18 март 2016

RUMENKE, SUPOVI I ŠLJUKE

Crni strvinar (desno) uz beloglave supove na Uvcu, foto Saša Preradović

Rano ujutru, vozim kroz smreke, pašnjake i polja krompira, niz Zlatar ka Sjenici i dalje, ka mostu na Vapi. Kako se spuštamo, iz vedrog dana ulazimo u maglu. Da li ćemo po magli i ptičariti?

Ipak imamo sreće – na oko 900 mnm, Pešterska visoravan, kojom Vapa vijuga, leži ispod oblaka. Na izlazu iz Sjenice, na banderi je gnezdo belih roda Ciconia ciconia, s jednim mladuncem, a malo dalje opažamo i zimovke Pyrrhula pyrrhula i obične beloguze Oenanthe oenanthe.

Madž brod, foto Slobodan
Puzović
Jun je 2015. i prvi put sam ovde, na Madž brodu (“brod” je mesto gde se reka može pregaziti), gde su pre deset godina otkrivene čak dve nove gnezdarice Srbije. Prvu od njih s lakoćom uočavam čim ugasim motor: pet drozdova borovnjaka Turdus pilaris se hrane u niskoj travi pokraj reke. Oni su uobičajeni zimski gosti, ali ovo je prvi put da ih posmatram usred juna i sezone gnežđenja. 

Oko mene je nekoliko teritorija običnih travarki Saxicola rubetra i poljskih ševa Alauda arvensis, na dalekovodu se gnezdi gavran Corvus corax, jedan vivak se pokazuje u letu Vanellus vanellus, rusi svračak Lanius collurio je na vrhu žbuna, dok negde iz obalne vegetacije peva trstenjak mlakar Acrocephalus palustris. Ali nigde ne vidim gnezdaricu br. 2!

Uto se Puza vraća iz kraće šetnje i pokazuje mi fotografije tajenstvene ptice br. 2: rumenka Carpodacus erythrinus. Tamo je, kaže, u onim vrbama.  

Proveravam vrhove krošnji, tu je obična grmuša Sylvia communis... ali mogu da čujem rumenku! Pažljivo skeniram lišće, sitne ptice preleću iz jedne krošnje u drugu, ali kada jednom slete, više ne mogu da ih uočim. Rumenku sam ranije posmatrao u jednom polju prosa u Indiji, ali nikad u Evropi. Ipak ću morati da se zadovoljim samo glasanjem, ne i prizorom same ptice.

Kanjon Uvca, foto Saša Preradović

Hitamo natrag na Uvac, gde nas pokraj brane dočekuje pun autobus ostalih učesnika konferencije “3 za” u organizaciji Mladih istraživača Srbije. Vozim u rikverc ne bih li parkirao, oni raštrkani, meni četvore oči otvorene... i baš u to vreme su srećnici izvukli glavnu premiju: na hranilište je sleteo crni strvinar Aegypius monachus! Ja? Ja sam samo pažljivo parkirao kola...

Ulazimo u “kvadrimaran” (u stvari dva katamarana vezana bok uz bok) i otpočinjemo plovidbu Uvačkim/Sjeničkim jezerom, čija najveća dubina kod brane dostiže i 100 metara. Beloglavi supovi Gyps fulvus svako malo lete ka hranilištu. Isprva sam ih brojao, no ubrzo je sve više grupa letelo od hranilišta, dok su druge i dalje letele ka njemu, pa sam nakon 110 izbrojanih supova digao ruke i procenio da smo svakako videli preko 150 jedinki. Prošle zime je ovde izbrojano 310 supova – svaki drugi beloglavi sup unutar Balkana (tj. izuzimajući Cres i Krit) bio je upravo na Uvcu!

Beloglavi sup, foto Brano Rudić

Dve ženke velikog ronca Mergus merganser beže ispred plovila. Još je rano i mladi su u gnezdima po stenama. Meandri postaju dublji, litice se uzdižu sve više, a supovi lete blizu nas (preblizu da bih stigao da uoštrim pre nego što škljocnem). Na nekim stenama se vide mladunci u gnezdima. Odrasli su naviknuti na posetioce i ne pokazuju znakove stresa, ali neka gnezda su jako nisko, najniže na svega pet metara nad vodom i dešava se da uplašeni mladunci završe u vodi. Našim kvadrimaranom upravlja čuvar rezervata Marko, sin pokojnog Borka Obućine, prvog čuvara rezervata, što garantuje da ćemo se okrenuti i vratiti pre nego što stignemo do tog gnezda. Ali, posete su dozvoljene i ribolovcima i kajakašima, od kojih mnogi nisu svesni rizika koji mogu da predstavljaju.

