DVOGLED I VESLO

Pozvan da održim seriju kratkih predavanja o pticama Dunava, danas sam se obreo na sađenju drveća i otvaranju Supernatural parka na Adi Huji. Grupe “gorana”, u proseku od 7 do 37 godina, smenjivale su se kod tornja za posmatranje ptica, a ja sam im predstavljao značaj i vrste IBA područja Ušće Save u Dunav . Lako, isprva. Drugo predavanje je isto kao prvo, treće.. ma da li sam vama već to rekao, ili sam to pričao onima pre? Četvrto predavanje, uh, šta sam vam rekao? Nisam to prethodnoj grupi? (Mislim da bi mi najlakše bilo da sam osmislio četiri različita predavanja, za svaku grupu po jedno.) Jedna mama u poslednjoj grupi me je pitala za belorepane , iznenađena da u Beogradu ima orlova, mislila je da je to samo u planinama... i kako da ona vidi orla? Ljudi retko podižu pogled visoko u nebo, kažem, i ako vidite leteću dasku od dva i po metra – videli ste svog prvog belorepana. Takođe, obraćajte pažnju na vrane, ona ga često progone... Zašto, pita me ona. Pa, orao...

Videh na jednom lovačkom forumu temu, pa parafraziram “šta sve nosite na teren, mimo onog baš obaveznog” (a što bi kod ptičara bili dvogled , ključ – tj. priručnik za identifikaciju ptica i beležnica , sve češće i foto oprema), pa su odgovori išli od labella do šešira, obično oko litra vode, te od pljoske ("nije to za tebe da piješ, vec da ponudiš") do, meni najzanimljivijeg, doručka za 2-3 osobe ("sendviče nose sebični ljudi - ne mogu nikog da ponude, nego se nosi kulen, crni luk, itd, sve sto može da se naseče i podeli, količina za dvoje-troje")... Ja sam se nekada bavio planinarenjem, pa ne razmisljam lovački, vec sebično-planinarski, a hranu retko i nosim, pošto u prirodi nisam gladan sve dok neko drugo pored mene ne krene da jede. I, ako temperature nisu ekstremno visoke, nosim vrlo malo vode - tek koliko da otpijem par gutljaja i onda smućkam kafu 2 u 1. A sta vi sve nosite, mimo baš ptičarske opreme, pitao sam nedavno druge ptičare i dobio vrlo raznov...

Prokletinja od telefona zvrnda u neko nesrećno doba noći... na koje sam je i navio, ne bih li po, da li beše starom ili sad novom vremenu otišao na ptičarenje u sam cik zore. I tako me probudi, pogledam telefon s neskrivenom mržnjom i ostanem u krevetu... još dva sata. Tek potom se obučem, uzmem prethodne večeri spakovan ranac i nestanem ka Pančevačkom ritu. Ako sam dobro shvatio šta je po starom, a šta po novom, bio sam tamo nekih pola sata po izlasku sunca, što ipak nije prekasno. plavna zona Dunava U IBA području „ Ušće Save u Dunav “ izlazim kolima na dunavski nasip, vozim polako. Jedan mali vranac i nekoliko velikih , tuce golubova grivnaša u vrhu krošnje... Pokušavam da držim otvorene prozore, ali duva prohladan vetar, pa zatvaram privetrinski prozor. Postaje mnogo udobnije. I dalje čujem zvuke spolja, a ipak imam svoju čauru zavetrine i iluzije toplote. Napolju leti nekoliko seoskih lasta , a na vodi je sedam plovki grogotovaca , i, uz njih, jedan par krdža . grogoto...

Topli katalonski mart (htedoh reći španski, pa sam se brže-bolje ispravio), Barselona prepuna sunca, malih aleksandri , kaluđerica (dve šarmantne, ali nepoželjne, strane i invazivne vrste papagaja) i galebova (koji, na Jelicin užas, kriče u večernjem mraku). Uprkos svem suncu, dane sam proveo u zasenjenom i zamračenom zdanju Plavog muzeja sa interesantnom prirodnjačkom zbirkom (gde mi je najzanimljivije bilo shvatiti koliko sam tih ‘tica i sisara već posmatrao u prirodi), a na ništa manje zanimljivoj radionici o metodologiji izrade atlasa ptičjih populacija. Poslednji dan skupa, završna prezentacija – već vadim dvogled iz ranca, i posle nje kafa – pozdravljam se i krećem da sa lokalnim vodičem, Stivom Vestom, istražim okolinu. Prvo zaustavljanje je nedaleki rezervat delta reke Ljobregat , mreža rukavaca, tršćaka i borovih šumaraka stisnuta između aerodroma i industrijskih postrojenja.   Vozimo polako duž trskom obrasle oivičene reke. Na drugoj obali, iza barskih kornjača ko...