While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

07 јул 2017

DOM VIDRE, KUĆA ORLA I IGRA PRESTOLA

Foto Gordan Pomorišac
Ili ovi će nas podave ko mačiće, oca im lopovskog!

Ili o Beljarici ponovo, a nedovoljno. Bio sam tamo pre dve nedelje, kojih pola sata pošto se pomolilo sunce.

Mrdulji se nešto u dubini onog kubika, nutrija? Izlazi na obalu, jok, previtko, drugačija glava, zašiljena njuška – vidra bre! Prvi put je gledam izvan vode, kako korača, pored oborenog debla vrbe, ka jednom gaku koji, više zbunjen nego uplašen, poleće, što je sigurno, sigurno je. A vidra nestaje negde u šiblju iza tog debla.

Malo dalje je gužva, ptičji restoran. Okupile se čaplje (siva, mala i velika bela, žuta, te gak) i veliki vranci i obični galebovi i... crna roda! Crna roda je među njima, jarkocrvenog kljuna i nogu, te samo trbuha belog, sve drugo je crno – ali sa zelenim prelivom, prekrasna ptica. Vrebaju nešto u plićaku.

Ubrzo proleće i belorepan, zbunjujući orao, naoko, nit odrasli, nit mladi! Kljun žut, dakle – odrasli? Rep jeste beo, no su mu krmila oivičena tamnim obrubom, a glava i vrat su tamni, dok se odozdo mrka pera smenjuju s belima, kao da je mladi?? Gledam ilustracije u literaturi, to je subadultna jedinka, hmm... recimo, ptica u poznom pubertetu, u svojoj četvrtoj kalendarskoj godini (ova krupna i dugovečna vrsta polno sazreva tek u 5-6. godini).


Beljarica je dom vidre i kuća orla (o igri prestola malo kasnije). Beljarica je ekološki koridor duž Dunava. Već predložena za zaštitu, Beljarica je blago. I, Beljarica je naš pojas za spasavanje.

Tamo niže, kod Pupinovog mosta, nasip je prošao na samo 400 od reke. Unutar Beljarice (a.k.a. Balatona, Crvenke, Goveđeg broda, Vojnih bašti, PKB kanala – ima ona hrpu imena) nasip je ukazao poštovanje reci (jeste, tako se pravilno kaže „ispoštovao“) prošavši svih 2000 metara od Dunava. Zašto?

Da li su hidrolozi iz 1929, kada je građen, bili ekološki osvešteni, pa rekli, ovde ćemo da ostavimo prostranstvo od 900 ha da ih reka plavi, da se riba mresti, orlovi gnezde, a veprovi goje? Možda je i to, ali ipak mislim da su više mislili na građane, dalje niz Dunav.

Naime, to plavno područje između reke i nasipa za previsokih voda prima u sebe poplavni talas (otuda ona šuma na Beljarici, da odbrani nasip od prebrziog naleta vode). Bezmalo veličine Novog Beograda, ono poziva reku da se razlije, smiri i uspori tok, i tek tako, razoružana, krene dalje ka Beogradu.

Plavna područja, odnosno prelivanje vode u njih, jedina je planska kontrola redovnih i očekivanih poplava. E, da bi se ta odbrambenafunkcija forlanda očuvala, ne bi li nas sačuvala, ne smete to područje danaspete. Pa betonirate. I tako trajno oduzmete Dunavu.

Zašto? Dunav je goropadna reka. Narogušiće se isprva, kao da pita „od mene kradete, ha“, pa će se onda razbesneti i nimalo usporen, već baš naprotiv, novim suženjem korita dodatno ubrzan, pojuriće svom silinom ka Beogradu.

Ukoliko se plavni udari ne kompenzuju pre Beograda, šta nam ta nova luka onda donosi? Vodu, donosi vodu u niže delove grada, poput desne obale Dunava od Zemunskog keja do Ušća, kao i levu savsku obalu od blokova do Ušća, pa i stara naselja na desnoj savskoj obali, ali i nova, najnovija. Luka na mestu Beljarice najdireknije ugrožava BG Na Vodi, pretvarajući ga u Beograd Pod Vodom.  A oni nestručni što nas vode i što misle da sve mogu i smeju, pa i da grade gde im se i kako ćefne, šta s njima? A ništa, narod će to pozlatiti.


A kako se u to uklapa igra prestola? Generalni urbanistički plan (GUP) decenijama već predviđa dve alternativne lokacije za buduću luku, u Krnjači i u Vinči, koja se već ispostavi zgodnijom. No, nakon prošlogodišnje posete kineskog predsednika Si Đinpinga, kada su premijer i predsednik ponosno stajali na novom mostu, zaljubljeno zagledani u (samo njima znanu) budućnost, došlo je do ad hoc promene planova (za koje se struka pitala i koje je struka donela), pa je najavljeno da će slavna nova luka stajati na mestu beogradske amazonije (a da se struka tim povodom nije pitala, a nije bogami ni oglasila, nekako je više šaptom pala).

E, ta nestručna novinska obznana 29. Juna na sednici Skupštine grada postala zakon. Tako to valjda ide u demokratiji, donesete obznanu i tačka. Dakle, usvojena je „Strategija razvoja Beograda 2017-2021“ (ili, ako umete da čitate, Strategija „razvoja“ Beograda) i njome se cementira nova pozicija prestoničke luke na mestu beogradske amazonije. Napredno-demokratski, Strategija je usvajena na brzaka, bez po zakonu obavezne javne rasprave (Član 142, Statut grada), što je suštinski čini protivzakonitom. Hoće li i to narod pozlatiti?

Foto Blic

Liga za ornitološku akciju (LOA), udruženje građana naročito usmereno na zaštitu IBA područja “Ušće Save u Dunav”, čiji je Beljarica najuzvodniji deo je poslednjih godina unutar IBA zabeležila 205 vrsta ptica, od čega 136 u samoj Beljarici  - od kojih je opet 108 strogo zaštićeno po srpskom zakonodavstvu. Zabrinuta za budućnost Beljarice, LOA je pokrenula kampanju Spasimo beogradsku amazoniju, čiji je noseći video klip u prvih 15 dana pogledan više od 310.000 puta, dok je peticija sa zahtevom za spas Beljarice u istom peridodu sakupila skoro 7500 potpisa zabrinutih građana. Uporedo je inicijativa propraćena u petnaestak članaka u štampanim medijima i internet portalima, tri bloga, četiri TV priloga, a fejsbuk strana LOA je udvostručila članstvo, dok je broj lajkova sa 21.000 procenata probio sve rekorde.

Dok ovo pišem, buduća luka umesto beogradske amazonije postoji samo u planovima, a Beljarica još stoji. A s njom vidre, rode i orlovi. Pošto kuća orla sasvim bukvalno štiti domove Beograđana, više je nego vredna borbe.


