09 април 2015

Victorinox Outrider vs. Swiss Soldier's Knife 08

U potrazi za savršenim džepnim nožem

Mislim da sam se u male viktorinokse zaljubio u svojim alpinističkim danima, gledajući Klinta Istvuda kako u Kazni na planini Ajger (The Eiger Sanction) preseca uže o kome visi. Kasnije sam se pitao da li je moguće jednim potezom sečiva od 6 cm preseći opterećeno uže od 12 mm debljine (i došao do odgovora: nije baš verovatno, ali ako je sečivo maestralno naoštreno, nije ni nemoguće). Privlačnost tih nožića dobrim delom je ležala u multifunkcionalnosti u kombinaciji s malom težinom, kao i karakterističnom zvuku opruge pri otvaranju; no, vremenom je ograničena dužina sečiva počela da mi smeta i zaboravio sam na švajcarce...

...sve do dana kada sam s prijateljima brojao ptice na jezeru Boka, na jugoistoku Botsvane (levo). Prebrojasmo mi tako kojih 400 Abdimovih roda, 6 nilskih gusaka, te 4 vrste pataka, 6 vrsta čaplji i još ponešto, a onda oni iz Defendera izvadiše sto i stolice i neke mafine i sokove, pa L. krenu da nešto otvori viktorinoksom Outrider. Wow! Do tada nisam ni znao da postoje švajcarci od 8 cm. 

I ostao mi je taj model u sećanju, da ga par godina kasnije i nabavim. Sad, šta jeste a šta nije savršen nož zavisi od korisnika i toga za šta će ga i u kakvim prilikama koristiti, ali 8 cm je već sasvim funkcionalno sečivo i, naravno, deo peroreza kojim sam se najčešće služio. Po učestalosti korišćenja slede makazice - kasapljenje sopstvenih noktiju mi je OCD. No, šta je s ostalim delovima? 

Sva tri šrafcigera sam koristio bar po nekoliko puta godišnje, otvarač za konzerve i nešto češće, a onaj za flaše možda tek jednom u par godina. Nekako u prirodu ne vučem staklene flaše da mi taj otvarač i zatreba. Otvarač za vinske flaše sam podjednako retko koristio – vina uopšte ne konzumiram. 

I tako dolazim do onog probojca/igle/čega li, u čiju se svrsishodnost ljubitelji švajcaraca kunu, kažu, probija sve, pa čak buši i drvo. Ja sam ga u desetak godina koristio samo jednom, kada sam iz zavejane Srbije sleteo u toplu Indiju i nakon par dana po prvi put u životu dobio plikove po stopalima, te spalio taj probojac i njime ih izbušio. Kao medicinski instrument, pokazao se svrsishodnim. A šta je sa testericom za drvo?

Sama testerica je jako kvalitetna i zaista se njome može strugati drvo do debljine ruke, ali, koliko vam to često treba? Meni je u desetak godina koliko imam Outrider zatrebalo tek dva puta. Jednom sam, sasvim novim kolima krenuo zaraslim šumskim putem, gde je trnje počelo da grebe lak (što mi je Ms. albicilla jako zamerila), pa sam, shvativši da je to zaboravljen i zapušten put, tom testericom odsekao nekoliko mladih bagremova da napravim minimum prostora da mogu da okrenem kola i zbrišem odatle. Drugi put smo M. i ja išli u rikverc kraj jednog blatnjavog ribnjaka, pa pokupili nekakvu granu koja se odozdo zaglavila i nije htela da ispadne, pa smo je prestrugali. 

Ipak, svakodnevno vučem sa sobom nešto što sam koristio tek dva puta u deset godina, a da to nije bio ni medicinski zahvat, da opravda nosanje testere! A dodajte na to i one skoro beskorisne otvarače za flaše!

