Noć u savani Južne Afrike... Ne čuju se nikakvi krici.
Izuzimajući motor Land Cruisera, tama je nečujna. Obavijena je notom pepela i
dima od požara koji je tuda prošao pre nekoliko dana. Jedino što vidim je uski
snop reflektora kojim vodič šara po šipražju. U snopu se nađe pokoja impala ili
zec i.... hej-hej-hej-hej!!!!
Putem se nonšalantno približavaju dva afrička divlja psa
(lat. Lycaon pictus, bukvalno: oslikani pas) – najugroženiji mesojedi
podsaharske Afrike!! Da me podsete da je ovo ipak 21. vek u kome divljina može
opstati samo uz dobar wildlife management, jedan nosi ogrlicu sa
radio-odašiljačem. Približavaju se kao da ne postojimo, kao da motor ne brunda
i kao da nismo uperili snop svetla u njih. Naprosto, idu svojim putem. Pitanje
je – u kom pravcu taj put vodi?
Divlji pas je već izumro u 25 od 39 zemalja koje je u
prošlosti nastanjivao. Ukupna danas preživela populacija se procenjuje na 3000 do 5500 životinja, od čega samo šest populacija broji više od 100 pasa, što se
smatra donjom granicom da ne dođe do ukrštanja međusobno bliskih srodnika.
Rezervat Madikwe je jedno od svega nekoliko mesta gde se još mogu videti.
Nije ni čudo ako uzmemo u obzir činjenicu da teritorija
jednog čopora može da pokriva i svih 2000 km2. U Južnoj Africi je samo jedan
nacionalni park, Kruger sa 20.000 km2 (približno kao Vojvodina), dovoljno
veliki da u njemu živi prirodna populacija divljih pasa. Mimo Krugera, divlji
pas je u Južnoj Africi naseljen u Madikweu te još jednom manjem rezervatu, ali
pošto su te životinje ogradama i poljoprivrednim zemljištem onemogućene da
napuštaju područje i mešaju se sa drugim čoporima, potrebno je veštački vršiti
razmenu pasa radi osveženja genetskog fonda.
Pre petnaestak godina su u uzgojnom centru De Wildt za
naseljavanje u divljini odabrane četiri ženke odgajene u zatočenistvu. Uparene
sa četiri divlja mužjaka, uhvaćena u Krugeru, našle su se u Madikweu. Kada sam
posetio centar, nisam se niti usudio nadati se da ću te iste životinje videti i
u divljini – definitivno najređa vrsta koju sam ikada posmatrao!
U De Wildtu sam kamionom preuređenim za posetioce ušao u
zabran sa malim čoporom divljih pasa: roditelji, četiri mladunca i ujka koji se
uvek zastitnički postavlja između nas i kučića. Divlji psi su omrznuti i
progonjeni zbog svog načina ishrane: kada sustignu plen, počinju ga još živog jesti,
ne čekajući da izdahne. Ali, kada meko srce stavimo na stranu pa pogledamo
činjenice, videćemo da 25 kg teški psi svoje stanište dele sa 70 kg teškim
hijenama i preko 200 kg teškim lavovima, a sve njih vriska plena vrlo brzo
privuče, dok na otimanje tuđeg gledaju kao beogradski gradonačelnik na platane.
Dakle, jedi brzo ili ostani gladan. A gladna životinja je isuviše iscrpljena da
uspešno lovi. Iscrpljena, životinja umire od gladi. I njihov način ishrane je
samo adaptacija na uslove sredine.
Kamion se zaustavio nedaleko velike posude za hranu. Ne,
nikakve kosti i meso, već džak granulirane hrane za pse. Za ručkom se zna
hijerarhija: mama i tata prvo puštaju kučiće, da se tek potom nahrane i sami.