Za sada, molim vas da se svojim potpisom i vi pridružite peticiji za spas beogradske amazonije, OVDE, i da je potom uz haštagove  #spasimoBeogradskuAmazoniju #Beograd #Beljarica i #novaLuka proširite društvenim mrežama.

17 мај 2017

Nova luka ili miris napalma ujutru


Kiša je stala, razvedrilo se, samo su bare na putu ostale. Čuje se veliki trstenjak – krekeće, kroz žbunje vidim pokret na vodi, uoštrim... barska kokica, ali eno, još nešto se mrda duboko u pozadini, zaranja, izranja, uoštrim podalje... nutrija? Ne, taj oblik njuške, pomalo nalik foki, ovakvo ponašanje sam već gledao – ovo je vidra, i to dve! Igraju se? Ili udvaraju?

Na bari Revi u Krnjači sam ih više puta posmatrao, sve dok ne počeše radove na asfaltiranju puta i izgradnji kanalizacionog kolektora. A od početka radova, niko nije više video vidre na Revi.

Zato im se posebno radujem ovde, na Beljarici, plavnoj zoni Dunava uporedo s Kovilovom. Iz topole se čuje pesma crnoglave grmuše. Krupna ptica na suvoj grani, slutim šta je, mašam se dvogleda... belorepan. Najveći orao Evrope, i to samo prvi od pet koliko ću ih ovde sresti. Na grani pored puta stoji rusi svračak, u pozadini peva zeba. Čujem kukavicu, potom i vidim jednu, pa drugu dugorepu siluetu špicastih krila. Kad sam kod špicastih krila, i soko lastavičar je tu. A iz krošnje vrbe dopire „mrnjauu“ zelentarke.

Proleće mala bela čaplja. Iz pozadine doziva zviždak. Labud grbac leži na gnezdu, i par mu je u blizini. Čuje se flauta, to jarkožuti mužjak vuge doziva ženku. Siva muharica na vrhu suve grančice, moja prva ovog proleća. Dva kosa se jure, oba mužjaci, biće da je jedan zalutao preblizu gnezdu drugog. Čuje se drozd pevač, pa visoko „cin cin“ senice vuge koja pravo ona loptasta viseća gnezda, kao afričke tkalje.

Sledeća ptica je... čuvar nasipa. Priča, bili su skoro ovde Kinezi, pet-šest automobila, nešto gledali, pričali. Niko ne zna o čemu, nije bilo prevodioca, ali se priča da će, ukoliko se uskoro potpiše ugovor, radovi na potpunoj anihilaciji svega ovoga, ili na izgradnji nove beogradske luke – stvar ugla posmatranja, početi na jesen. Svih 870 ha rukavaca, bara i kubika, vrbovo-topolovih šuma, zajedno s plantažnim zasadima klonskih topola, predviđeni su za nasipanje i betoniranje.

A tokom istraživanje poslednjih godina, ovde je zabeleženo prisustvo 29 vrsta riba, 8 vodozemaca, 9 gmizavaca i 62 vrste sisara, uključujući 20 vrsta slepih miševa, kao i divlje svinje, srne, divlje mačke, šakala, vidre, kune belice i zlatice, tekunice i slepog kučeta, mrkog i stepskog tvora, itd.

IBA Ušće Save u Dunav

Ptičji svet ove plavne zone – koja predstavlja uzvodni deo područja za ptice od međunarodnog značaja (IBA) “Ušće Save u Dunav” – ima preko 210 do sada zabeleženih vrsta, a tokom poslednjih sedam godina ovde ih je zabeleženo 136 (nepotpuni spisak ptica). Među njima su i tri do četiri gnezdeća para belorepana – najveća gustina populacije po jedinici površine ma gde u zemlji. Druge vrste od posebnog značaja su čaplje (ovo je veoma značajno hranidbeno područje), patka njorka, mali detlić i zelena žuna, siva muharica i žuti voljić.

Ali, od pomenutih 136 vrsta ptica, 108 su strogo zaštićene, a sledećih 28 su zaštićene nacionalnim zakonodavstvom. Dalje, u  Aneksu II Bernske konvencije nalazi se 45 od ovih vrsta, a u Aneksu III naredna 91 vrsta. Konvencija o migratornim vrstama (Bonska konvencija) navodi dve od ovih vrsta – patku njorku i belorepana – u Aneksu I, uz dalje 64 vrste u Aneksu II. Najzad, 24 vrste iz Aneksa I Direktive o pticama Evropske unije zabeležene su u ovom području (država ima obavezu da za te vrste osnuje specijalna zaštićena područja i upravo Beljarica je od nacionalnog značaja za njih), a belorepan je već viđen kao kvalifikaciona vrsta za nominaciju ovog područja za ekološku mrežu NATURA2000. I 51 SPEC vrsta, koje zahtevaju posebne mere zaštite na nivou Evrope, zabeležena je u ovom području. Imajući na umu kako broj vrsta, tako i staništa od međunarodnog značaja za zaštitu, zaštita Beljarice i njenog biodiverziteta je očigledno tema od šireg, evropskog, a ne samo lokalnog značaja.

Predloženo za zaštitu

Pre tri godine iskusili smo katastrofalne poplave, kada su vodostaji premašivali projektovane stogodišnje maksimume, a čitavi gradovi su se našli pod više metara dubokom vodom. Za Beograd, pa i Pančevo, Beljarica je pojas za spasavanje. Budući približno veličine Novog Beograda, ona može da primi značajan deo poplavnog talasa i uspori maticu dalje nizvodno. Znam o čemu govorim – ptičario sam na Beljarici u vreme poplava. Vodostaj nije premašivao polovinu nasipa, a Beograd je bio pošteđen.

Studija Svetskog fonda za prirodu (WWF) pokazuje da je do kraja XX veka uništeno preko 80% plavnih područja u slivu Dunava. Ovakve plavne zone čine ekološki koridor kojim se život duž reke obnavlja, onoliko dugo koliko je koridor neprekinut. Jednom ispresecan građevinskim zahvatiima većih razmera, preostala izolovana zelena ostrva osuđena su na gubitak značajnog dela svoje biološke raznovrsnosti. Kako bi se takvi negativni uticaji smanjili i predupredili, pokrenuta je međunarodna inicijativa za stavaranje zelenog koridora sačinjenog od zaštićenih područja duž Dunava.

Predloženo za potpuno uništenje

Inicijativu za zaštitu ovog područja pokrenula je Liga za ornitološku akciju 2010. godine u okviru projekta Krila preko Balkana, kojim je rukovodio BirdLife International. Sekretarijat za životnu sredinu grada Berograda prihvatio je inicijativu i preneo nadležnost na Zavod za zaštitu prirode Srbije, koji je 2013. završio elaborat s predlogom zaštite 1860 ha forlanda leve obale Dunava, približno od Pančevačkog mosta pa do iznad Kovilova. U leto 2015. predlog zaštite našao se na dnevnom redu zasedanja Skupštine Beograda, ali je u poslednjem trenutku povučen, pre nego što je do glasanja došlo. Avgusta 2016. najavljena je izgradnja nove beogradske luke unutar najvrednijih 870 ha već predloženog zaštićenog područja.

