DVOGLED I VESLO

Građen više kao hrt nego kao mačka, pouzdano je izmeren pri brzini od 105 km/h. Iako u zatočeništvu živi i preko 20 godina, u divljini je to svega deset: uništeni brojnim sprintovima, zglobovi stradaju te životinja umire od gladi jer više ne može da lovi. Govorim, naravno, o gepardu. Poslednji preživeli iz roda koji je, kako fosilni nalazi pokazuju, imao makar pet vrsta, uključujući mačku-sprintera veličine lava koja je stepama jurila pre pola miliona godina, gepard izgleda odavno juri ka konačnom izumiranju. Da li je zaista tako? Nalazim se na dalekoj periferiji Pretorije, usred živinarske farme koja je svoje mesto u istoriji stekla kao farma geparda Acinonyx jubatus . Sada već dalekih šezdesetih godina prošlog veka, njena vlasnica En van Dajk je od nekog farmera kupila dva mlada geparda i pomislila da bi možda mogla…? No, Služba za nacionalne parkove je čula za mladunce i oduzela ih, da bi samo nekoliko dana kasnije u karantinu uginuli od mačjeg gripa, bolesti koju su dobili...

photos copyright © ms. & mr. albicilla ...Afrika. Put od crvene zemlje vodi nas kroz Mariko bušveld (kako se zove ovaj tip akacijske savane) ka administrativnom središtu Madikwea,   sa 720 km2 površine četvrtog po veličini parka u Južnoj Africi. Nedaleko odavde protiče reka Mariko, pre nego se spoji sa Krokodilskom rekom da zajedničkim snagama stvore Limpopo. Pokraj puta pasu manja krda antilopa, od žbuna do žbuna pretrčavaju biserke (divlji preci domaćih biserki, ili morki), nonšalantno koračaju čakma babuni i trčkaraju bradavičaste svinje . Svojim impresivnim kljovama u stanju su da odbrane mladunce od svega - osim lavova. Ovaj rezervat nastao je ne tako davno, početkom 1990-ih godina, saradnjom Službe za nacionalne parkove Severo-zapadne provincije Južnoafričke republike i privatnog kapitala, i ta kooperativa predstavlja novi model zaštite prirode uz zapošljavanje lokalnog stanovništva. Nekadašnje farme otkupljene su od vlasnika, zgrade srušene, a ograde uklo...

Naučni radovi su naprosto dosadni za čitanje. Zato i imaju poglavlja Abstract i Summary, da možete da pročitate ono važno i preskočite sve drugo. Nekako mi se čini da poletarci pri pisanju prvih radova pitaju starije kolege za savet, a ovi ih srežu: Mnogo ti je to zabavno, tako se ne gradi karijera, moraš da se uozbiljiš ako hoćeš da te neko ozbiljno shvati... I tako nauče da je vrhunac stila u pisanju naučnih radova - dosada . Otuda sam se nemalo iznenadio neobično hrabrom, bezmalo uzbudljivom, radu Browna, Forbesa i Symesa iz 2000: “Recent history of the Egyptian Vulture in Southern Africa”, u kome su analizirali već poznate podatke, pa sve što se do tada mislilo da se zna o Beloj kanji na jugu Afrike – izvrnuli naglavačke. Ranije se mislilo da je dole postojala mala populacija koja se sa širenjem doseljenika sve više smanjivala. Oni su zaključili da ne postoje osnove za takvu tvrdnju, da je ta zona uvek bila malo izvan granica rasprostranjenosti, te da se opažanja ...

photos (4) copyright (c) albicilla Između maslinjaka poluostrva Pilion, niže Volosa, put preda mnom skreće u brda. Krajičkom oka opažam grabljivicu... mišar. Zaustavljam i mašam se dvogleda. Pitam se šta li drugi vozači misle o tom, napola na putu parkiranom vozilu kroz čiji otvoreni prozor viri lakat... i dvogled.  A mišar u trenutku pokaže riđi rep, pa nestane iza drveća. Vozim do sledeće krivine, stajem, sada uočavam svetlu glavu i grudi – što su indikacije Riđeg mišara ; ali mi rep više ne deluje riđe? Da li je ono bio samo odsjaj sunca na inače tamnijem repu? Ptica nestaje u borovima, da na neki od njih sleti. Da i zanemarim rep, jedini mišar svetle glave i grudi je Riđi, ali ne mogu da kažem zasigurno, praktično sam ga u samo dva magnovenja video, da mi je pružio priliku za treće, pa da potvrdim, ovako... ostaje tek verovatni Riđi mišar. A „verovatni“ je isto što i ništa. Ptičarenje je potpuno crno, ili potpuno belo, ne prihvataju se sivi tonovi. Neš...