Kasnije, u hotelu, Puza i ja tražimo da večeramo ranije kako bismo pre mraka otišli u još jedno ptičarenje. Sada se zaustavljamo na prostranoj čistini okruženoj smrčevom šumom, tako da naspram neba možemo da vidimo vrhove drveća, otvaramo pivo i čekamo. U blizini, pokret na tlu – strnadica žutovoljka Emberiza citrinella, ali odmah iza nje, skoro zaklonjena bližom pticom, kao na onim edukativnim posterima na kojima su ptice nagurane jedna do druge, stoji rusi svračak.

Čekamo još neko vreme bez uspeha, pa se premeštamo dalje, na manju čistinu, gde su nam i šanse da uočimo naš cilj – šumsku šljuku Scolopax rusticola  – manje. Pre četvrt veka se smatralo da se one gnezde samo na severu, u Skandinaviji i Rusiji, ali Puza – Slobodan Puzović – je o tome imao drugačije mišljenje, pa je otkriće balkanske gnezdilišne populacije pretvorio u temu svog magistarskog rada. 

Dok čekamo, temperatura se spušta na 11oC. Poslednje  ptice koje pevaju u tami su jelove senice Parus ater, drozdovi pevači Turdus philomelos i crvendać Erithacus rubecola.  Moja mobilna prokletinja zazvoni, spuštam pogled, Puza u tom trenutku kaže “Eno je!”, ali sve se završilo prebrzo i pre nego što sam uspeo da je spazim, šljuka je nestala. Da li sam već pomenuo da nikada nisam posmatrao šumsku šljuku?

Sada ne skidam pogled s neba nad drvećem, ali noć je već pala i verovatno je prekasno. Ipak, čekamo i dalje. I dalje. Nisam dovoljno odeven i postaje mi hladno. Eno!

Pravo ka nama (pa joj je iz tog ugla kljun nevidljiv), preturajući se u letu s boka na bok kao čamac na uzburkanom moru, ili pre kao leteća lisica, jedan mužjak se šepuri u letu. Prilično sam siguran da sam ja bio više impresioniran tim letom od ma koje ženke, ukoliko ih je u blizini i bilo.

01 март 2016

12 najboljih wildlife watching momenata

Prekosutra, 3. marta, je World Wildlife Day, prilika da se osvrnemo na svu raskoš živog sveta koja nas okružuje. Sećam se kako su mi u više navrata, dok sam nepomičan posmatrao ptice, prilazili i njuškali me poljski miševi. Verovatno su samo proveravali da nisam već mrtav i da li mirišem jestivo, ali ja sam se divio njihovoj hrabrosti i radoznalosti da priđu nekom ko je toliko veći od njih.

Slede neki trenuci radoznalosti, bez nekog određenog reda:

Crna Gora: Kako se sunce uzdiže, otkriva vlastelice, sprutke i smeđu pticu koja se kreće neobično brzim koracima, da se stopi sa busenjem suve trave čim se zaustavi. Nikada je još nisam posmatrao, ali znam šta je i pre nego što prislonim dvogled na oči - neobična, bezmalo buljava šljukarica: ćurlikovac. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2010/05/nemo-prolece-primorsko-iliti-pticarenje.html

Botsvana: ,,Tamo, u onoj trsci”, Endru je pokazao ka visokoj i podlokanoj levoj obali gde je pre jednog veka, tokom anglo-burskog rata, stajao burski logor, ,,To je mesto gde se taj krokodil obično sunča.” Još jedan zamah veslom i trska se njihala, lomila, razdvajala, nešto veliko se brzo kretalo. SVUUŠŠŠ, teško telo se suljalo niz u obali usečen tobogan, PLJUUUSS, upalo u vodu i nestalo sa površine. ,,Kuda je otišao?”, pitao sam Endrua dok se kajak ljuljao na talasima koje je napravio krokodil. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2009/09/crocodile-safari.html

Bela kanja, Makedonija

Makedonija: I tako, juče, autoput negde usred Makedonije... dve ptice kruže nedaleko puta... crno-bele... da nisu Bele rode na seobi? Krajičkom uma pomišljam i na svetlu formu Patuljastog orla, dok primećujem, prvo, da nemaju duge vratove i noge roda, i, drugo, da su... Bele kanje!!! Moje prve ikada balkanske Bele kanje! http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2012/09/definitivno-kanje.html