I onda se 2009. pojavio novi model, pravljen isprva za nemačku i švajcarsku armiju (ovaj na slici je pribor švajcarske vojske). A kako se mnoge vojske trude da bar ograniče, ako ne i iskorene alkoholizam kod svojih pripadnika, onaj vadičep je netragom nestao, da bude zamenjen jednim praktičnim krstašem. I šrafciger na otvaraču za flaše je ovde dobio na masivnosti i ozbiljnosti, a dosadna viktorinoks-crvena drška zamenjena je zelenom sa gumenim umecima protiv klizanja sa stola i drugih glatkih površina. Nažalost, nestale su one tako korisne makazice, a ostala bljak-testera, ali je zato sečivo sasvim redizajnirano i na slici izgleda fantastično. Ne odolim, već u svojoj potrazi za savršenim džepnim nožem zamenim Outrider ovim novim vojničkim modelom. 

Bez trećeg sloja (tj. makazica), drška je tanja, a čitav perorez lakši. Sečivo je dobilo onu rupu za palac, da omogući otvaranje jednom rukom, što, istina, jeste moguće, ali nije i udobno. Sama rupa je u tu svrhu premala, a čitava drška prekratka da se to komotno izvede (iako mi šake nisu posebno krupne), pa sam ubrzo digao ruke od jednoručnog otvaranja. Ipak, zahvaljujući toj rupi u sečivu, otpao je onaj klasični urez za nokat, koji samo služi da vam se sir za mazanje zavuče u njega, pa vam za pranje noža onda treba i čačkalica. Dakle, jednoručno otvaranje nije baš uspelo, ali u neku ruku jeste napredak (u smislu lakšeg pranja). 

I ovde dolazim do onog što se na ovoj slici gotovo ne vidi: polovina sečiva je testerasta, ali to na slici deluje blago i diskretno. U stvari je testerica kao na onim glupim steak noževima iz escajga kakvi vas po restoranima samo nerviraju – nesposobna da tu šniclu zaista i preseče, već je samo struže, mrvi i komada. Zamislite samo Klinta Istvuda kako besomučno testeriše ono uže s početka! I tako dobijate nož koji u stvari ne može da – seče. Pokušao sam da ubijem taj nesrećni testerasti deo kamenom za oštrenje pa, shvativši da ga tako samo oštećujem, a da ću ga, nastavim li tako, i upropastiti, odustao. Novi vojnički model je za ovu fabriku potpuni promašaj i korak unazad. 

I tako je lepi, ali jedva napola korisni novajlija postao ukras na polici za knjige, a u moj ranac se vratio provereni i overeni Outrider. 

U želji da svoje iskustvo podelim s Victorinoxom, pisao sam im i predložio da na svom sajtu ponude custom modele kod kojih bi kupci sami birali koje elemente žele. Moram priznati da sam se iznenadio kada sam dobio odgovor i obrazloženje da bi im to bilo prekomplikovano jer bi, rekoše, onda za svaki model morali da proračunaju snagu opruge, da se dobije onaj savršeni zvuk pri otvaranju. 

Tako je moja potraga za savršenim džepnim nožem, kod koga bih imao samo minimum delova kojima se zaista služim, a ne i mrtav teret, i dalje otvorena. A do tog otkrića, služim se Outriderom – nesumnjivo jednim od najboljih modela koji je Victorinox proizveo otkako je fabrika 1884. otvorena.

31 март 2015

GDE JE NESTALO 60% BEOGRADSKIH GAČACA??!

eBird CITIZEN SCIENCE EKSPERIMENT 

Gačci, (c) copyright Maciej Szymański
Dve nedelje su prošle od početka popisa gnezda gačaca u Beogradu – dokle smo stigli? Do sada je devet brojača dostavilo 52 eBird izveštaja. Prikupljene su još uvek nepotpune, ali indikativne informacije o broju zauzetih gnezda, te broju i rasporedu gnezdilišnih kolonija.

Šta imamo?

Ako gledamo samo kolonije u urbanom tkivu grada (a ne i izdvojene satelite, kao npr. Vrbovsko ili Padinsku Skelu), imamo tek 28 do sada lociranih, od kojih samo njih tri (blok 70, Studentski grad i Botanička bašta) imaju po pedesetak gnezda (raspon 32 do 58), a sve druge su unutar raspona 3-10.