Postoji li alternativa ovoj lokaciji za luku? Pre nego što je 2014. završen Pupinov most, razmatrane su dve alternativne lokacije, jedna u Krnjači, druga u Vinči. Javnosti nije objašnjeno zašto su ove dve odbačene, niti zašto je Beljarica odabrana. Ono što je ovde nužno jeste ono što zakon već izričito zahteva, strateška procena uticaja na životnu sredinu, transparentna od početka do kraja, koju bi izradila nezavisna institucija ili grupa stručnjaka čija su imena poznata i priznata u javnosti.


Od kakvog je značaja ovaj proces? Njime se ne definiše samo budućnost međunarodnog ekološkog koridora duž Dunava kao i prirodno okruženje glavnog grada, već se postavljaju i  politički okviri pridruženju Srbije Evropskoj uniji u trenutku kada zemlja pokušava da otvori poglavlje 27 pretpristupnih pregovora o životnoj sredini i klimatskim promenama.

12 фебруар 2017

Laka književnost

Pazljivo zurim u rumene noge, trazim one s bizuterijom… Skeniram teleskopom jato galebova na deponiji u Vinci. Vec sam 5 plasticnih kolor prstenova s krupnim slovima/ciframa uspeo da procitam... eno jednog! Ali ima samo mali metalni prsten, nigde krupnog plasticnog za citanje. Ti metalni se obicno procitaju tek kada pticu nadjete mrtvu, ili je uhvatite u ornitolosku mrezu.

Pomislim – steta, i pre nego sto cu da nastavim sa skeniranjem, rekoh, cek da zumiram na nju, mozda nesto i mogu da… pa sa uvecanja za skeniranje od 25x  povecam na ono za citanje, 60x i… bljesti metal na suncu, ali kad se malo okrene vidim u tri reda zavrsetke, “…eum” (ovo je jasno - museum), “…ha” i “…200”.

To je bilo to, pomislim, da nastavim sa skeniranjem… ili ne, da sacekam, mozda jos nesto uspem. Posle nekog vremena, ptica se malo okrene, koliko da procitam same pocetke ona 3 reda: “n.m…”, “p…” i “et…”!

I sad cekam. Da vidim sve ili da odleti.

A pristojna ptica mi potom pokaze i sredine redova, tako da sam slova koja su duplo sitnija od onih koja upravo citate procitao sa nekih 25-30 m udaljenosti briljantnim teleskopom Swarovski 25-60×65 STX!

I onda su svi galebovi poleteli. Sto vise nije vazno. Jer sam vec pun endorfina.

Sutradan sam saznao istorijat – kojih 750 km severno odavde, pticu je kod Praga januara pre dve godine prstenovao Ivan Miksik, jedan od najaktivnijih ceskih pticopisaca. Ne znamo gde je sve bila od tada – ovo joj je tek prvi nalaz.

A niti je mrtva, niti sam je hvatao. Samo pazljivo citao.

PS. Ostali su bili prstenovani u Zagrebu, Segedinu i Budimpesti. 

11 децембар 2016

Decembar u Beogradu: kuda u ptice?

Dorćolski kej

Želite da za ovih sunčanih i prijatno toplih dana nekuda prošetate i to s dvogledom oko vrata? I pitate se gde da ptičarite u Beogradu ovog meseca? Vreme je za ekstreme – odlučite se za sam vrh i za samo dno grada.

Vrh grada je sam vrh Avale (511 mnm), onaj, sađenim četinarima obrastao pojas oko spomenika Neznanom junaku (a pošto je viši Kosmaj malo podaleko). Vrh ima i drugačiju, oštriju klimu od ostatka, pa čak i od nižeg vrha, onog s tornjem. A ta oštrija, planinskija klima privlači neke severnije goste na zimovanje, kao i ptice koje silaze s naših planina da zimuju u nešto nižim i gostoljubivijim predelima, poput Avale. Iako se mnoge od njih mogu sresti i po gradskim parkovima, na vrhu Avale su vam šanse za to znatno veće.

Drozd imelaš na Avali

Vrste na koje treba da obratite pažnju su drozdovi borovnjak i imelaš, zebe poput čižka, zimovke i severne zebe, potom kraljić i vatroglavi kraljić, kratkokljuni i dugokljuni puzić, jelova senica, ponekad i planinska siva senica. Zimi se uz običnog kosa nekad javlja i planinski, kos ogrličar, kao i planinski popić. Mimo njih, detlići su grupa koja uvek zaslužuje posebnu pažnju, a na samom vrhu su beleženi srednji i veliki detlić (uz još tri u nižim predelima).

Dno grada je, prirodno, najniža tačka ili tok Dunava (oko 74 mnm), najbolje tamo oko ušća i Ratnih ostrva. Tu se sudaraju struje, usporava tok, talože sedimenti, na tim sprudovima po niskom letnjem vodostaju buja vegetacija, što sve zimi nudi povoljne mogućnosti za ishranu brojnim patkama i liskama, dok vranci i gnjurci u pravilu biraju dublju vodu plovnog puta. Još dva aspekta tome doprinose, to su unutrašnje gradske vode pa je lov zabranjen, a i Dunav retko ledi, pa i tada bude poslednja voda koja će se zalediti. Pošto su prošle nedelje noćne temperature oko grada išle do oko -5oC, svi kubici, bare, rukavci i ribnjaci su zaleđeni, što onemogućava ishranu ptica vlažnih staništa, pa su prisiljene da se premeste na otvorene vode. I tako, eto njih usred grada.

Najbolja mesta za posmatranje su kej kod 25. maja (MGM-a, zvanično Obala majora Gavrilovića), park Ušće (jopet zvanično, Park prijateljstva), strana s pogledom na Konjsku adu i spoj rukavca sa Savom (i splavovi-restorani Taverna Jakovljević i Stara koliba), te, nešto manje produktivan, Zemunski kej s pogledom na plićake oko Lida (ipak, tu su bile utve, a i dupljašice se tu viđaju).

Vrste koje ovih dana privlače pažnju beogradskih ptičara, ali nam dovode u goste i neke iz bliže okoline, pa čak i susednih država, jesu nešto češći crnogrli i ređi riđogrli morski gnjurac (trenutno po možda tri jedinke svake vrste), morska crnka (trenutno su prisutne ptice – možda 5-6 - koje se još nisu sasvim izmitarile, pa ih je teže uočiti i prepoznati), patke dupljašice, a nedavno su beležene i šarene utve. Redovan je i orao belorepan, koga možete opaziti u lovu na patke.

Mrki galeb na Adi Huji

Za kraj, još o dnu grada, na baržama ispred Ade Huje su ove jeseni već beleženi ređi mrki i crni galeb.