Šumska kukumavka, copyright © Nitin Bhardwaj

Indija: A naša šumska kukumavka je na visokoj grani, okrenuta leđima, pa rotira glavu za 180 stepeni ne bi li nas, ipak, držala na oku. Prilazimo ponizno, pešice, makadamom, ona nas merka, mi zurimo. Opčinjeni. Ptica koja je duže od jednog veka bila izgubljena nas drži na oku. Podiže i spušta glavu, kao da se proteže, pa se ponovo umiri. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2013/02/u-potrazi-za-najreom-sovom-indije-32_18.html

Indija: Moj prvi susret s tirovima! Najbliža podiže glavu, pa se ponovo opruži, a druge dve se ne pomeraju. Ipak, ne žalim se, nisam u cirkusu i one ne treba da izvode predstavu za turiste; a mačke su po svojoj prirodi dremljiva fela. Između nas pliva krokodil, čuje se kreštanje crvenolikih vivaka, nešto bliže su mala bela i indijska žuta čaplja, te indijski mali vranac, na dalekoj obali su čitali i patke pištalice, iznad svih leti rečna čigra jarkonarandžastog kljuna... http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2013/03/telija-i-njene-kcerke-indija-34_7.html

Španija: Iz žbunja se čuje dugorepa grmuša! To jest, čuje se, ali se ne vidi. Stiv se ponovo maša mobilnog i pušta pesmu ove vrste, a mužjak se pojavljuje nakratko da nas odmeri. Uzleti metar iznad žbuna, zaleprša krilama i pokaže siluetu dugog repa, pa nestane u lišću, obično u žbunu koji je iza ovog prvog žbuna... Pa sleće na obližnju grančicu... tražim ga dvogledom, samo tren da uoštrim ... ali već odleće dalje... Sleće, samo da ga uhvatim u vidno polje, ponovo odleće dalje pre nego što uspem da ga pronađem dvogledom. Dižem ruke od optike, gledam ga kako treperi u vazduhu, pa sleće na žbun... evo ga opet, sleće i.... ostaje tu desetak sekundi, dovoljno da mu vidim crveno oko i pegave grudi boje crnog vina... http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2013/03/katalonsko-prolece.html

Orao krstaš, Srbija

Srbija: Zauzimam pogodnu busiju za osmatranje, da se posle kraćeg čekanja krstaš ponovo pojavi gde sam ga i prvi put gledao. Odlazim tamo, a on kruži nad kolima, već me boli vrat od istezanja, sve je više i više... dok ne bude toliko visoko da ga više u nebu i ne vidim. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2013/05/krstas-burek-i-jogurt.html

Srbija: Povratak u Opovo i, posle najkraće moguće šetnje, Čeda podiže ruku, pokazuje: „Eno je“. Ma, baš tu sam i jutros bio, ali je, malo zaklonjeniju, nisam i primetio. Moja prva ritska sova u Zapadnom Palearktiku stpljivo trpi poglede i objektive dvogleda i foto-aparata. Nedaleko je i nekoliko utina, dremaju na suncu. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2014/02/glavna-nagrada.html

Ptičarenje/jedrenje u Kikladima, Grčka

Grčka: Andrea sada odmotava đenovu, a jedrilica ponovo leže na bok. Krećemo ka ribarici koju prati jato golemih zovoja i sinjih galebova. I pre nego što se približimo, opažamo prvog ugroženeg malog zovoja! http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2014/04/kikladi-ili-my-my-how-can-i-resist-you.html

Botsvana: Ja nisam video ništa, ali je naš vodič zaustavio Cruiser i pokazao rukom na pokret nečeg prašnjavocrvenog kroz zeleno i bakarno lišće zimskog popodneva: “Slon”. To je bio moj prvi slon u divljini. Životinja se polako udaljavala, povremeno zastajući da nas odmeri. Odnekud se čulo trubljenje matrijarha krda. Sada već znaju da smo tu i više nijednog slona nećemo ovako iznenaditi. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2014/06/ubijen-satao.html