Ukupan broj do sada izbrojanih gnezda je 308 (raspon od izvesnih 270 do mogućih 346). Praktično, do sada imamo 126 (do maksimalnih 185) gnezda u tri maxi kolonije i jos 144 (do maksimalnih 161) u 25 mini kolonija.

U starom delu grada (uključujući Krnjaču) imamo 14 do sada lociranih kolonija sa 96 do 125 gnezda, a u Novom Beogradu i Zemunu daljih 14 sa 174 do 210 gnezda.

Da vidimo – a šta smo imali?

Za poredjenje, u ne tako dalekoj prošlosti, sve do intenzivnijeg kresanja grana bulevarskih platana, a potom i seče stabala, većina beogradskih gačaca gnezdila se u toj ulici. Do pre desetak godina u Bulevaru revolucije imali smo 750-800 gnezdećih parova. Današnja brojnost u čitavom gradu – onoliko koliko smo ga do ove faze cenzusa istražili – predstavlja samo 39% tadašnjeg broja gnezda samo u jednoj ulici!

Da li smo to u poslednjih desetak godina izgubili 61% parova? Ili ih još nismo locirali?

Gde smo sve bili?

Raspored opažanja gačaca u martu ove godine
Ova interaktivna mapa pokazuje raspored opažanja gačaca u martu ove godine (morate da upišete „Beograd“ u desno polje Location, ili da skrolovanjem miša zumirate na grad). Crvene špenadle nisu samo položaji gnezdilišnih kolonija, već svih prijavljenih mesta gde je ova vrsta u tom periodu posmatrana – one govore gde su sve gačci potvrđeni.

Gačci su dakle locirani u zemunskom starom gradu (gnezde se u Gradskom parku) i, potom, na Novom Beogradu oko Pariske komune, Studentskog grada, kod šest kaplara i po blokovima uz Savu (45, 44 i 70). U starom delu grada pronalaženi su po užem centru, te na Banjici, Labudovom brdu, Železniku i Krnjači.

Rasprostranjenost velike senice tokom marta 2015
Ali šta smo sve obišli u tom periodu, bez obzira da li je tu bilo gačaca ili ne? Ova mapa pokazuje rasprostranjenost velike senice tokom marta 2015. To je vrsta prisutna po svim zelenim površinama, pa je ovde koristim da ilustruje pokrivenost grada dosadašnjim cenzusom. Mimo pominjanih lokacija, na novom Beogradu je pokriveno i Ušće i „Airport City“; a u užem centru se vidi da su zelene površine uglavnom dobro pretražene, s mogućim izuzetkom Novog groblja na kome su samo dve minijaturne kolonije locirane, a mogla bi biti još koja.

A gde nismo bili (tu nam vi trebate)?

No, kako izlazimo iz užeg centra, širi se terra incognita. Čitav Makiš je ostao nepokriven, potom potez Skojevsko naselje – Cerak – Vidikovac, pa Jajinci, Stepin lug, Centralno groblje, Šumice i Ustanička, Lešće... Na Novom Beogradu  neistražen je širi potez oko Arene, potom blokovi između Jurija Gagarina i Vojvođanske (61 do 63), pa Bežanijska kosa i Bežanijsko groblje, te najveći deo Zemuna.

Živite li u nekom od navedenih područja? Viđate li krupne crne vrane sivog kljuna koje su uvek u manjim ili većim grupama? Javite na loa@ptica.org

I šta sad?

Mart je period kada se kolonije još formiraju i kada gačci koriste stara i nezauzeta gnezda kao stovarišta građevinskog materijala, a nije im ispod časti ni da kradu grane sa zauzetih, ali trenutno nebranjenih gnezda. Otuda broj gnezda varira, da se tek u aprilu stabilizuje, pa je potrebno ne samo istražiti opisanu terra incognita, već i ponovo obići već poznate kolonije i utvrditi konačno stanje.

