DVOGLED I VESLO

Preko visećeg mosta me je odvukao glas neke ptice. Malo-pomalo, preko dasaka, sve me je dalje vodila. Glas detliću nalik, ali samog detlića nigde ne vidim. Konačno, sedam na klupu pokraj reke, u kanjonu posutom svim bojama miholjskog leta. Foto (c) Jelena Nikolić Antonijević Davno još, pre nego što sam svog prvog vodenkosa , Cinclus cinclus, uopšte video, pročitao sam jedan opis koji mi se urezao u sećanje: dok pod vodom hvata larve insekata, iz perja mu izlazi vazduh koji se u vidu mehurića zadržava na telu, pa ptica izgleda kao da je posuta biserima. Od tada želim da vidim vodenkosa dok lovi, izbliza. A svog prvog sam video u Štitkovu, 1996. Sedeo sam leđima okrenut jezercetu kraj crkve i okrenuo se kad sam čuo pljuskanje vode, samo da ugledam vodenkosa kako odleće. Ronio je neposredno iza mojih leđa – bliže od toga nije mogao biti! Jednog sam nedavno posmatrao izbliza kako stoji na kamenu usred Boljetinske reke i pokazuje bele grudi, i evo ovoga sada, kako lovi s druge obale ...

Kad sam bio mlad i naivan (hmm... naivan sam i dalje, samo već odavno nisam više mlad), zamišljao sam da se zakoni pišu tako što zakonodavac prvo sebi pripremi rupu kroz koju će se provući, a potom oko nje napiše zakon. Ako je ikada tako i bilo, danas više nije tako. Zakoni se pišu tako da koliko-toliko drže vodu. Nisu dobri, ali, budući da ipak predstavljaju neki kompromis sa zakonodavstvom EU, nisu ni previše loši. Takvi zakoni se usvoje, prašina se slegne, a onda se pišu podzakonski akti čiji je jedini cilj da potpuno razvodne slovo zakona i omoguće radnje raznorazne i provizije lepljive od znoja i masne od krvi. I tako je ovih dana Vlada Republike Srbije usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona  o zaštiti prirode (uveren sam da su ga prethodno prostudirali isto koliko je pred usvajanje bio proučen tekst Ustava Republike Srbije), koji ću u daljem tekstu skraćeno zvati “Sramotom”. Samo ovo tamnoroze je I režim zaštite. Ako Skupština ne zaustavi...

Ponovo šverc prepelica i grlica : na graničnom prelazu Preševo carinici otkrili 221 prepelicu i 130 grlica i gugutki, koje su odstreljene u Senti! One, na sramotu države , jesu i dalje lovne vrste, ali, poznato je da italijanski pucači dolaze da love samo tamo gde su im obezbeđene vabilice , koje zabranjuje i Zakon o lovstvu i potpisana i kod nas ratifikovana Bernska konvencija. Lovstvo u Srbiji kao da je krenulo unazad. Sveprisutno uništavanje i promena staništa radi stvaranja poljoprivrednog zemljišta i urbanizacije zapravo čine lov mnogo opasnijim po biološku raznovrsnost nego što je to ikada bio, a pravo lovaca, koji čine oko 1% građana Srbije, da love može biti ograničavano samo pravom ostalih 99% građana na očuvanu biološku raznovrsnost. Prepelica i grlica širom Evrope beleže kontinuiran pad brojnosti tokom poslednje četiri decenije. Taj pad u Srbiji samo za deset godina iznosio 20% za prepelicu i 15% za grlicu. Prema podacima LS Vojvodine,  tokom dva meseca lovne sezo...

Prošla je gnezdilišna sezona, veliki broj mladih se ispilio (usled teških kiša , manji broj nego obično) i kada pođete u prirodu, ptice su sada posvuda oko vas? Ili nisu? U stvari jesu – iako ih ne vidite. Kraj gnežđenja označio je i kraj označavanja teritorije pesmom ili letovima i ptice su postale teško uočljive. Da tu ne bude kraj, iako je za vas leto, pticama je već otpočela jesen. I seoba na jug. Pogledajte oko sebe i zapitajte se: koliko je već prošlo otkako ste videli poslednju crnu čiopu ? Jesenja seoba je sporija od prolećne, većini vrsta se ne žuri i otuda nećete viđati onakve velike koncentracije ptica na važnim odmorištima. Crne čiope su među prvima koje nas napuštaju, već krajem jula. U avgustu nas napuštaju i bele rode, a krajem meseća nestaće i pčelarice. Laste (seoska, gradska i bregunica) će nas napustiti u septembru. Uopšteno uzev, glavnina manjih ptica pevačica odlazi krajem avgusta i u prvoj polovini septembra, dok krupnije vrste, npr. čaplje, odlaze tokom septembr...

Utisci sa Save

Na Zemlji je do sada identifikovano oko 10.000 vrsta ptica (‘oko’, jer se autoriteti ne slažu oko taksonomskog statusa 500-ak vrsta). Idući od polarnih kapa ka ekvatoru broj vrsta osetno raste, a područje koje je meka svih ptičara je Kolumbija, te šira zona tromeđe sa Peruom i Brazilom, sa preko 1800 zabeleženih vrsta ptica. Pogledajmo kako su raspoređene po regionima i zemljama. Po zoogeografskim regionima: Nearktik (Severna Amerika i Grenland): 732 vrste ptica (8% ukupnog broja) Palearktik (Evroazija sa severnom Afrikom i Bliskim istokom): 937 vrsta (10%) Neotropski region (Karibi, Centralna i Južna Amerika): ca. 3370 (36%) Afrotropski (Etiopski) region (Podsaharska Afrika i Madagaskar): ca. 1950 (21%) Indomalajski (Orijentalni) region (Indijski potkontinent, Malajsko poluostrvo, Filipini, Borneo, Sumatra, Java, Bali): ca. 1700 (18%) Australoazijski (pod)region (Australija te ostrva istočno od Lomboka i Sulavesija preko Nove Gvineje do Novog Zelanda)...

Kada mlada crna čiopa Apus apus napusti gnezdo, hraniće se isključivo loveći insekte u letu, spavaće u letu (samo jednom hemisferom mozga odjednom) i tako će se seliti do ekvatorijalne Afrike, pa i južne, i vraćati u Evropu – a da u prve tri godine života nijednom ne sleti. Dnevno će prelaziti, u proseku, po 800 km; odnosno dva miliona kilometara tokom života. (c) F. Vejvoda Sa polnim sazrevanjem, u trećoj godini, pariće se u letu i sleteti tek da bi na nekoj zgradi napravila gnezdo, jer nije pronašla način da u letu leži na jajima. Tada će sve gladnijim mladuncima u voljci odjednom donositi i do 1000 insekata, odnosno i do 100.000 dnevno (a vi ste naivno mislili da je zaprašivanje jedini način...). Čiopa drži još jedan rekord – one su najbrži letači. Iako sivi soko dostiže i 350 kilometara kada sklopi krila i kao projektil se zaleti naniže, to je sličnije padu iz zaleta, nego letenju. Čiopa aktivnim mahanjem krilima u pravolinijskom letu dostiže preko 110 km/h. Toliko j...