Priručnik za identifikaciju ptica – Kako još nemamo kompletan priručnik za određivanje vrsta ptica na srpskom, a niti strana papirna izdanja te vrste po našim knjižarama, preporučujem vam besplatnu aplikaciju za pametne telefone koju možete da preuzmete sa sajta http://www.aviasoft.co.uk/

Optika – Kako do dvogleda? Mimo ponude po fotografskim i lovačkim radnjama, te knjižarama, pratite i ponudu polovne optike na internetu – ako imate strpljenja da čekate, tu ćete najbolje proći.


Eto, sada sve znate.

06 мај 2016

Redovi s plaže: osvajanje Grčke

Jezero Kerkini - pisano septembra 2015.
Čitali ste moje blogove o Grčkoj? Ako ste se potom zapitali zašto vi niste videli više od 20 vrsta, gde su sve te ptice i u čemu grešite, pokušaću da vam odgovorim na ta pitanja.

Prva greška koju pravite je što idete u turističkoj sezoni jul-avgust, kada su ptice najmanje aktivne. Ako imate decu školskog uzrasta i samo vam letnji raspust preostaje, ciljajte onda sam kraj avgusta i početak jesenje seobe. Inače, najbolje ptičarske sezone ovde su april-maj i septembar.

April i početak maja su vreme prolećne seobe, dok je maj i prva polovina juna vreme gnežđenja. Sa izuzetkom Krita i Rodosa, u to vreme je more još prohladno za kupanje...

...prekid: kako ovo pišem na plaži, iznenadna aktivnost u obližnjem drvetu, grabim dvogled, uspevam da uoštrim na vreme, samo da u krupnom planu, uokvirenog lišćem, ugledam portret mužjaka sredozemne crnoglave grmuše Sylvia melanocephala! No, koliko god se u ovom trenutku pokazalo uspešnim, čekanje na slučajno pojavljivanje nije najbolja taktika. Zato, vraćam se strategiji...

...pa, ako idete u društvu ne-ptičara, septembar, negde do sredine meseca (ali i duže) je bolji izbor. No, ako ste vezani za gradiće u kojima letujete, to i dalje neće biti dovoljno. Ono što vam treba su kola i mogućnost biranja rute do krajnjeg odredišta.  

Nacionalni park Prespanska jezera u Grčkoj
Dakle, da uvećate broj vrsta koje ćete susresti, odlučili ste se za (jeftiniju) pred- ili post-sezonu. Šta sad? Zaboravite na Đevđeliju u potpunosti, za ptičare postoje samo dva prelaza iz Makedonije u Grčku, u zavisnosti od toga idete li na Egejsko (npr. Halkidiki, Tasos, Skiatos...) ili Jonsko more (Krf, Parga, Zakintos...).

Za Jonsko more odvajate se nešto pre Negotina, pa preko Prilepa i Bitolja idete na prelaz Medžitlija, dok se za Egejsko more se s autoputa odvajate posle Demir Kapije za Valandovo i idete na granični prelaz Star Dojran na istoimenom jezeru (ako tražite mesto za ručak, preporučujem riblji restoran Fuk Tak i njihovu crvenoperku; a ako biste tu da prenoćite, raspitajte se u restoranu – imaju i vrlo udobnu kuću s apartmanima za izdavanje). Put je dobar u oba slučaja, ali je od Valandova pravac ka granici dobro označen, dok ćete na periferiji Bitolja nekoliko puta morati da pitate za put.

Prešli ste granicu, u Grčkoj ste – šta sad? Na oba putna pravca, na 50-60 km od granice i na oko 650 km od Beograda, nalazi se po jedno čarobno jezero gde treba da provedete minimum dve noći i jezeru posvetite bar jedan pun dan ptičarenja, mada moja preporuka u slučaju Jonskog mora i jezera Mikri Prespa ide u pravcu dva puna dana / tri noći, a u slučaju Egejskog mora i jezera Kerkini tri dana / četiri noći. Pa tek kada stvarno napunite baterije, na more.

Oba jezera su nacionalni parkovi i IBA područja. Do Mikri Prespe se stiže preko Florine, odatle desno za Albaniju, pa na odvajanju za albanskui granicu držite desno. Do Kerkinija stižete pošto dva km nakon granice skrenete levo za Seres, pa kasnije s puta ugledate jezero.     

Nacionalni park Prespanska jezera
Grčki nacionalni park Prespanska jezera prostire se od 850 metara nad morem – visine samih jezera, pa do preko 2300 m visokih planinskih vrhova. Sastoji se od dva jezera, pomenute Mikri Prespe koja je plitka, ni deset metara, i obrubljena tršćacima u kojima se gnezde kudravi Pelecanus crispus (1300+ parova) i ružičasti nesiti P. onocrotalus (350+ parova) – što je najveća kolonija kudravih na svetu (oko 10% ukupne populacije) i jedno od retkih mesta u Evropi gde se obe vrste gnezde zajedno; te manjeg, grčkog dela preko 50 m duboke i ribom bogate Megali Prespe. Jedno od boljih mesta za ptičarenje je kopnena prevlaka između Mikri i Megali Prespe.

Druge zanimljive vrste uključuju najjužniju gnezdeću populaciju divlje guske Anser anser u Evropi (podvrsta rubrirostris), velikog ronca Mergus merganser (na većem i dubljem jezeru Megali Prespa), leštarku Bonasa bonasia (planina Sfika, JI od Mikri Prespe), surog orla Aquila chrysaetos, pirgaste grmuše Sylvia nisoria, kosa kamenjara Monticola saxatilis, crnoglavu strnadicu Emberiza melanocephala... Ovde su zabeležene 273 vrste. Moja septembarska lista ptica posmatranih ovde u jednom danu kreće se oko 50 vrsta. Smeštaj je moguć u Agios Germanosu, Leimosu, Platiju i Psaderu.

Za razliku od prespanskih jezera koja su prirodnog porekla, Kerkini je u stvari akumulacija na reci Strumi, nastala početkom XX veka radi navodnjavanja okolnih polja, sa istoka i zapada ograničena nasipima koji su 1980-ih dodano uzdignuti i prošireni. Samo jezero leži na nepunih 200 m nadmorske visine, dok se planina Beles (na svojoj severnoj strani: Belasica) uzdiže preko 2000 m. Jedno od boljih mesta za ptičarenje je istočni nasip odakle se dobro vidi „delta“ Strume na mestu gde ulazi u jezero (vožnja nasipima je dozvoljena).

Istočni nasip jezera Kerkini
Zanimljivije vrste uključuju orla kliktaša Aquila pomarina i patuljastog orla A. pennatus, crnu lunju Milvus migrans i kratkoprstog kopca Accipiter brevipes, obe vrste pelikana (na jezeru se gnezdi samo kudravi, ali u sezoni gnežđenja nesiti čak sa prespanskih jezera, 350 km zapadnije, dolaze ovamo u ribolov), crnu Dendrocopos martius i sivu žunu Picus canus, planinskog detlića Dendrocopos leucotos... Ovde je zabeleženo 312 vrsta. Moja lista ptica posmatranih ovde u jednom septembarskom danu iznosi oko 70 vrsta. Smeštaj je moguć u selima Hrisohorafa (gde toplo preporučujem hotel Limneo), Kerkini, Livadia, Vironija i dr.