Jezero Kerkini, Grčka

Grčka: Skeniram padinu durbinom... gnezdo... deluje napušteno, staro gnezdo gavrana verovatno... pokret iznad – nekoliko gorskih lasta... munjevita akcija levo: dva gavrana progone riđeg mišara! Skeniranje grebena otkriva udaljenog ali definitivnog sivog sokola. Još više, dva ili tri orla zmijara koji su tek stigli sa seobe kruže u plavetnilu neba. Spuštam se na zemlju – ispred najbližeg žuna grmuša crvenovoljka izvodi svadbeni let, tokom kojeg peva u vazduhu. Proleće u Grčkoj. http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2015/04/pticarenje-na-steroidima-ili-jezero.html

Azijski divlji pas, Indija

Indija: Put vijuga dalje, između tikovog drveća i guštara bambusa, sve dublje u začaranu Zmijsku šumu. Jednu antilopu nilgaj i nekoliko krupnijih jelena sambara kasnije, otkrivamo ono čemu se nadamo, a ne usuđujemo da izgovorimo. U suvom lišću leži neugledni riđesmeđi pas. Stotinak metara dalje je i ostatak čopora, ukupno 11 životinja. Psi? Pa šta? Ovaj, azijski ili indijski divlji pas nije samo ugrožen, već je i znatno ređi od tigra! http://dvoglediveslo.blogspot.rs/2015/07/pas-koji-je-rei-od-tigra-indija-36.html

Oni miševi s početka su me naterali da se zamislim kako bi to bilo, prići nekom ko je toliko puta veći od mene. Nekom veličine zglobnog autobusa... Voleo bih da se nađem pokraj plavog kita, spram koga sam i sam jedva velik koliko onaj hrabri poljski miš spram mene, koliko da spoznam svoju veličinu.


A koji su vaši najbolji safari momenti? I koji su vaši snovi?

16 фебруар 2016

VUČIĆ? PAJTIĆ? NIJEDAN! GLASAJTE ZA MENE!

Tako je, za mene glasajte, evo OVDE! A šta ja to hoću? Da stignem na Rosovo more, duboki zaliv Antarktika prebogat živim svetom zboh čega (prethodni blog) je predloženo da se to more zaštiti kao međunarodni rezervat prirode. Ali, da bi ta zaštita bila i formalno začeta, potrebno je da se slože vlade 25 zemalja, uključujući i Rusiju (koja se zaštiti protivi) i SAD (koje podržavaju zaštitu).

Zbog toga se „Komisija za zaštitu antarktičkih živih morskih resursa“ (Commission for the Conservation of Antarctic Marine Living Resources) sastala jula 2013. u Bremerhavenu u Nemačkoj, ali je dogovor zemalja učesnica opstruirala Rusija, dovodeći u pitanje komisijin autoritet za donošenje takvih odluka. Potom je tokom oktobra 2014 održan naredni sastanak CCAMLR u Hobartu, na Tasmaniji, kada su zaštitu ovog važnog područja blokirale Kina i Rusija.  

Ja sam se dugo zalagao da zaštitim dva mala područja očuvane prirode u Beogradu (ovde i ovde) i znam koliko je to komplikovano: dobio sam podršku Gradskog sekretarijata za životnu sredinu i Zavoda za zaštitu prirode Srbije, predlog zaštite je otišao na glasanje u Skupštinu grada Beograda – da tamo u nekoj fioci skuplja prašinu. Utiska sam da sadašnje vlasti ne žele da išta zaštite kako se neka uredba o zaštiti ne bi sutra našla na putu investitorima. E, sada, pomnožite tu situaciju sa 25 država čije vlade treba ubediti da podrže nastajanje pomorskog rezervata i nećete biti ni blizu obimu teškoća s kojima se zaštitari suočavaju.

Na skorašnjem sastanku CCAMLR u Australiji, oktobra 2015, složile su se 24 države (uključujući Kinu), ali ne i Rusija, čime smo se vratili na situaciju iz 2013, ali uz još zategnutije odnose i manje razumevanja (manje razuma?) između SAD i Rusije.

Eto. A ja?

Ja želim da zaštiti Rosovog mora doprinesem pisanjem knjige o njemu, njegovom žuvom svetu, nama, putnicima na palubi Orteliusa, i nama, putnicima na planeti Zemlji, u svetlu klimatskih promena.

Ekoturistička agencija Oceanwide Expeditions poklanja kartu za plovidbu duž obale Antarktika. Isplovljava se s Južnog ostrva Novog Zelanda, a plovidba se završava mesec dana kasnije u Ušuaji, u Patagoniji.