Ujka je hijerarhijski najniži član čopora i to znaju čak i kučići: kada pokuša
da se približi, i oni kuražno nasrću na nesrećnika! Tek pošto se podmladak
nahrani, ujka ima priliku da utoli glad. Primena pseće hrane umesto mesa,
objašnjeno mi je, značajna je sa medicinskog stanovišta: u divljini će se
odrasli nakon lova vratiti u više desetina kilometara udaljenu jazbinu i tu
kučićima povratiti već napola svarenu mesnu kašu. Ovde je jazbina jedva 15
metara od trpeze, pa bi im povratili čitave komade nesvarenog mesa sa kojima se
njihov digestivni trakt ne može izboriti. Hrana za pse je lakša za stomak.
Prvi psi koji su uvedeni u rezervat Madikwe uspešno su
napredovali i posle dve godine je bilo preko 20 divljih pasa, koji su potom od
pasa lutalica sa okolnih stočnih farmi dobili besnilo i morali da budu
ustreljeni.
Veterinar koji je pratio projekat se zatekao pokraj čopora u
noći u kojoj je jedna ženka poubijala svih 12 kučića. Iako zapanjen onim što
vidi, nije smeo da reaguje: politika rezervata je da se sva dešavanja u njemu
prepuste prirodnim tokovima. Tek kada je sutradan pri autopsiji mladunaca
otkriveno besnilo, doneta je odluka o odstrelu. Dalje širenje besnila, kao i
rizik po posetioce, nije se smeo dozvoliti.
U nacionalnom parku Serengeti u Tanzaniji, pre dve decenije
besnilo je zbrisalo lokalnu populaciju divljih pasa – izumrli su u potpunosti.
Tamo je danas problem što ne postoje uslovi za uvođenje životinja iz
zatočeništva – ekološku nišu upražnjenu nestankom pasa popunile su hijene, čija
je populacija eksplodirala. Jedini način da se napravi prostor za pse bio bi da
se odstreli 50% populacije hijena, što je tehnički neizvodljivo; da i ne
pominjem kako bi reagovale grupe za zaštitu prava životinja i kako bi se to
odrazilo na tanzanijski turizam.
Potom je u rezervat Madikwe uveden novi čopor koji se
uspešno razmnožava ali su iskustva stečena sa prvim čoporom dovela do otkrića
da standardna vakcina protiv besnila za domaće pse ne deluje na divlje, te je u
toku razvijanje nove vakcine. Madikwe, objašnjava vodič, danas ima dva mala
čopora pasa, po oko sedam životinja (prosečna veličina čopora je 12 i više
jedinki), te ova dva usamljenika koje, izgleda, nijedan čopor neće. Naizgled
neopterećeni svojom izopštenošću, divlji psi ubrzo skreću sa puta, da nestanu u
žbunju. Nadam se, ne i zauvek nestanu.
Divlji psi imaju problem životnog prostora koji ne bi delili
sa ljudima, njihovom (lakom za lov) stokom i svim problemima koji iz toga
proističu, a taj je problem dodatno uvećan njihovom pokretljivošću i potrebom
za prostranom teritorijom – što im jedino veliki nacionalni parkovi mogu
garantovati. Pred takvim problemima, sav trud deluje beznadežan, ali ću ja ipak
verovati rečima antropologa Margaret Mid: “Nemojte sumnjati da mala grupa
promišljenih posvećenika može promeniti svet. Zaista, to je jedino što ga je
ikada promenilo.”
Dosije afrički divlji
pas
- Dužina: 1,3 m
- Težina: 25 kg
- Stanište: savane Afrike, od gusto obraslih do otvorenih
- Način života: prosečna veličina čopora 12 jedinki. Love ujutru i uveče, prelazeći velike udaljenosti i retko odustajući od plena koji progone.
- Ishrana: impale i manje antilope
- Reprodukcija: ženka nosi dva i po meseca, do 12 kučića u okotu
- Broj u divljini: između 3000 i 5500, od čega manje od 2500 polno zrelih, odraslih životinja
- Status: EN ugrožen (izumro u 25 od 39 zemalja koje je nastanjivao)
Коментари
Постави коментар