I jedan savet za kraj: ako posle jezera ptičarite na plaži, kao ja sada, uz kompjuter i kriglu Alfe (kako bih samo rado kompjuter ostavio kod kuće i uživao u digitalnoj detoksikaciji, ali šta ću...), slobodno zagledajte krošnje sitnolisnih maslina, to može da bude sasvim produktivno. Ali ako vaša ptica reši da sleti u krošnju smokve, najbolje je da odmah odustanete, spustite dvogled i uzmete gutljaj piva.

Naprosto, nemate šanse sa smokvom – gde god da sleti, biće skrivena jednim od tih listova, dovoljno velikih da je i Adam još njima skrivao muškost... A vaša ptica, nekako više ptičica, svakako je manja od te muškosti biblijskih razmera. 

Photos (c) Ms. & Mr. albicilla 

18 март 2016

RUMENKE, SUPOVI I ŠLJUKE

Crni strvinar (desno) uz beloglave supove na Uvcu, foto Saša Preradović

Rano ujutru, vozim kroz smreke, pašnjake i polja krompira, niz Zlatar ka Sjenici i dalje, ka mostu na Vapi. Kako se spuštamo, iz vedrog dana ulazimo u maglu. Da li ćemo po magli i ptičariti?

Ipak imamo sreće – na oko 900 mnm, Pešterska visoravan, kojom Vapa vijuga, leži ispod oblaka. Na izlazu iz Sjenice, na banderi je gnezdo belih roda Ciconia ciconia, s jednim mladuncem, a malo dalje opažamo i zimovke Pyrrhula pyrrhula i obične beloguze Oenanthe oenanthe.

Madž brod, foto Slobodan
Puzović
Jun je 2015. i prvi put sam ovde, na Madž brodu (“brod” je mesto gde se reka može pregaziti), gde su pre deset godina otkrivene čak dve nove gnezdarice Srbije. Prvu od njih s lakoćom uočavam čim ugasim motor: pet drozdova borovnjaka Turdus pilaris se hrane u niskoj travi pokraj reke. Oni su uobičajeni zimski gosti, ali ovo je prvi put da ih posmatram usred juna i sezone gnežđenja. 

Oko mene je nekoliko teritorija običnih travarki Saxicola rubetra i poljskih ševa Alauda arvensis, na dalekovodu se gnezdi gavran Corvus corax, jedan vivak se pokazuje u letu Vanellus vanellus, rusi svračak Lanius collurio je na vrhu žbuna, dok negde iz obalne vegetacije peva trstenjak mlakar Acrocephalus palustris. Ali nigde ne vidim gnezdaricu br. 2!

Uto se Puza vraća iz kraće šetnje i pokazuje mi fotografije tajenstvene ptice br. 2: rumenka Carpodacus erythrinus. Tamo je, kaže, u onim vrbama.  

Proveravam vrhove krošnji, tu je obična grmuša Sylvia communis... ali mogu da čujem rumenku! Pažljivo skeniram lišće, sitne ptice preleću iz jedne krošnje u drugu, ali kada jednom slete, više ne mogu da ih uočim. Rumenku sam ranije posmatrao u jednom polju prosa u Indiji, ali nikad u Evropi. Ipak ću morati da se zadovoljim samo glasanjem, ne i prizorom same ptice.

Kanjon Uvca, foto Saša Preradović

Hitamo natrag na Uvac, gde nas pokraj brane dočekuje pun autobus ostalih učesnika konferencije “3 za” u organizaciji Mladih istraživača Srbije. Vozim u rikverc ne bih li parkirao, oni raštrkani, meni četvore oči otvorene... i baš u to vreme su srećnici izvukli glavnu premiju: na hranilište je sleteo crni strvinar Aegypius monachus! Ja? Ja sam samo pažljivo parkirao kola...

Ulazimo u “kvadrimaran” (u stvari dva katamarana vezana bok uz bok) i otpočinjemo plovidbu Uvačkim/Sjeničkim jezerom, čija najveća dubina kod brane dostiže i 100 metara. Beloglavi supovi Gyps fulvus svako malo lete ka hranilištu. Isprva sam ih brojao, no ubrzo je sve više grupa letelo od hranilišta, dok su druge i dalje letele ka njemu, pa sam nakon 110 izbrojanih supova digao ruke i procenio da smo svakako videli preko 150 jedinki. Prošle zime je ovde izbrojano 310 supova – svaki drugi beloglavi sup unutar Balkana (tj. izuzimajući Cres i Krit) bio je upravo na Uvcu!

Beloglavi sup, foto Brano Rudić

Dve ženke velikog ronca Mergus merganser beže ispred plovila. Još je rano i mladi su u gnezdima po stenama. Meandri postaju dublji, litice se uzdižu sve više, a supovi lete blizu nas (preblizu da bih stigao da uoštrim pre nego što škljocnem). Na nekim stenama se vide mladunci u gnezdima. Odrasli su naviknuti na posetioce i ne pokazuju znakove stresa, ali neka gnezda su jako nisko, najniže na svega pet metara nad vodom i dešava se da uplašeni mladunci završe u vodi. Našim kvadrimaranom upravlja čuvar rezervata Marko, sin pokojnog Borka Obućine, prvog čuvara rezervata, što garantuje da ćemo se okrenuti i vratiti pre nego što stignemo do tog gnezda. Ali, posete su dozvoljene i ribolovcima i kajakašima, od kojih mnogi nisu svesni rizika koji mogu da predstavljaju.

Kasnije, u hotelu, Puza i ja tražimo da večeramo ranije kako bismo pre mraka otišli u još jedno ptičarenje. Sada se zaustavljamo na prostranoj čistini okruženoj smrčevom šumom, tako da naspram neba možemo da vidimo vrhove drveća, otvaramo pivo i čekamo. U blizini, pokret na tlu – strnadica žutovoljka Emberiza citrinella, ali odmah iza nje, skoro zaklonjena bližom pticom, kao na onim edukativnim posterima na kojima su ptice nagurane jedna do druge, stoji rusi svračak.

Čekamo još neko vreme bez uspeha, pa se premeštamo dalje, na manju čistinu, gde su nam i šanse da uočimo naš cilj – šumsku šljuku Scolopax rusticola  – manje. Pre četvrt veka se smatralo da se one gnezde samo na severu, u Skandinaviji i Rusiji, ali Puza – Slobodan Puzović – je o tome imao drugačije mišljenje, pa je otkriće balkanske gnezdilišne populacije pretvorio u temu svog magistarskog rada. 