Udarni period za potragu za kolonijama i brojanje zauzetih gnezda u njima je prva polovina aprila, negde do 15. ili 20, sve dok krošnje ne olistaju i ne sakriju gnezda. Iako je moguće brojati ih sve do sredine maja, kada im se sezona gnežđenja završava, u maju je vidljivost umanjena, a brojanje znatno otežano.

I jedan kuriozitet za kraj, kako u engleskom postoji sva sila specifičnih imena za grupu ovih ili onih životinja (pa je tako čopor lavova pride, što brojni polupismeni i još polovičnije obrazovani „prevodioci“ listom prevode kao „ponos lavova“), jato gačaca se zove the parliament of rooks.


Uvodni blog o popisu gačaca

Uputstvo za brojanje i izveštavanje o popisu gačaca

21 март 2015

Vidre

Matthias Kabel / Wikimedia Commons
Parkiram na bari u Krnjači, bacim pogled (hmm, bacim dvogled?) na manji, desni deo bare, neke ribe se kovitlaju pod samom površinom, čas im izviri bok, čas leđa, čudnih li riba... pa teleskopom osmatram prostraniji, levi deo ujezerenog toka nekadašnjeg rukavca: liska, gluvara, mali gnjurac, labud grbac, čuje se gavran...

Ne da mi đavo mira, ponovo bacim dvogled udesno, one ribe se baš koprcaju, kao morske zmije sa starih pomorskih mapa, maglovitožuta voda (nije bilo izmaglice, ali je voda imala boju jutra koju svaki fotograf sanja), presijavaju se na suncu. Imaju nekako šiljate repove, skoro kao jegulje, nikakvo repno peraje ne primećujem... aj’ dobro sad, nisu ptice.

Ponovo teleskop levo, aha, eno i patke njorke; ma šta li one ribe... pogledam desno a one, jedna pa druga, na tren pokažu glavu, koliko da udahnu vazduh. Jeste, vazduh! Jer i nisu ribe, već – vidre! Moje prve žive vidre ikada (jedina prethodna bila je zgažena, na putu za Belo Blato). 

Da li se igraju, da li udvaraju, ko će ga znati... Eeej, vidre!!!! 

A da vam sad pričam koje sam sve ‘tice posle gledao, ne bi vas više zanimalo. Jedino da istumbam priču i da vas slažem da sam vidre video tek na kraju, a ne na samom početku. A ne da mi se.

20 март 2015

POMOZITE DA PREBROJIMO GAČCE – UKLJUČITE SE


eBird CITIZEN SCIENCE EKSPERIMENT

Pre dve godine istraživao sam gnežđenje gačaca u Pančevačkom ritu, pa sam  prošao praktično sve asfaltne puteve i veće ulice u ritu (ipak ne i sve uličice), te tu i tamo poneki prašnjavi put, a sve skenirajući unaokolo 400 kvadratnih kilometara ravnice između Dunava i Tamiša. Locirali smo 8 gnezdilišnih kolonija sa 252 zauzeta gnezda i utvrdili gustinu od 1,6 gnezda / km2. Bez izuzetka, sva su bila u naseljima ili unutar većih farmi (a i tada neposredno uz zgrade).

Najmanja kolonija gačaca u ritu imala je samo 4 gnezda, najveća 102 – u proseku 31,5 gnezda po koloniji. 25 parova (9,9%) je bilo u četiri kolonije sa 9 ili manje gnezda (4-9); 125 (49,6%) je bilo u tri kolonije sa 34 do 55 gnezda; dok su ostali (40,4%) bili u najvećoj koloniji.

Pre šest godina, Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije utvrdilo je brojnost gačaca u Bačkoj. No, značajna je razlika što za to područje postoje i istorijski podaci. Otuda smo ne samo saznali da je 2009 u čitavoj Bačkoj utvrđeno manje od 8500 aktivnih gnezda, već i da je sredinom 1970-ih tu bilo preko 37.000 gnezda (izvor). Drugim rečima, tokom tri i po decenije nestalo je čak 76% populacije gačaca!


