28 април 2015

Ptičarenje na steroidima, ili jezero Kerkini (Grčka) u 10 slika

Ima jedna izreka, kaže “those who paddle their own canoe do not have to wait for their ship to come in”. Tako sam nekako, umesto da čekam da mi samo dođe, sve u duhu te izreke pošao na sunčani jug da presretnem (i opljačkam?) to proleće. Imao sam sreću da se kao bird blogger pridružim fam tripu koji je svojim poslovnim partnerima organizovala atinska ekoturistička agencija Natural Greece (sad mi više nije prvina, ali sam onomad bio zbunjen koliko i vi sada – dakle, to je tura koja predstavlja ponudu agencije drugim turoperaterima... a i spretnijim travel writerima) i sa njima provedem par dana na mom omiljenom jezeru Kerkini, koje ste već u par navrata i sami ptičarili posredstvom mog dvogleda (evo prošlog aprila, a evo i septembra).

Kako će se ispostaviti, ja sam bio jedini bloger u grupi. Pored Andrea Bonettija, vodiča iz Natural Greece, putovala su još četiri vodiča koji su došli ispred nekih od najpoznatijih ptičarskih agencija u svetu.

Ušće Strume u jez. Kerkini, pogled s planine Beles
A evo i deset slika, poređanih taksonomski redom (tako još nisam pisao, pa rekoh, da i to probam):

Slika 1: sibirska divlja guska - Anser anser rubrirostris

Godine sam proveo prateći patke i guske i njihove seobe, pa ipak, ovakve divlje guske još nisam video. Kombi je bio parkiran na istočnom nasipu jezera Kerkini, a mi smo pažljivo skenirali muljevite sprudove i plićake sa malim vrancima, kudravim i ružičastim nesitima, grupicama plamenaca i kašičara tu i tamo, uz po koju crvenu čaplju i gaka. Među njima su bile polojke, sprudnici migavci i pijukavci, krivokljuni sprudnici, te sprudnici ubojice... i te dve čudne divlje guske. Umesto ‘normalnih’ narandžastih, imale su intenzivno, ali zagasitoružičaste kljunove i noge. Gledam i ne shvatam.

I tako sam pitao R. šta on o njima misli. On je mislio: “Hajde da zagonetku podelimo s drugima.” Uz nešto listanja Collinsa 2, došli smo do zaključka da posmatramo sibirsku podvrstu rubrirostris.

Prašnjavi put koji vijuga kroz planinu Mavrovoyni/Krousia
Slika 2: orao kliktaš - Clanga pomarina

Andrea je vozio zapadnom obalom jezera kada se pred nama pojavio orao – patuljasti ili kliktaš? Naglo kočenje i hrpa ptičara koja se razliva iz kombija. A orao kliktaš klizi ka obali, da sleti u vrh jablana. Prateći njegov let, otkrivamo još jednog kliktaša na njivi. Istovremeno se jedna grmuša crvenovoljka, mužjak, u žbunu kupine s nama igra žmurke – čas me vidite, čas me sanjate.

Andrea ubrzo skreće na prašnjavi put koji vijuga kroz planinu Mavrovoyni/Krousia. Obični zviždaci pevaju, batokljun u vrhu krošnje... i krupna grabljivica kako poluskupljenih krila klizi ka naspramnoj padini – još jedan orao kliktaš. Sleće na suvu granu usred šume (pa ga i dalje vidimo) i to pored drugog kliktaša... samo da se za par sekundu spare!

Jeste, to su bila četiri različita orla u 20 minuta.

Riđi mišar
Slika 3: riđi mišar - Buteo rufinus

Još jedan prašnjavi put – ovaj je posut sitnim tucanim kamenom – vodi nas uz strme padine planine Beles/Kerkini, severno od jezera. Andrea mi je objašnjavao kako ime one druge, Mavrovoyni, znači Crna planina, a ova mu nije jasna, ime je, kaže slovenskog porekla, pa ga ne razume. Beles je visoka 2000 m i vršni greben – granica s Bugarskom – je još pod snegom. Da nije izvedenica od ‘belog’? Hmm... Bela planina?

Na istočnom nasipu jezera smo sreli čuvara nacionalnog parka kako odatle fotografiše ptice, a koji nam je rekao gde da tražimo. Pa smo se tako zaustavili u preporučenom području. Skeniram padinu durbinom... gnezdo... deluje napušteno, staro gnezdo gavrana verovatno... pokret iznad – nekoliko gorskih lasta... munjevita akcija levo: dva gavrana progone riđeg mišara! Skeniranje grebena otkriva udaljenog ali definitivnog sivog sokola. Još više, dva ili tri orla zmijara koji su tek stigli sa seobe kruže u plavetnilu neba. Spuštam se na zemlju – ispred najbližeg žuna grmuša crvenovoljka izvodi svadbeni let, tokom kojeg peva u vazduhu. Proleće u Grčkoj.

Kukavica (c) Szabolcs Kókay
Slika 4: kukavica - Cuculus canorus

Tokom prvog dana na jezeru (17.4), nije bilo nijedne kukavice. Sutradan su se pojavile (stigle su tokom noći), prva je već i pevala. Ujutru 19-og, bile su toliko česte da sam, vozeći duž ističnog nasipa, duže vreme terao tri pred sobom – nije mi to prijalo, imao sam utisak da ih uznemiravam, ali kad god poplašene uzlete, odu dalje napred, pa ponovo naiđem na njih – među njima jedna prelepa riđa ženka (a nasuprot običnim sivim pticama). 

Slika 5: ćuk - Otus scops

Prve večeri, samo što nismo ušli u napuštenu železničku stanicu pretvorenu u tavernu, kada se moj prvi ćuk ovog proleća oglasio u mraku, negde iz topola s druge strane šina.

