Čitam, evo, nacrt novog Zakona o nacionalnim parkovima, pa se pitam, gde su autori išli u školu, ako su se uopšte školovali – i to je, po njih, povoljnije od dva moguća pitanja. Druga opcija je: s kim su u talu i s kakvom nakanom ovu sramotu sročili? Kako ne znam odgovor, a po prirodi sam optimista, ponadaću se da su, kao i 90% državnog nam aparata, neobrazovani iz oblasti kojom se bave.
Nacionalni parkovi se samo tako zovu, ali po svojoj suštini čine internacionalnu mrežu najvažnijih očuvanih segmenata životne sredine na planeti. Sastavljačima Zakona to, izgleda, nije bilo objašnjeno, pa propuštaju da kažu, zacrtaju, podebljaju i podvuku potrebu zaštite retkih i ugroženih vrsta – a u isto vreme, u članu 17, kažu da u nacionalnim parkovima posebno treba štititi lovnu i ribolovnu faunu??!!
Član 14 sve one koji u naci. parkovima razvijaju rudarstvo, industriju, građevinarstvo, energetiku, trgovinu, vodoprivredu, transport, telekomunikacije, itd, oslobađa plaćanja ma kakvih taksi. To su sve aktivnosti koje je već Dulićev Zakon o zaštiti prirode dozvolio i omogućio, a sada se ide i korak dalje, pa ih ovaj nacrt Zakona podstiče oslobadjajući sirote bogataše mrskih i nepravednih taksi.
Posebno u oči pada skrajnutost stručnih kuća, poput Zavoda za zaštitu prirode, koji je svojim istraživanjima i elaboratima koji su iz njih proistekli obrazložio potrebu i stvorio osnovu za zaštitu tih područja. Stručne kuće se po novom zakonu više ne pitaju. (Dakle, deco, završite Megatrend i palite. Ovde se struka ne traži. U ekonomiji tipa “kupim za dinar, prodam za tri – meni dva posto sasvim dosta”, struka nam ne treba.)
Po sadašnjem zakonu (još uvek važećem), stručne kuće su te koje daju obavezujuća mišljenja i usmeravaju poslove zaštite – posebno mere i aktivnosti u cilju zaštite, kao i ograničenja i zabrane. Ali, po nacrtu Zakona, ubuduće će Upravljač naci. parka to sam da određuje kroz svoje programe rada. A saglasnost na to će davati samo ministar (prizovite u sećanje lik ministra – ma kog, svejedno je, i zapitajte se da li biste mu/joj najvredniju prirodnu baštinu vaše domovine poverili bez prethodnih obavezujućih saveta stručnjaka?).
Po tom novom Zakonu, čak ni zoniranje viših i nižih režima zaštite unutar naci. parkova neće biti određeno. Samo će spoljna granica parka biti definisana, a unutrašnje granice režima zaštite će to biti samo “okvirno”, da se one potom posebno utvrde Prostornim planovima posebne namene, što dalje znači da će urbanisti, prostorni planeri i pejsažne arhitekte – a umesto biologa, geologa i ekologa – imati glavnu reč. Da li ćemo urbanstima dozvoliti da nas uče šta je u zaštićenim područjima najvrednije i kako to treba zaštiti? Setite se samo Kopaonika, kojim u praksi upravlja JP Skijališta Srbije, iako se kao upravljač formalno vodi JP Nacionalni park Kopaonik.
Taj i takav nacrt Zakona ovih dana ide u Skupštinu na usvajanje. Ili je već i otišao. A s njim odlaze i naši nacionalni parkovi.
Dakle, ako ću slediti uputstva zakonodavnih tela moje zemlje, valja mi prodati dvogled. I kupiti pušku.
Nacionalni parkovi se samo tako zovu, ali po svojoj suštini čine internacionalnu mrežu najvažnijih očuvanih segmenata životne sredine na planeti. Sastavljačima Zakona to, izgleda, nije bilo objašnjeno, pa propuštaju da kažu, zacrtaju, podebljaju i podvuku potrebu zaštite retkih i ugroženih vrsta – a u isto vreme, u članu 17, kažu da u nacionalnim parkovima posebno treba štititi lovnu i ribolovnu faunu??!!
Član 14 sve one koji u naci. parkovima razvijaju rudarstvo, industriju, građevinarstvo, energetiku, trgovinu, vodoprivredu, transport, telekomunikacije, itd, oslobađa plaćanja ma kakvih taksi. To su sve aktivnosti koje je već Dulićev Zakon o zaštiti prirode dozvolio i omogućio, a sada se ide i korak dalje, pa ih ovaj nacrt Zakona podstiče oslobadjajući sirote bogataše mrskih i nepravednih taksi.
Posebno u oči pada skrajnutost stručnih kuća, poput Zavoda za zaštitu prirode, koji je svojim istraživanjima i elaboratima koji su iz njih proistekli obrazložio potrebu i stvorio osnovu za zaštitu tih područja. Stručne kuće se po novom zakonu više ne pitaju. (Dakle, deco, završite Megatrend i palite. Ovde se struka ne traži. U ekonomiji tipa “kupim za dinar, prodam za tri – meni dva posto sasvim dosta”, struka nam ne treba.)
Po sadašnjem zakonu (još uvek važećem), stručne kuće su te koje daju obavezujuća mišljenja i usmeravaju poslove zaštite – posebno mere i aktivnosti u cilju zaštite, kao i ograničenja i zabrane. Ali, po nacrtu Zakona, ubuduće će Upravljač naci. parka to sam da određuje kroz svoje programe rada. A saglasnost na to će davati samo ministar (prizovite u sećanje lik ministra – ma kog, svejedno je, i zapitajte se da li biste mu/joj najvredniju prirodnu baštinu vaše domovine poverili bez prethodnih obavezujućih saveta stručnjaka?).
Po tom novom Zakonu, čak ni zoniranje viših i nižih režima zaštite unutar naci. parkova neće biti određeno. Samo će spoljna granica parka biti definisana, a unutrašnje granice režima zaštite će to biti samo “okvirno”, da se one potom posebno utvrde Prostornim planovima posebne namene, što dalje znači da će urbanisti, prostorni planeri i pejsažne arhitekte – a umesto biologa, geologa i ekologa – imati glavnu reč. Da li ćemo urbanstima dozvoliti da nas uče šta je u zaštićenim područjima najvrednije i kako to treba zaštiti? Setite se samo Kopaonika, kojim u praksi upravlja JP Skijališta Srbije, iako se kao upravljač formalno vodi JP Nacionalni park Kopaonik.
Taj i takav nacrt Zakona ovih dana ide u Skupštinu na usvajanje. Ili je već i otišao. A s njim odlaze i naši nacionalni parkovi.
Dakle, ako ću slediti uputstva zakonodavnih tela moje zemlje, valja mi prodati dvogled. I kupiti pušku.
Коментари
Постави коментар