A kao što rekoh, ritski, palilulski gačci su urbana fela koja odgaja potomstvo po predgrađima. Poznata je i vezanost ovih ptica za beogradske drvorede, naročito platana. A kakva je brojnost i trend kolonija ovih ptica po drvoredima i parkovima Beograda?

Pojma nemamo. Niti znamo koliko ih je, niti, u nedostatku istorijskih podataka, znamo da li im, kao bačkim i severnijim, mađarskim populacijama, opada broj. Ili je taj broj stabilan? Ili možda i raste? Niti imamo sredstava da za to angažujemo istraživače.

Tu sam negde počeo da eksperimentišem s mogućnostima koje pruža eBird.org, volonterska baza georeferenciranih ornitoloških opažanja, preko 10 godina star projekt i najobimniji te vrste u svetu. Kako to funkcioniše? Za primer, tokom prva dva i po meseca ove godine, na području Beograda je 17 ptičara posmatralo 107 vrsta i ta opažanja u vidu skoro 700 izveštaja (!) unelo u eBird, pa se nadam da će se većina uključiti i u popis gačaca, kao i da će im se i drugi pridružiti.


Zato sam otvorio eBird nalog po imenu Corvus frugilegus Census (jeste nezgrapno, ali sam tražio nešto što slično zvuči i isto znači i na srpskom i na engleskom) pa koristim priliku da ljubitelje prirode pozovem da obrate pažnju na krošnje kraj kojih svakodnevno prolaze, prebroje sva gnezda gačaca u njima, pa to unesu u eBird (svaku koloniju zasebno) i potom te izveštaje podele s nalogom Corvus frugilegus Census (zvuči malo brrr... a u stvari je jako jednostavno i objašnjeno ovde, što korisnici eBirda već znaju, dok oni koje to i dalje plaši mogu da tačnu lokaciju kolonije, broj zauzetih gnezda i datum brojanja pošalju mailom na loa@ptica.org). Cilj popisa je da saznamo koliko imamo gnezdećih parova gačaca u Beogradu i kako su prostorno raspoređeni po gradu.

Čemu se nadam? Nadam se da ćemo pokriti veći deo Beograda (ali ću prihvatati i izveštaje iz drugih sredina), locirati i prebrojati skoro sve kolonije gačaca (a mogli bi i narednih godina da nastavimo s popisom). Najbolji period za brojanje je april, ali ću prihvatati i izveštaje iz druge polovine marta i prve polovine maja (u stvari, već imam nekoliko ranih izveštaja – evo kako to izgleda; gačac je Rook). Prilikom analize podataka, služiću se najvećom zabeleženom brojnošću svake kolonije (pošto očekujem da će one na prometnijim mestima biti prebrojane više puta).


Šta očekujem da postignemo? Očekivanja su mi opterećena strahovanjima, pa su posledično manja od nadanja. Brine me mali broj učesnika u kombinaciji s velikom površinom grada i većim brojem raštrkanih manjih kolonija (zato slobodno u komentarima ispod bloga ostavite i adrese vama poznatih kolonija). Ovako ili onako, proleće stiže, gačci su gnezda zauzeli, pa ćemo videti šta možemo.

I šta onda s tim? Kakvi god bili, rezultati popisa biće predstavljeni i analizirani na ovom blogu, a ako uspemo da se približimo mojim nadanjima, to bi več postala građa i za belešku u naučnom časopisu Ciconia. Takođe, time bi trebalo da dobijemo nulto stanje s kojim bi svaku kasnije utvrđenu brojnost mogli da poredimo.

I dakle, ako znate neku koloniju, prebrojte sva zauzeta gnezda u njoj i prijavite to putem eBirda (ili mailom na loa@ptica.org). Nadam se da će interesovanje za popis gačaca, u skladu sa svojim mogućnostima i kapacitetima, pokazati i studenti biologije i ekologije i njihovi profesori, JKP Gradsko zelenilo, Gradski sekretarijat za životnu sredinu, kao i ljubitelji prirode raznorodnih orijentacija.