Sećate li se onih školskih sastava na temu „Moja domovina“? Ja ih se ne sećam. Jedini kog se sećam je bio „Sreća je stanje duše“ – nije nego, pa sam, iznerviran temom pola sata mešao špil karata, a onda za 15 minuta složio priču o brodolomniku kome je dosta borbe, pa se prepušta moru i umire srećan – stanje duše, nego šta. Nastavnica jeste bila malo uznemirena odzivom, ali ne toliko da bi me slala školskom psihologu ili zvala roditelje; ipak su to bila vremena kad se bajs vozio bez kacige i štitnika (al’ sam jednom napravio salto mortale preko guvernala, ma ni ugruvao se nisam – a da sam imao kacigu, ko zna šta bi me snašlo). planinska trepteljka Emotivno putovanje otpočelo je slučajno, bez nekog plana, Ljubljanom, negde tamo 2005, da se nastavi Ulcinjem , pa Samoborom, potom Štipom i da se završi središtem moje domovine – Sarajevom. Jes’ da su se kojekakvi bavili crtanjem nekakvih granica, skoro isto onoliko strastveno koliko i ja ptičarenjem, ali ne moš’ granice p...

Fotografije (4) copyright  ©  albicilla  Julsko jutro, dovoljno rano da bude zamalo sveže... dobro, skoro pa sveže. Unaokolo, polja pod tek požnjevenom pšenicom kroz koju skakuće zec - skakuće iako ga baš niko ne juri. Joie de vivre? Seoske laste , eja močvarica ... i moj prvi sivi svračak ove godine! Sivi stižu sa seobe nakon rusih , ali ovo nema više smisla: rusi svračci su ovde već dva meseca, dok sam za sive već izgubio svaku nadu - trebali su da budu ovde još pre mesec dana. Reakcija na jaku sušu? Ne znam. Sivi svračak Putem za nama diže se prašina. Dežurni vrapci pokućari , pa crnoglava travarka , bela roda ... čuje se vuga . Zagasitožuta strnjika po poljima. Nad kanalom, iznenađujuće punim vode, lete seoske laste... odjednom strka i pištanje: soko lastavičar uleće među njih. Samo on je toliko okretan da može laste da hvata u letu: pravi piruetu - veličanstven prizor - pa odleće praznih kandži. Ni njemu to ne pođe svaki put za... krilom. ...

Žega. Nadleće nas par velikih vranaca . U nedalekoj gredi je kolonija pčelarica . Sledi nekoliko malih vranaca , koji i sami brzaju do svoje kolonije, pa nekoliko eja močvarica i jedna čudna grabljivica, za koju sumnjamo da je bio mladi osičar , a koja nije želela da ostane dovoljno dugo da bi je zagledali iz svih uglova. Zemljanim putem za nama diže se prašina, koja nas, čim zastanemo zbog neke ptice, sustigne, prestigne i umota u svoj zagrljaj. Oko nas – žitna polja u kojima, kao korov, raste trska. Crnoglava travarka i rusi svračak . Poljska ševa i velika strnadica . Sunce nemilosrdno isušuje zemlju u kojoj se već javljaju pukotine. Čuje se kukavica . Pa vuga . I crnoglava grmuša . Vrbe u zaleđu reke nadleće crna roda . Sa nasipa poleće čitavo jato pčelarica koje se, izgleda, tu sunčalo. Voda je neočekivano visoka. Plavna zona reke je upravo to – poplavljena. Velika bela čaplja , pa crvena čaplja , te gak – u letu i liska s mladima. Čuje se zeba . Vezujem ban...