Dok čekamo, temperatura se spušta na 11oC. Poslednje  ptice koje pevaju u tami su jelove senice Parus ater, drozdovi pevači Turdus philomelos i crvendać Erithacus rubecola.  Moja mobilna prokletinja zazvoni, spuštam pogled, Puza u tom trenutku kaže “Eno je!”, ali sve se završilo prebrzo i pre nego što sam uspeo da je spazim, šljuka je nestala. Da li sam već pomenuo da nikada nisam posmatrao šumsku šljuku?

Sada ne skidam pogled s neba nad drvećem, ali noć je već pala i verovatno je prekasno. Ipak, čekamo i dalje. I dalje. Nisam dovoljno odeven i postaje mi hladno. Eno!

Pravo ka nama (pa joj je iz tog ugla kljun nevidljiv), preturajući se u letu s boka na bok kao čamac na uzburkanom moru, ili pre kao leteća lisica, jedan mužjak se šepuri u letu. Prilično sam siguran da sam ja bio više impresioniran tim letom od ma koje ženke, ukoliko ih je u blizini i bilo.

01 март 2016

12 najboljih wildlife watching momenata

Prekosutra, 3. marta, je World Wildlife Day, prilika da se osvrnemo na svu raskoš živog sveta koja nas okružuje. Sećam se kako su mi u više navrata, dok sam nepomičan posmatrao ptice, prilazili i njuškali me poljski miševi. Verovatno su samo proveravali da nisam već mrtav i da li mirišem jestivo, ali ja sam se divio njihovoj hrabrosti i radoznalosti da priđu nekom ko je toliko veći od njih.

Slede neki trenuci radoznalosti, bez nekog određenog reda:

Crna Gora: Kako se sunce uzdiže, otkriva vlastelice, sprutke i smeđu pticu koja se kreće neobično brzim koracima, da se stopi sa busenjem suve trave čim se zaustavi. Nikada je još nisam posmatrao, ali znam šta je i pre nego što prislonim dvogled na oči - neobična, bezmalo buljava šljukarica: ćurlikovac. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2010/05/nemo-prolece-primorsko-iliti-pticarenje.html

Botsvana: ,,Tamo, u onoj trsci”, Endru je pokazao ka visokoj i podlokanoj levoj obali gde je pre jednog veka, tokom anglo-burskog rata, stajao burski logor, ,,To je mesto gde se taj krokodil obično sunča.” Još jedan zamah veslom i trska se njihala, lomila, razdvajala, nešto veliko se brzo kretalo. SVUUŠŠŠ, teško telo se suljalo niz u obali usečen tobogan, PLJUUUSS, upalo u vodu i nestalo sa površine. ,,Kuda je otišao?”, pitao sam Endrua dok se kajak ljuljao na talasima koje je napravio krokodil. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2009/09/crocodile-safari.html

Bela kanja, Makedonija

Makedonija: I tako, juče, autoput negde usred Makedonije... dve ptice kruže nedaleko puta... crno-bele... da nisu Bele rode na seobi? Krajičkom uma pomišljam i na svetlu formu Patuljastog orla, dok primećujem, prvo, da nemaju duge vratove i noge roda, i, drugo, da su... Bele kanje!!! Moje prve ikada balkanske Bele kanje! http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2012/09/definitivno-kanje.html

Šumska kukumavka, copyright © Nitin Bhardwaj

Indija: A naša šumska kukumavka je na visokoj grani, okrenuta leđima, pa rotira glavu za 180 stepeni ne bi li nas, ipak, držala na oku. Prilazimo ponizno, pešice, makadamom, ona nas merka, mi zurimo. Opčinjeni. Ptica koja je duže od jednog veka bila izgubljena nas drži na oku. Podiže i spušta glavu, kao da se proteže, pa se ponovo umiri. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2013/02/u-potrazi-za-najreom-sovom-indije-32_18.html

Indija: Moj prvi susret s tirovima! Najbliža podiže glavu, pa se ponovo opruži, a druge dve se ne pomeraju. Ipak, ne žalim se, nisam u cirkusu i one ne treba da izvode predstavu za turiste; a mačke su po svojoj prirodi dremljiva fela. Između nas pliva krokodil, čuje se kreštanje crvenolikih vivaka, nešto bliže su mala bela i indijska žuta čaplja, te indijski mali vranac, na dalekoj obali su čitali i patke pištalice, iznad svih leti rečna čigra jarkonarandžastog kljuna... http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2013/03/telija-i-njene-kcerke-indija-34_7.html

Španija: Iz žbunja se čuje dugorepa grmuša! To jest, čuje se, ali se ne vidi. Stiv se ponovo maša mobilnog i pušta pesmu ove vrste, a mužjak se pojavljuje nakratko da nas odmeri. Uzleti metar iznad žbuna, zaleprša krilama i pokaže siluetu dugog repa, pa nestane u lišću, obično u žbunu koji je iza ovog prvog žbuna... Pa sleće na obližnju grančicu... tražim ga dvogledom, samo tren da uoštrim ... ali već odleće dalje... Sleće, samo da ga uhvatim u vidno polje, ponovo odleće dalje pre nego što uspem da ga pronađem dvogledom. Dižem ruke od optike, gledam ga kako treperi u vazduhu, pa sleće na žbun... evo ga opet, sleće i.... ostaje tu desetak sekundi, dovoljno da mu vidim crveno oko i pegave grudi boje crnog vina... http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2013/03/katalonsko-prolece.html

Orao krstaš, Srbija

Srbija: Zauzimam pogodnu busiju za osmatranje, da se posle kraćeg čekanja krstaš ponovo pojavi gde sam ga i prvi put gledao. Odlazim tamo, a on kruži nad kolima, već me boli vrat od istezanja, sve je više i više... dok ne bude toliko visoko da ga više u nebu i ne vidim. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2013/05/krstas-burek-i-jogurt.html

Srbija: Povratak u Opovo i, posle najkraće moguće šetnje, Čeda podiže ruku, pokazuje: „Eno je“. Ma, baš tu sam i jutros bio, ali je, malo zaklonjeniju, nisam i primetio. Moja prva ritska sova u Zapadnom Palearktiku stpljivo trpi poglede i objektive dvogleda i foto-aparata. Nedaleko je i nekoliko utina, dremaju na suncu. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2014/02/glavna-nagrada.html

Ptičarenje/jedrenje u Kikladima, Grčka

Grčka: Andrea sada odmotava đenovu, a jedrilica ponovo leže na bok. Krećemo ka ribarici koju prati jato golemih zovoja i sinjih galebova. I pre nego što se približimo, opažamo prvog ugroženeg malog zovoja! http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2014/04/kikladi-ili-my-my-how-can-i-resist-you.html