Detaljno uputstvo za brojanje i izveštavanje je ovde. Nadam se da nije predugačko i ne dozvolite da vas zastraši – stvarno je jednostavno.

PS. Skoro sam tako razgovarao s jednim lepidopterologom koji mi je prijavio njemu poznatu koloniju gačaca u jednom gradskom parku, pa sam ga zamolio da utvrdi broj gnezda u njoj i prosledio mu link sa uputstvom. Ovlaš je bacio pogled i brzo mi odgovorio: Pa ne mogu ja i to, pored praćenja leptirova koje već tu radim... A da li možete samo jednom da prebrojite gnezda tokom aprila? Pa, to mogu, odgovorio je. U suštini, to je sve što treba.

PPS. Znate li neku koloniju i možete li da je prebrojite?

Fotografije (c) copyright Maciej Szymański (2) & Magdalena Grahovac (2)

16 фебруар 2015

14. februar ili 50 nijansi sive

Parental Guidance: 16+
Warning: Strong Content 

Čitam pre neki tekst u novinama o najavi osavremenjivanja beogradske deponije komunalnog otpada u Vinči. Urednik poslao novinare na teren, a svako drugo opažanje vrednog mladog pera bilo je: taj smrad, joj što smrdi, baš smrdi, ovde smrdi i tako redom. Pade mi na um onaj vic, pa joj u sebi kažem: sestro slatka, ako si ’tela da ti miriši, trebala si u cvećare, a ne novinare. 

Foto (5) copyright Snežana Panjković
A i ne smrdi uopšte, ili bar išta više nego kanta za đubre u vašoj kući. Isti je to otpad. 

Eee... a sećam se kako sam tražeći ugrožene indijske supove u Ahmedabadu obišao deponiju na koju odlažu uginule krave, da meso, koje ne koriste, tu istruli. E, to jeste smrdelo. Zaista. U odnosu na to, običan komunalni otpad miriše. 


No, vratimo se naslovu. Kako ornitolozi provode Dan zaljubljenih? Hmm... neki vrlo pažljivo proučavaju 50 nijansi sive. Tako nekako sam, idući od jednih do drugih sivih leđa, ili od svetno sivih običnih galebova (gore), preko tamnije sivih sivih galebova pronašao i jedna skoro crna leđa mrkog galeba

Ptica je bilo bar upola manje nego u januaru, no, preključe smo prstenovali 207 galebova (200 običnih i 7 sivih), što je u nacionalnim razmerama verovatno novi rekord za jedan ornitološki radni dan na deponiji. Mimo galebova, posmatrane su i dve bele rode koje su odlučile da tu zimuju, a iznad nje kruženje mladih orlova belorepana (ali ne i sletanje). Akciju su izveli članovi Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, Lige za ornitološku akciju i Fondacije za zaštitu ptica grabljivica, a koristim priliku i da se na razumevanju i podršci naučnim istraživanjima zahvalim javnom komunalnom preduzeću Gradska čistoća. 

Po povratku s terena, zamolio sam učesnike za utiske. Evo nekih:

Snežana Panjković:  O kako čaroban dan, ptice pevaju... ovaj, krešte, galame, lete u ogromnim jatima, svađaju se, ganjaju se, jedu šta stignu, preturaju šta nađu. Miomirisi razni, pravi deponijski. Srećom vetar piri, a i nos se brzo navikne. Društvo odabrano, zna se ko šta radi i gde treba da bude, atmosfera vedra, osunčana baš kao nebo nad nama. Radnici i kamioni svepristuni, ali niko nikom ne smeta, svako u svoje. Majstori prstenovači, asistenti popisivači, šegrti dodavači, poneki uslikači. Svi posmatrači i svi srećni u galebarskom raju. Galebova bistrih očiju, dugih krila i oštrih tankih pincetastih kljunova na sve strane. Kad uštinu zvezdice zaplešu nad glavom. Lepi, svi do jednog. Ma divan dan, kad vam kažem!