Među sada već 600 prijavljenih, vaši glasovi su mi doneli treće mesto. Mislim da je i drugo mesto dostižno, a da ni prvo nije izvan domašaja. Glasanje traje još 13 dana, do kraja februara.

Glasajte za mene, OVDE, pa ovaj post podelite dalje. 

12 фебруар 2016

Antarktik?!? Pa čega to ima tamo?

Photos (3) © Oceanwide Expeditions
Hladno i tmurno. Stalno. Pa ipak, dole na samom kraju sveta, Rosovo more vrvi životom: pingvini, foke, kitovi, krupne ribe-grabljivice – sve to čini jedan od poslednjih praktično netaknutih morskih ekosistema na planeti. I sve to je više nego dobar razlog da se ovo more zaštiti kao međunarodni rezervat prirode.

Zbog toga se „Komisija za zaštitu antarktičkih živih morskih resursa“ sastala jula 2013 u Bremerhavenu u Nemačkoj, ali je dogovor zemalja učesnica opstruirala Rusija, dovodeći u pitanje Komisijin autoritet za donošenje takvih odluka. No, više o tome u sledećem nastavku sage o Rosovom moru.

Vratimo se na taj živi svet koji zaslužuje zaštitu – čega sve tu ima? Rosovo more ima visok stepen endemizma – preko 40 vrsta koje se nalaze samo ovde i nigde drugde na planeti. To je neobično za okeane i čini Rosovo more idealnom laboratorijom za proučavanje evolucije i adaptacija na sve dostupne ekološke niše. Da ostavimo crve i školjke po strani (to teško da mogu da posmatram dvogledom), ovde se sreće jedinstveni genotip Adelinih pingvina, pa nedavno priznata vrsta orke (tip C – orka Rosovog mora), kao i jedna podvrsta Vedelove foke koja se samo u ovom moru sreće.

No, idemo na ono bitno – ptice. Iako se samo 11 vrsta gnezdi po ovim obalama, u Rosovom moru se sreću neke od najvećih koncentracija morskih ptica ma gde u svetu! Najbrojniji pingvini su carski Aptenodytes forsteri i Adelini Pygoscelis adeliae – 26, odnosno 38 procenata ukupne svetske populacije gnezdi se u ovom moru (oko milion parova ovih drugih). I dve najveće kolonije carskih pingvina na Antarktiku nalaze se baš u Rosovom moru, a ovde gnezda svija i šest vrsta burnica i burnjaka – i to ništa manje nego šest miliona gnezda!


Mimo pingvina, oduvek sam hteo da svojim očima vidim kita, nekog od onih odistinski divovskih... Jesam, gledao sam ih na TV, ali mi nekako dođe mali ekran, ne mož’ da mi dočara toliku životinju. Kao što već rekoh u prethodnom blogu, neću da mi kažu kako je pesak na plaži mokar, hoću da moje noge to osete. Ili oči vide, kako god.

U Rosovom moru se sreće 12 vrsta kitova: šest vrsta kitova usana, uključujući plavog Balaenoptera musculus i grbavog Megaptera novaeangliae, te šest vrsta kitova zubana, uključujući orku Orcinus orca (tri različita tipa, uključujući i pominjani C) i ulješuru Physeter macrocephalus. A ulješure se hrane lignjama, onim džinovskim, pa i većim. Februara 2007, ovde je bila uvaćena (slučajno, u ribarskoj mreži) jedna 10 metara duga i 495 kg teška kolos-lignja Mesonychoteuthis hamiltoni.

Da sa sisarima i završim, ovo more nastanjuje i pet vrsta foka: krabojeda foka Lobodon carcinophaga, Vedelova foka Leptonychotes weddellii, morski leopard Hydrurga leptonyx (ovde specijalizovan za lov Adelinih pingvina), okata foka Ommatophoca rossii (za nauku opisana tokom ekspedicije Džejmsa Klarka Rosa, čije ime nosi) i južni morski slon Mirounga leonina. Morski slon je izrazito malobrojan, svega do 50 jedinki i u ovim vodama se ne razmnožava.

Eto, za njima bih da tragam i o njima bih da pišem. A za to mi treba vaša pomoć. Ekoturistička agencija Oceanwide Expeditions poklanja kartu za plovidbu duž obale Antarktika. Isplovljava se s Južnog ostrva Novog Zelanda, a plovidba se završava mesec dana kasnije u Ušuaji, u Patagoniji.


