazim iz kuće, pitajući se koja će mi biti prva vrsta na ovogodišnjoj listi. Na parkingu prolazim pored nevidljive ptice, pa nastavljam do svoje zimske pačke, da mi tamo prva fela koju računam postane gačac. Pa ipak, pre toga sam već video jednu. Koju ne računam. Koju ne primećujem. Čija opažanja ne zapisujem. Za jednog strastvenog ptičara, to je neobično ponašanje. Ili možda i nije?

Ornitologija se, pa tako i ptičarenje, bavi divljim pticama. I moja nevidljiva ptica nije baš išetala iz kokošinjca, ali kao da jeste. Kao dečak sam bio fasciniran srednjevekovnim zamkovima (koji mi, iz današnjeg ugla, izgledaju hladno, vlažno i promajno, skupi za grejanje i uopšte, preskupi za održavanje) i pamtim neku duplericu Politikinog Zabavnika s nacrtanim utvrđenim gradom i objašnjenjem svakog njegovog dela. Na najvišoj kuli je bila još jedna, omanja, s mnogo rupa, a objašnjenje je govorilo: „golubarnik – sveže meso za slučaj opsade“. 

Govorim, naravno, o gacuru (ili prlanu, gugutanu – kako ga zovu golubari) ili gradskom golubu. Šta je to što njega izdvaja iz divljih ptica? I laste, crvenrepke, gačci, pa i golubovi grivnaši, uselili su se u gradove, pa niko i ne pomišlja da im oduzme zvanje divljih ptica, a opet, iako je naučno ime tog, divljeg goluba Columba livia, ovog, gradskog „divljeg“ goluba izdvajamo dodatkom C.l. domestica. On  je domaća živina, ujedno prva ptica koju je čovek pripitomio – gajen je radi mesa na Bliskom Istoku još pre 6000 godina, a golubovi visokoletači dobijeni su ukrštanjem kao trenažna lovina lovnih sokolova. Drugim rečima, ovi golubovi se nisu uselili u gradove, oni su u njima „nastali“. I potom pobegli golubarima (ili namerno puštani), prepoznali gradske fasade kao u genetski kod im unete litice za gnežđenje, pa uspešno zasnovali zajednice podivljalih domaćih ptica (iako se, istini za volju, smatra da su se i divlji golubovi pridruživali kolonijama gacura). 

A pravog, divljeg divljeg goluba, Columba livia livia, video sam samo par puta u životu, po planinskim liticama ili po klifovima morskih ostrva, a podalje od sela. Takve ptice su sve istovetno obojene, a ne šarene kao njihovi podivljali domaći rođaci. Pa opet, ne znam da li sam i tada video prave C.l. livia. Da je kojim slučajem rađena analiza DNK, moguće je da bi se ispostavilo da su se i te ptice ukrštale s podivljalim rođacima, što i jeste glavni uzrok zbog kog je divlji golub veoma malobrojna vrsta (mada ga Crvena lista IUCN smešta u kategoriju „male zabrinutosti“). 

Tamno: približna rasprostranjenost divljeg goluba. Svetlo: introdukovane populacije gacura 

(izvor: Wikimedia Commons).

Divlji golub je vrsta širokog Mediterana, Bliskog Istoka, centralne Azije i Indijskog potkontinenta; a u Srbiji je to vrsta pećina i okapina, litica i kamenoloma po klisurama pobrđa i planinama južno od Save i Dunava. Kao domaća živina, gacur je bio prenošen od grada do grada, pa tako danas više ne znamo tačne granice istorijskog rasprostranjenja divljeg goluba. Na taj način i, potom, bekstvima, osvojio je čitavu Evropu, da kasnije kao lovna vrsta bude raznošen po brojnim evropskim kolonijama. Danas nastanjuje sve kontinente (osim Antarktika), ali na njima uglavnom ima „ostrvski“ tip rasprostranjenosti, koji pretežno preslikavaju gustinu ljudske populacije, a samo Evropu i Severnu Ameriku nastanjuje od jedne do druge obale kontinenta. Za razliku od divljeg goluba, gacuri se širom sveta drže ljudskih naselja i farmi, samo povremeno zauzimajući litice.

eBird je nedavno uveo razlikovanje Rock Pigeon i Feral Pigeon, ohrabrujući tako korisnike da prijavljuju oba varijeteta, ali, kada uporedite mape za svakog ponaosob, otkrićete da je divlji prijavljivan na jugu Afrike, u Australiji i Južnoj Americi, gde se samo gacur može naći, pa su te mape, za sada, potpuno beskorisne – osim da nam otkriju dokle je sve gacur stigao. Pošto je često teško razlikovati divljeg goluba od gacura, tamo gde se oba sreću, uvid u brojnost i distribuciju divljeg goluba je blago rečeno, zamućen, a stanje nejasno. Ako se oba varijeta posmatraju zajedno, populacija je nesumnjivo brojna i stabilna (u Srbiji: par stotina hiljada parova), ali šta se dešava s populacijom divljeg goluba (u Srbiji: ni par stotina parova) i da li više uopšte imamo genetički čiste populacije? 

Malo je istraživanja brojnosti gacura rađeno u svetu, a jedno od njih procenjuje da u Šefildu, u Engleskoj, uz pola miliona ljudi živi 12.130 jedinki gacura (naglašavam „jedinki“, jer se prethodne procene odnose na gnezdeće parove), te da je to verovatno tipična brojnost za tamnošnje gradove. Kada bi između Beograda i Šefilda bilo ma kakve korelacije, to bi sugerisalo oko 50.000 gacura u BG, ali za takvu tvrdnju nema nikakve osnove (ako ništa drugo, ovde je verovatno znatno više rasutog đubreta...).  

Kako uopšte proceniti brojnost ili trend brojnosti populacija vrste koju često i ne vidimo, niti beležimo, (najčešće) ispravno smatrajući da imamo posla s gacurom? Nije nemoguće da u Srbiji, a i šire, više i ne postoje genetički čista jata divljeg goluba Columba livia livia. Unutar područja gde je divlji golub autohtona vrsta, mišljenja sam da bi bilo nužno beležiti i gacure, pa kasnije pokušati izvesti zaključke iz prikupljenih podataka, jer smo sada u situaciji da iz retkih i malobrojnih podataka o pretpostavljenim (a nesigurnim) divljim golubovima malo toga možemo da izvedemo.

Izvan područja rasprostranjenosti divljeg goluba, lokalni ornitolozi mogu da preporuče tamnošnjim ptičarima beleženje ili nebeleženje gacura, ali, sviđali nam se oni ili ne, gacuri su oko nas. I tu će ostati. Možda je krajnje vreme da ih – upoznamo?