Draženko Rajković:  Ornitolozi i ljubitelji ptica nikad srećniji jer su akciju obeležavanja galebova izveli po PS-u. Sa stilom. Bez poteškoća kakve bi recimo izazvala zaglavljena riblja kost u grlu. Svi siti i sekundarci na broju. I ovi domaći, ali i galebovi koji su imali velikog razloga za zadovoljstvo: nakinđurili su se novim nakitom u više nijansi i jeli su šunkarice, slaninice, ribe i drugih ''ukusnih'' đakonija do mile volje. 

Sandra Ilić:  Otišla sam odatle sa nekim čudnim osmehom i osećajem nekog čudnog zadovoljstva :) ...kontam da me neko od "domaćina" čuje sada pomislio bi da nisam baš u vinklu. Sve u svemu, akcija je prošla sasvim dobro. Novi (jaki) utisci...neko mi jednom reče "sve to stoji - đubre, smrad, ali za života treba videti i doživeti to"...i eto, slažem se apsolutno. Svako ko ima bilo kakvih dodira sa prirodnim naukama (pa čak i nekim društvenim) treba da vidi i taj poseban ekosistem.


Veliko hvala Draženku i albicilli što su nam, u sklopu svojih uobičajenih akcija, omogućili da i mi vidimo samu akciju hvatanja i prstenovanja, kako "bižuterije" tako i onih vrednijih "komada" galebarije, i eto, želim nam da u sledećoj sličnoj akciji bude (pored tone malih) mnogo više ovih drugih (mislim da se albicilla slaže) :) a današnjim junacima da žive i dožive da im neko očitava prstenove hiljadama kilometara dalje još xx godina unapred. stvarno je bilo dobro :)

23 децембар 2014

IZLIVANJE NAFTE U VRTU EDENSKOM

Sanderban (na bengaliju „prekrasna šuma“) je močvara mangrova veličine Kipra, jedna od tri najveće na svetu. Nalazi se na granici Indije i Bangladeša, između Kolkate i Dake, i predstavlja zajedničku deltu više reka, od kojih se veličinom izdvajaju Gang i Bramaputra. O ptičarenju u prekrasnoj šumi sanjam otkako su mi dragi prijatelji T. i H. pričali o tome kako su se brodićem zaputili na vikend u lavirintu reka i rukavaca, pa usled poplavnih voda koje su se sjurile s Himalaja, morali da tamo ostanu nedelju dana. A tamo je i najveća gustina ugroženih tigrova po kvadratnom kilometru, ujedno poslednja populacija koja nastanjuje mangrove i prema poslednjem cenzusu iz 2011, ima ih oko 270.

Sanderban (NASA/Wikimedia Commons)
Dodajte na tu sliku i 315 vrsta ptica, te 42 vrste sisara – uključujući ranjivog iravadskog i ugroženog  indijskog rečnog delfina, 61 vrstu vodozemaca i gmizavaca – uključujući i morskog krokodila (koji više voli rečna ušća nego more, iako se otiskuje i podalje od obale), preko 150 vrsta riba koje se komercialno eksploatišu i 334 vrste vaskularnih biljaka. I recite mi sada, ne poželite li da se i sami otisnete u lavirint rukavaca?

Ako imalo poznajem svoje čitaoce, znam da želite. E, sad dodajte ovoj slici, crno na zeleno, i izlivanje nafte. Devetog decembra je u magli došlo do sudara dva broda, od kojih je jedan bio tanker iz koga je iscurilo 350 tona nafte i to pravo u rezervat delfina Čandpai; gde je providba inače zabranjena, ali kako je usled niskog vodostaja plovni put postao neprohodan, kapetani su navigali kuda im drago. A baš ovo kuda-im-drago područje predstavlja utočište za ugrožene ptice vodenih staništa kao što su pegavi zelenonogi sprudnik Tringa guttifer, žalar kašikar Eurynorhynchus pygmeus, indijski vodosek Rynchops albicollis, indijska riđoglava patka Aythya baeri i Palasov belorepan Haliaeetus leucoryphus. Mimo njih, upravo je u Sanderbanu jedna od poslednjih većih populacija ugrožene srednje veslare Heliopais personatus i zato se ovo područje smatra jednim od najvažnijih za dalji opstanak ove vrste (izvor). 

