Pozvan da održim seriju kratkih predavanja o pticama Dunava,
danas sam se obreo na sađenju drveća i otvaranju
Supernatural parka na Adi Huji. Grupe “gorana”, u proseku od 7 do 37
godina, smenjivale su se kod tornja za posmatranje ptica, a ja sam im
predstavljao značaj i vrste IBA
područja Ušće Save u Dunav. Lako, isprva.
Drugo predavanje je isto kao prvo, treće.. ma da li sam vama
već to rekao, ili sam to pričao onima pre? Četvrto predavanje, uh, šta sam vam
rekao? Nisam to prethodnoj grupi? (Mislim da bi mi najlakše bilo da sam
osmislio četiri različita predavanja, za svaku grupu po jedno.)
Jedna mama u poslednjoj grupi me je pitala za belorepane,
iznenađena da u Beogradu ima orlova, mislila je da je to samo u planinama... i
kako da ona vidi orla?
Ljudi retko podižu pogled visoko u nebo, kažem, i ako vidite
leteću dasku od dva i po metra – videli ste svog prvog belorepana. Takođe,
obraćajte pažnju na vrane, ona ga često progone...
Zašto, pita me ona.
Pa, orao ih – jede.
Malo kasnije, izlazimo iz kruga Supernatural parka, palim
motor... pokret nad Dunavom, gasim motor i dovikujem joj: Orao! Eno vašeg orla!
A belorepan, odrasli i teritorijalni orao, polako gubi na
visini nad samom obalom Ade Huje, vreba, spušta se iza šiblja i... uzleće s
ribom u kandžama!
I mama iz četvrte grupe je videla svog prvog orla.
Коментари
Постави коментар