Među 550 prijavljenih, vaši glasovi su mi do sada doneli treće mesto. Mislim da je i drugo mesto dostižno, a da ni prvo nije izvan domašaja.

Sve što vas molim je da glasate za mene, OVDE, i ovaj post podelite dalje.

U sledećem nastavku: kakva budućnost čeka Rosovo more?

03 фебруар 2016

BESKRAJNA ČEŽNJA BUSOLE

Erebus i Teror
Kada sam bio mali, pa iznova iščitavao višetomna Otkrića i istraživanja (ako se dobro sećam naslova – knjige su bile pozajmljene), uvek me je kopkalo šta li radi igla kompasa kada se približite polu. Ok, ništa – i dalje pokazuje magnetni pol, u redu. Ali, šta se desi kada ste u blizini magnetnog pola? Sluđena se vrti u krug?

Mislim da ne, mislim da je Zemljino magnetno polje tada vuče na dole, pa bi trebalo da se naheri i nasloni na kućište kompasa. Sada bih mogao i da guglujem za tim odgovorom, ali nije to isto kao videti svojim očima sopstveni kompas kako se tamo ponaša... Mislim da to rekao Andre Žid, neću da mi kažu da je pesak na plaži mokar, hoću da to moji prsti osete. Kompas još od svojih pećinarskih dana iz ranca ne vadim, evo već 30 godina ga svakodnevno sa sobom nosim. Samo još treba otići tamo.

Ispod četrdesetog stepena širine ne postoji više zakon, ispod 50-og bog, ispod 60-og zdrav razum, a ispod 70-og više nema inteligencije” (“Antarctica” by Kim Stanley Robinson, 1998)

Pre tačno 175 godina, 9. januara 1841, ekspedicija Džejmsa Klarka Rosa je brodovima Erebus i Teror uplovila u Rosovo more. Nije baš tek tako uplovila, prvo je pramac Erebusa čitav sat udarao u led, uvek na istom mestu, dok led konačno nije pukao, a čitavo novo more puklo pred njima. Samo, tukao led... iznova i iznova? To je zahtevalo angažovanje posade na skupljanju i širenju jedara, iznova i iznova, i nemalo manevrisanja i pomorske veštine. Ali, to je bilo doba kada su brodovi bili od drveta, a ljudi od gvožđa (a baš tako su i plivali, kad su morali).


Beše na tom Erebusu, čije ime danas nosi jedan vulkan na Antarktiku i jedan posebno mi zanimljiv član posade, doktor Robert Mekormik (desno), koji je deset godina ranije, 1831, bio hirurg na drugom putovanju Bigla, pod komandom depresivnog kapetana Ficroja. Mekormikova zamisao bila je da duž obala Južne Amerike sakuplja preparate ređih ili dotle nepoznatih životinja, sastavi što impresivniju kolekciju i njome po povratku stekne imetak i naučni ugled. Ali, on je kao brodski hirurg bio vezan obavezama člana posade.

A jedan drugi prirodnjak, budući da se ukrcao o svom trošku i da pravi društvo depresivnom kapetanu (prethodni kapetan Bigla je na moru izvršio samoubistvo; a svi kontakti oficira i džentlmena i prostih “ruku na palubi” smatrani su neprimerenim i obeshrabrivani), nije imao nikakvih obaveza na brodu i mogao je da odsustvuje kako mu se ćefne – Čarls Darvin. Podrazumevalo se da brodski lekar bude i službeni prirodnjak (presuje biljke, preparira ptice, u formaldehidu ili u grogu čuva ribe...), pa je Mekormik bio besan uzurpacijom svog položaja i od kapetana tražio otpust, da se potom iskrca u Riju.

Deset godina kasnije uploviće u Rosovo more i 12. januara 1841, samo tri dana pošto je more otkriveno, uloviće Stercorarius maccormicki, dotle nepoznatu vrstu pomornika čiji naučni naziv nosi njegovo latinizirano prezime. Danas je poznat kao južni polarni pomornik, ali ranije ime vrste bilo je Mekormikov pomornik.  

Eto, tamo bih da odem. A za to mi treba vaša pomoć. Ekoturistička agencija Oceanwide Expeditions poklanja kartu za plovidbu duž obale Antarktika. Isplovljava se s Južnog ostrva Novog Zelanda, a plovidba se završava mesec dana kasnije u Ušuaji, u Patagoniji.

Molim vas da glasate za mene, OVDE, i ovaj post podelite dalje, a ja vam obećavam da nikada neću tražiti vaš glas ni za kakvu političku funkciju.