Srednja veslara fotografisana u Maleziji (Wikimedia Commons)
Međutim, ovoj slici nešto i dalje nedostaje – ljudi. Od oko četiri miliona stanovnika Sanderbana, gotovo milion živi u šumi i od šume i reka, u kojima riba i rakovi sada umiru. A više od 80% belančevina životinjskog porekla u ishrani stanovnika Bangladeša potiče upravo od ribe, pretežno slatkovodne. Ribom i rakovima se ne hrane samo ljudi, već i srednja veslara i rečni delfini. Prva naduvena strvina delfina primećena je kako pluta kojih 25 km od mesta izlivanja nafte (izvor). 

Foto (c) Arati Kumar-Rao
Kako se stanovništvo nosi s ovom nesrećom bez presedana? Mimo ekološke katastrofe, lokalni ribari se suočavaju s visokim rizikom po zdravlje, čisteći naftu bez ikakve zaštitne opreme, pa su deca već počela da povraćaju da se razboljevaju. Naime, mlađi razlivenu naftu sakupljaju tanjirima, loncima i kazanima, pa čak i sunđerima i lopatama (izvor), dok ribari to čine mrežama. Uprkos krajnje primitivnoj i rizičnoj metodi rada, jedna sedmina razlivene nafte je do sada prikupljena, ali samo iz glavnog, a ne i iz bočnih rukavaca. 

Foto (c) Arati Kumar-Rao
Jasno je da lokalne vrasti niti imaju predstavu kako, niti resurse da se sa ovom sutuacijom izbore. Ipak, Bangladeš se ubrzano razvija, a jedna od snažnijih grana jeste izvoz ribe i škampa, koji će se verovatno naći na udaru ovog akcidenta, usporavajući zahuktali privredni rast. U prirodnoj sredini, škampi su vezani za mangrove koji im, kao i ribi, obezbeđuju bezbedno mrestilište. Ovdašnje šume mangrova obezbeđuju 45% drvne građe i ogreva koji se koristi u zemlji, kao i 41% prihoda od šumskih proizvoda. Najzad, mangrovi predstavljaju i zaštitni pojas koji nisku i izloženu obalu štiti od talasa tokom visokih plima, kao i od ciklona i drugih nepogoda. 

Ali, i ovi “dobri” mangrovi su takođe ugroženi izlivanjem nafte. Ovo drveće ima specijalizovano vazdušno korenje koje štrči iz muljevitog tla poput disaljki, tj. unosi u biljku vazduh iz koga dalje, putem osmoze, raznosi kiseonik. Kada je vazdušno korenje prekriveno naftom, ono ne može da vrši svoju ulogu i drvo se suši i umire. Smit i Mansur, stručnjaci Wildlife Conservation Society, predviđaju smrt manjih mangrova duž same vode u narednim mesecima, te starijih stabala tokom narednih godina, posebno ako se iznova nađu pokrivena naftom koja se cedi iz nataloženih nanosa (izvor). 

Foto (c) Arati Kumar-Rao
I za kraj, odmaknite se malo unazad da sagledate celu sliku: Sanderban je Ramsarsko područje i rezervat biosfere, a nalazi se i na UNESCO listi svetske baštine. U ovom trenutku, Bangladeš čini sve što može. Pitanje koje mi se vrzma po glavi jeste, šta će Svet učiniti povodom baštine sveg čovečanstva?

* Većina podataka čiji izvor nije citiran potiče s Wikipedije.

Desno: iravadski delfin snimljen u Kambodži (Dan Koehl/Wikimedia Commons)

Najbolji članak koji sam o ovom akcidentu pronašao: Mongabay 

Takođe pročitajte i NationalGeographic