Botsvana: Ja nisam video ništa, ali je naš vodič zaustavio Cruiser i pokazao rukom na pokret nečeg prašnjavocrvenog kroz zeleno i bakarno lišće zimskog popodneva: “Slon”. To je bio moj prvi slon u divljini. Životinja se polako udaljavala, povremeno zastajući da nas odmeri. Odnekud se čulo trubljenje matrijarha krda. Sada već znaju da smo tu i više nijednog slona nećemo ovako iznenaditi. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2014/06/ubijen-satao.html

Jezero Kerkini, Grčka

Grčka: Skeniram padinu durbinom... gnezdo... deluje napušteno, staro gnezdo gavrana verovatno... pokret iznad – nekoliko gorskih lasta... munjevita akcija levo: dva gavrana progone riđeg mišara! Skeniranje grebena otkriva udaljenog ali definitivnog sivog sokola. Još više, dva ili tri orla zmijara koji su tek stigli sa seobe kruže u plavetnilu neba. Spuštam se na zemlju – ispred najbližeg žuna grmuša crvenovoljka izvodi svadbeni let, tokom kojeg peva u vazduhu. Proleće u Grčkoj. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2015/04/pticarenje-na-steroidima-ili-jezero.html

Azijski divlji pas, Indija

Indija: Put vijuga dalje, između tikovog drveća i guštara bambusa, sve dublje u začaranu Zmijsku šumu. Jednu antilopu nilgaj i nekoliko krupnijih jelena sambara kasnije, otkrivamo ono čemu se nadamo, a ne usuđujemo da izgovorimo. U suvom lišću leži neugledni riđesmeđi pas. Stotinak metara dalje je i ostatak čopora, ukupno 11 životinja. Psi? Pa šta? Ovaj, azijski ili indijski divlji pas nije samo ugrožen, već je i znatno ređi od tigra! http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2015/07/pas-koji-je-rei-od-tigra-indija-36.html

Oni miševi s početka su me naterali da se zamislim kako bi to bilo, prići nekom ko je toliko puta veći od mene. Nekom veličine zglobnog autobusa... Voleo bih da se nađem pokraj plavog kita, spram koga sam i sam jedva velik koliko onaj hrabri poljski miš spram mene, koliko da spoznam svoju veličinu.


A koji su vaši najbolji safari momenti? I koji su vaši snovi?

16 фебруар 2016

VUČIĆ? PAJTIĆ? NIJEDAN! GLASAJTE ZA MENE!

Tako je, za mene glasajte, evo OVDE! A šta ja to hoću? Da stignem na Rosovo more, duboki zaliv Antarktika prebogat živim svetom zboh čega (prethodni blog) je predloženo da se to more zaštiti kao međunarodni rezervat prirode. Ali, da bi ta zaštita bila i formalno začeta, potrebno je da se slože vlade 25 zemalja, uključujući i Rusiju (koja se zaštiti protivi) i SAD (koje podržavaju zaštitu).

Zbog toga se „Komisija za zaštitu antarktičkih živih morskih resursa“ (Commission for the Conservation of Antarctic Marine Living Resources) sastala jula 2013. u Bremerhavenu u Nemačkoj, ali je dogovor zemalja učesnica opstruirala Rusija, dovodeći u pitanje komisijin autoritet za donošenje takvih odluka. Potom je tokom oktobra 2014 održan naredni sastanak CCAMLR u Hobartu, na Tasmaniji, kada su zaštitu ovog važnog područja blokirale Kina i Rusija.  

Ja sam se dugo zalagao da zaštitim dva mala područja očuvane prirode u Beogradu (ovde i ovde) i znam koliko je to komplikovano: dobio sam podršku Gradskog sekretarijata za životnu sredinu i Zavoda za zaštitu prirode Srbije, predlog zaštite je otišao na glasanje u Skupštinu grada Beograda – da tamo u nekoj fioci skuplja prašinu. Utiska sam da sadašnje vlasti ne žele da išta zaštite kako se neka uredba o zaštiti ne bi sutra našla na putu investitorima. E, sada, pomnožite tu situaciju sa 25 država čije vlade treba ubediti da podrže nastajanje pomorskog rezervata i nećete biti ni blizu obimu teškoća s kojima se zaštitari suočavaju.

Na skorašnjem sastanku CCAMLR u Australiji, oktobra 2015, složile su se 24 države (uključujući Kinu), ali ne i Rusija, čime smo se vratili na situaciju iz 2013, ali uz još zategnutije odnose i manje razumevanja (manje razuma?) između SAD i Rusije.

Eto. A ja?

Ja želim da zaštiti Rosovog mora doprinesem pisanjem knjige o njemu, njegovom žuvom svetu, nama, putnicima na palubi Orteliusa, i nama, putnicima na planeti Zemlji, u svetlu klimatskih promena.

Ekoturistička agencija Oceanwide Expeditions poklanja kartu za plovidbu duž obale Antarktika. Isplovljava se s Južnog ostrva Novog Zelanda, a plovidba se završava mesec dana kasnije u Ušuaji, u Patagoniji.

Među sada već 600 prijavljenih, vaši glasovi su mi doneli treće mesto. Mislim da je i drugo mesto dostižno, a da ni prvo nije izvan domašaja. Glasanje traje još 13 dana, do kraja februara.

Glasajte za mene, OVDE, pa ovaj post podelite dalje. 

12 фебруар 2016

Antarktik?!? Pa čega to ima tamo?

Photos (3) © Oceanwide Expeditions
Hladno i tmurno. Stalno. Pa ipak, dole na samom kraju sveta, Rosovo more vrvi životom: pingvini, foke, kitovi, krupne ribe-grabljivice – sve to čini jedan od poslednjih praktično netaknutih morskih ekosistema na planeti. I sve to je više nego dobar razlog da se ovo more zaštiti kao međunarodni rezervat prirode.

Zbog toga se „Komisija za zaštitu antarktičkih živih morskih resursa“ sastala jula 2013 u Bremerhavenu u Nemačkoj, ali je dogovor zemalja učesnica opstruirala Rusija, dovodeći u pitanje Komisijin autoritet za donošenje takvih odluka. No, više o tome u sledećem nastavku sage o Rosovom moru.

Vratimo se na taj živi svet koji zaslužuje zaštitu – čega sve tu ima? Rosovo more ima visok stepen endemizma – preko 40 vrsta koje se nalaze samo ovde i nigde drugde na planeti. To je neobično za okeane i čini Rosovo more idealnom laboratorijom za proučavanje evolucije i adaptacija na sve dostupne ekološke niše. Da ostavimo crve i školjke po strani (to teško da mogu da posmatram dvogledom), ovde se sreće jedinstveni genotip Adelinih pingvina, pa nedavno priznata vrsta orke (tip C – orka Rosovog mora), kao i jedna podvrsta Vedelove foke koja se samo u ovom moru sreće.