U sledećem nastavku: kakva budućnost čeka Rosovo more?

13 децембар 2015

Smanjen broj malih vranaca u Beogradu!

S dozvolom autora, (c) Vito Antesić
WWF: Ornitolozi Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije i Lige za ornitološku akciju u saradnji sa WWF-om, organizovali su prebrojavanje malih vranaca i potvrdili da uz obalu reke Save u Beogradu, ove godine zimuje 3.800 jedinki, što predstavlja 5.4 odsto evropske, odnosno dva odsto ukupne svetske populacije. Ovogodišnji rezultati značajno se razlikuju od prošlogodišnjih kada je evidentirano 5.000 ptica, ali njihovo prisustvo i dalje pokazuje veliku vrednost i značaj rečnih staništa u užoj gradskoj zoni.

„Mali vranac je vrsta ptica koja je strogo zaštićena u Srbiji, kao i u Evropskoj uniji. Pripada grupi vrsta od posebnog značaja za zaštitu što u skladu sa Evropskom direktivom o pticama podrazumeva i proglašenje posebnih područja za njenu zaštitu. Procenjuje se da ukupna evropska populacija broji od 28.000 do 39.000 gnezdećih parova. Kao vrsta vezana za vodena staništa, ugrožena je njihovim uništavanjem i isušivanjem“, izjavio je Goran Sekulić u ime Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

Mali vranci se preko dana uglavnom hrane na Savi, Dunavu i drugim većim vodenim površinama u okolini, a uveče se sakupljaju u jata i u velikim grupama noće u vrbacima uz Savu tražeći specifične lokacije, odnosno vrbake koji se nalaze neposredno uz vodu. Najvažnije lokacije za noćenje malih vranaca se nalaze u blizini Mosta na Adi.

„U ovom trenutku još uvek ne možemo da kažemo šta je tačan uzrok smanjenog broja malih vranaca u Beogradu. Razlog za smanjenje njihovog broja ove godine može da bude topla jesen i usporeno okupljanje na zimovalištu, a možda se radi i o fluktuiranju brojnosti. Činjenica da dva odsto svetske populacije ove vrste zimuje u našem glavnom gradu je značajna, ali ne ublažava mnogo moju zabrinutost za pad njihove brojnosti i borbu za neophodnost trajne zaštita vrbaka, njihovih spavališta na Savi. Čuvanjem njihovog prirodnog zimovališta, štitimo male vrance od daljeg uznemiravanja i obezbeđujemo opstanak najvećeg urbanog zimovališta ove atraktivne vrste na svetu”, izjavio je Dragan Simić u ime Lige za ornitološku akciju.

Predloženo zaštićeno stanište “Zimovalište malog vranca”
Izgradnjom Mosta na Adi uništen je jedan od vrbaka na kojima su noćili mali vranci. Na svu sreću, ptice su ovaj gubitak staništa relativno dobro podnele i nije došlo do drastičnog smanjenja brojnosti. Zbog ugroženosti malog broja preostalih vrbaka koje mali vranci koriste inicirana je njihova zaštita. Zavod za zaštitu prirode Srbije je u saradnji sa Direkcijom za izgradnju Beograda i Ligom za ornitološku akciju izradio studiju kojom je predviđena zaštita pet lokacija na levoj i desnoj obali Save u okolini Ade Ciganlije. Studija je izrađena 2012. godine, ali do danas zaštita nije proglašena.

„Mali vranci i dalje odolevaju velikim pritiscima i ugrožavanju kojem su izloženi u urbanoj zoni Beograda, ali je njihov opstanak na ovom području u potpunosti zavisan od zaštite preostalih izolovanih vrbaka na obalama Save. Neophodna je hitno proglašenje i uspostavljanje zaštite ovih staništa malog vranca kako bi se očuvala ova izuzetna prirodna vrednost. Zbog toga podržavamo apele Lige za ornitološku akciju i Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije prema nadležnim ustanovama da se što pre donese akt o zaštiti ovog područja i spreči nestanak staništa malog vranca koji već decenijama odoleva u samom gradskom jezgru”, izjavila je Sonja Bađura u ime WWF programa u Srbiji.