Kukumavka (c) Szabolcs Kókay
Slika 6: kukumavka - Athene noctua

Ove neodoljive male sove su česte po selima. Kada sam prošlog septembra ulazio u Chrysochorafu, unutar deset minuta,  koliko nam je trebalo do gest hausa, videli smo tri. Jedna je držala glavu vodoravno i pogledom pratila mišara koji joj se približavao, samo da poskoči i nestane u šupljini između cigala. Druga je primetila naše poglede, pa preskočila sleme krova da se sakrije, ali je bila previše radoznala da ostane skrivena; morala je da podigne glavu da vidi šta mi to radimo.

Ovog aprila smo jednu videli ujutru, kad smo kretali u ptice, dok nas je uveče druga dozivala, možda dva krova od gest hausa.

Siva žuna (c) Szabolcs Kókay
Slika 7: siva žuna - Picus canus

Obale reke Strume (Strymonas) okružene su nasipima, posebno desna s tri uporedna nasipa kojima je vožnja dozvoljena (što važi za sve nasipe u parku) i nude zanimljiva područja za pretraživanje i ptičarenje. Ovog puta smo tu tražili detliće.

Obale reke Strume okružene su nasipima
Okolna staništa uključuju njive na pesku – moja prva prepelica ovog proleća pevala je iz jedne od njih, okružene topolovim šumarcima – odakle se čuo karakteristični zov zelene žune (tako mi se i telefon glasa, pa ga lako prepoznajem). Seoski detlić preleće od jednog do drugog šumarka, čuje se zov sive žune...

Uz nešto dozivanja mobilnim, siva žuna se uskoro pojavljuje, da joj se ubrzo pridruži druga, a potom i treća – sve tri, odjednom, u istoj krošnji! Uglavnom su bile u senci, ali je jedna neko vreme pozirala na osunčanoj grani. Treba li da dodam, ovo je bilo moje najbolje posmatranje ove ne tako česte vrste – ikad!

Slika 8: senica šljivarka - Poecile lugubris

Vozim kroz žbunovito rastinje nižih padina Belesa i kočim zbog žuto-crno-smeđeg mužjaka crnogrle strnadice koji peva uz sam makadam, da krajičkom oka uhvatim pokret i kroz prašnjavi mali bočni prozor uočim senicu mrkog grla i belih obraza, toploljubivu, široko rasprostranjenu ali malobrojnu senicu šljivarku. 

Krečnjačka litica kod grada Sidirokastro
Slika 9: brgljez lončar - Sitta neumayer

Skeniram dvogledom krečnjačku liticu nedaleko kamenoloma kod grada Sidirokastro, kojih 15 km istočno od jezera. Osnova litice je zarasla u bradu od borova i čempresa (s vrha čempresa je pevala žutarica), ali drveće delimično zaklanja stenu. Nije mi dugo trebalo da pronađem ono po šta sam došao – vrstu koju sam juče propustio.

Još jedan toploljubivi stanovnik istočnog Sredozemlja, brgljez lončar se pokazivao kojih 15-20 sekundi, sve dok nisam pomislio da će tako i ostati i da bih mogao da postavim i durbin. E, tada je nestao. A ja sam ga čekao sve dok nisam shvatio da je vetar ojačao i sve ptice potražile zavetrinu  

Slika 10: vrabac kamenjarac - Petronia petronia

Prethodnog dana smo pod istom liticom žurno izlazili iz kombija, da bi u isto vreme N. – koji je verovatno prvi izašao – za manje od pet sekundi otkrio mužjaka modrokosa gore na steni. Ptica uopšte nije bila očigledna, na vrhu i uočljiva naspram vedrog neba, već je bila na nižem grebenu, sa sivo-žuto-od lišaja crnom stenom u pozadini. Ipak, nije mogla da se meri sa N.

Onda sam uočio sredozemnu beloguzu (izdvaja se jakim bež-crnim kontrastom), dok je tim koji se uspinjao strmom padinom pronašao brgljeza kamenjara o kome ste već čuli, kao i vrapca kamenjarca – poput svetloprugaste ženke vrapca pokućara, bled, neupadljiv, ne znam ni kako bih ga opisao, kamo li uočio na tolikoj steni. Ne rekoh samo: ja ga nikad nisam posmatrao i meni je on nova vrsta – pod uslovom da uspem da ga i vidim.

P. se vratio do mene da sa 50 m udaljenosti i kojih 70-80o drugačijim uglom gledanja pokuša da ponovo locira vrapca, gledanje samo onoga što se između čempresa vidi da i ne pominjem.  Kako bilo, P. je uspeo da uokviri kamenjarca u vidnom polju svog durbina; fascinantna vrsta, ali i ništa manje fascinantna vodička veština.


Dva dana intenzivnog 12-satnog ptičarenja (s jednim jedinim zaustavljanjem za kafu usput), plus jedno ležerno jutro, doneli su mi preko 100 posmatranih vrsta, dok mi je dnevni prosek bio oko 70.

Treba dodati, bilo je zanimljivo imati pet profesionalnih ptičarskih vodiča oko sebe. Pre ovog putovanja mislio sam da su oni ptičari kao i svi drugi – samo srećniji, ali nisu – oni su ptičari na steroidima. I pred njima skidam šešir.  

Posebnu zahvalnost dugujem Chantel Kyriakopoulou-Beuvink i Nikosu Galliosu.
Putovao sam sa Natural Greece (www.natural-greece.gr/en).
I odseo u Limneo Guest House (www.limneokerkini.gr/en).
Za dopunske informacije, Helensko ornitološko društvo je prošle godine objavilo vodič gde da tragate za pticama u Grčkoj.