No, idemo na ono bitno – ptice. Iako se samo 11 vrsta gnezdi po ovim obalama, u Rosovom moru se sreću neke od najvećih koncentracija morskih ptica ma gde u svetu! Najbrojniji pingvini su carski Aptenodytes forsteri i Adelini Pygoscelis adeliae – 26, odnosno 38 procenata ukupne svetske populacije gnezdi se u ovom moru (oko milion parova ovih drugih). I dve najveće kolonije carskih pingvina na Antarktiku nalaze se baš u Rosovom moru, a ovde gnezda svija i šest vrsta burnica i burnjaka – i to ništa manje nego šest miliona gnezda!


Mimo pingvina, oduvek sam hteo da svojim očima vidim kita, nekog od onih odistinski divovskih... Jesam, gledao sam ih na TV, ali mi nekako dođe mali ekran, ne mož’ da mi dočara toliku životinju. Kao što već rekoh u prethodnom blogu, neću da mi kažu kako je pesak na plaži mokar, hoću da moje noge to osete. Ili oči vide, kako god.

U Rosovom moru se sreće 12 vrsta kitova: šest vrsta kitova usana, uključujući plavog Balaenoptera musculus i grbavog Megaptera novaeangliae, te šest vrsta kitova zubana, uključujući orku Orcinus orca (tri različita tipa, uključujući i pominjani C) i ulješuru Physeter macrocephalus. A ulješure se hrane lignjama, onim džinovskim, pa i većim. Februara 2007, ovde je bila uvaćena (slučajno, u ribarskoj mreži) jedna 10 metara duga i 495 kg teška kolos-lignja Mesonychoteuthis hamiltoni.

Da sa sisarima i završim, ovo more nastanjuje i pet vrsta foka: krabojeda foka Lobodon carcinophaga, Vedelova foka Leptonychotes weddellii, morski leopard Hydrurga leptonyx (ovde specijalizovan za lov Adelinih pingvina), okata foka Ommatophoca rossii (za nauku opisana tokom ekspedicije Džejmsa Klarka Rosa, čije ime nosi) i južni morski slon Mirounga leonina. Morski slon je izrazito malobrojan, svega do 50 jedinki i u ovim vodama se ne razmnožava.

Eto, za njima bih da tragam i o njima bih da pišem. A za to mi treba vaša pomoć. Ekoturistička agencija Oceanwide Expeditions poklanja kartu za plovidbu duž obale Antarktika. Isplovljava se s Južnog ostrva Novog Zelanda, a plovidba se završava mesec dana kasnije u Ušuaji, u Patagoniji.


Među 550 prijavljenih, vaši glasovi su mi do sada doneli treće mesto. Mislim da je i drugo mesto dostižno, a da ni prvo nije izvan domašaja.

Sve što vas molim je da glasate za mene, OVDE, i ovaj post podelite dalje.

U sledećem nastavku: kakva budućnost čeka Rosovo more?

03 фебруар 2016

BESKRAJNA ČEŽNJA BUSOLE

Erebus i Teror
Kada sam bio mali, pa iznova iščitavao višetomna Otkrića i istraživanja (ako se dobro sećam naslova – knjige su bile pozajmljene), uvek me je kopkalo šta li radi igla kompasa kada se približite polu. Ok, ništa – i dalje pokazuje magnetni pol, u redu. Ali, šta se desi kada ste u blizini magnetnog pola? Sluđena se vrti u krug?

Mislim da ne, mislim da je Zemljino magnetno polje tada vuče na dole, pa bi trebalo da se naheri i nasloni na kućište kompasa. Sada bih mogao i da guglujem za tim odgovorom, ali nije to isto kao videti svojim očima sopstveni kompas kako se tamo ponaša... Mislim da to rekao Andre Žid, neću da mi kažu da je pesak na plaži mokar, hoću da to moji prsti osete. Kompas još od svojih pećinarskih dana iz ranca ne vadim, evo već 30 godina ga svakodnevno sa sobom nosim. Samo još treba otići tamo.

Ispod četrdesetog stepena širine ne postoji više zakon, ispod 50-og bog, ispod 60-og zdrav razum, a ispod 70-og više nema inteligencije” (“Antarctica” by Kim Stanley Robinson, 1998)

Pre tačno 175 godina, 9. januara 1841, ekspedicija Džejmsa Klarka Rosa je brodovima Erebus i Teror uplovila u Rosovo more. Nije baš tek tako uplovila, prvo je pramac Erebusa čitav sat udarao u led, uvek na istom mestu, dok led konačno nije pukao, a čitavo novo more puklo pred njima. Samo, tukao led... iznova i iznova? To je zahtevalo angažovanje posade na skupljanju i širenju jedara, iznova i iznova, i nemalo manevrisanja i pomorske veštine. Ali, to je bilo doba kada su brodovi bili od drveta, a ljudi od gvožđa (a baš tako su i plivali, kad su morali).


Beše na tom Erebusu, čije ime danas nosi jedan vulkan na Antarktiku i jedan posebno mi zanimljiv član posade, doktor Robert Mekormik (desno), koji je deset godina ranije, 1831, bio hirurg na drugom putovanju Bigla, pod komandom depresivnog kapetana Ficroja. Mekormikova zamisao bila je da duž obala Južne Amerike sakuplja preparate ređih ili dotle nepoznatih životinja, sastavi što impresivniju kolekciju i njome po povratku stekne imetak i naučni ugled. Ali, on je kao brodski hirurg bio vezan obavezama člana posade.

A jedan drugi prirodnjak, budući da se ukrcao o svom trošku i da pravi društvo depresivnom kapetanu (prethodni kapetan Bigla je na moru izvršio samoubistvo; a svi kontakti oficira i džentlmena i prostih “ruku na palubi” smatrani su neprimerenim i obeshrabrivani), nije imao nikakvih obaveza na brodu i mogao je da odsustvuje kako mu se ćefne – Čarls Darvin. Podrazumevalo se da brodski lekar bude i službeni prirodnjak (presuje biljke, preparira ptice, u formaldehidu ili u grogu čuva ribe...), pa je Mekormik bio besan uzurpacijom svog položaja i od kapetana tražio otpust, da se potom iskrca u Riju.

Deset godina kasnije uploviće u Rosovo more i 12. januara 1841, samo tri dana pošto je more otkriveno, uloviće Stercorarius maccormicki, dotle nepoznatu vrstu pomornika čiji naučni naziv nosi njegovo latinizirano prezime. Danas je poznat kao južni polarni pomornik, ali ranije ime vrste bilo je Mekormikov pomornik.  

Eto, tamo bih da odem. A za to mi treba vaša pomoć. Ekoturistička agencija Oceanwide Expeditions poklanja kartu za plovidbu duž obale Antarktika. Isplovljava se s Južnog ostrva Novog Zelanda, a plovidba se završava mesec dana kasnije u Ušuaji, u Patagoniji.

Molim vas da glasate za mene, OVDE, i ovaj post podelite dalje, a ja vam obećavam da nikada neću tražiti vaš glas ni za kakvu političku funkciju.


U sledećem nastavku: kakva budućnost čeka Rosovo more?