U Srbiji se gnezdi između 900 i 1.600 parova ove vrste i to uglavnom u Vojvodini. Za više od 10 godina, koliko Liga za ornitološku akciju prati male vrance u Beogradu, maksimalna brojnost zabeležena je u zimu 2007/2008. godine kada je izbrojano 6.750 jedinki. Ta brojka predstavlja skoro 10 odsto ukupne evropske populacije što govori o velikom značaju savskog priobalja u srcu glavnog grada za očuvanje biološke raznovrsnosti čiji značaj prevazilazi nacionalne granice. Rasprostranjenje ove vrste ograničeno je na jugoistočnu Evropu, Bliski istok i okolinu Kaspijskog i Crnog mora u zapadnoj Aziji.

Izvor: WWF – Smanjena populacija malih vranaca u Beogradu http://www.wwf.rs/?258213/Smanjena-populacija-malih-vranaca-u-Beogradu

Prethodni osvrt na istu temu:

20 новембар 2015

Beogradski nacionalni park – al’ zamalo


Znate li pogled s Gardoša na zelenu obalu, na rit? Ili sa Zemunskog keja? Ili Dorćolskog keja? Prošetajte ponovo i dobro se zagledajte.

Veslam tuda, evo već četvrt veka, i dobro znam kakav je to nacionalni park u srcu grada. Tu žive vidra, divlja mačka, tu žive divlje svinje! Nepotpuni spisak ptica dunavskog forlanda (prostora između reke i nasipa) je preko 120 vrsta dug i uključuje crne rode i orlove belorepane.

Divlje svinje - rano proleće u Forlandu leve obale Dunava. Sve fotografije u ovom blogu nastale su upravo unutar granica predloženog “Predela izuzetnih odlika ‘Forland leve obale Dunava’"​. Foto Snežana Panjković.

Forland je mrestilište riba, gnezdilište ptica, prostor koji prima poplavne vode i smanjuje pritisak na nasipe i izgađena područja, kao i mesto uspora toka gde se zagađena voda pročišćava i vraća u reku bar za klasu čistija. Da bi Dunav bio pun ribe, pun života, treba mu forland koji služi kao ekološki koridor koji povezuje ona fantastična mesta gde je nasip prošao dalje od reke, ostavivši nam tu i tamo priliku da vidimo kako je ta dunavska amazonija ranije izgledala čitavom dužinom, od Bezdana pa sve do Gradišta.

Lisica i tri vrste čaplji - gak, siva i mala bela u Forlandu leve obale Dunava. Foto Nikica Kukolj.

Svi znamo da je i Nikolić Tomislav gradio u forlandu Save, ugrožavajući time nasip i građane Novog Beograda. Forland je faktički korito reke – pogledajte kako to izgleda kada voda naraste, ali i ne samo faktički, već i formalno-pravno. Tu ne možete da kupite plac, za takvu lokaciju ne možete da dobijete građevinski dozvolu, bez nje ne možete da dobijete priključak za struju... Tako kaže Zakon. Praksa kaže “glave nam u pijesku, al’ nezaštićene guzice”.

Predeo izuzetnih odlika ‘Forland leve obale Dunava’

A zelena obala reke treba da bude zaštićena: ona čini grad bezbednijim, reku čistijom, pa i sam pogled na tu obalu čini život u Beogradu podnošljivijim.  Sve to je prepoznala Liga za ornitološku akciju koja je izvela istraživanje na osnovu kog je sastavila elaborat o pticama, leptirima i biljnim zajednicama.pdf forlanda i predložila ga za zaštitu Gradskom sekretarijatu za životnu sredinu. I Sekretarijat je tu potrebu prepoznao i inicijativu prihvatio, pa je pozvan Zavod za zaštitu prirode Srbije da je dalje razradi.

Zavod je svoj posao obavio i forland Skupštini grada Beograda predložio za “Predeo izuzetnih odlika ‘Forland leve obale Dunava’"​. Predlog je došao na dnevni red zasedanja Skupštine, na kome je novo zaštićeno prirodno dobro – beogradska amazonija – trebalo da postane i zvanično potvrđeno.

Crne rode i belorepani u forlandu, foto (2) Snežana Panjković.

Ali, do glasanja ipak nije došlo jer je tokom samog zasedanja predlog povučen. Gradska skupšina je svim građanima tako poručila: Drhtite, bednici, pojavio se INVESTITOR!

Da li treba da pojasnim? Pojavio se investitor koji bi nešto da gradi na zelenoj obali Beograda. I zbog koga je režim spreman da izmeni namenu prostora i ukine zakone države Srbije. U ime reformi, valjda?

Žuta čaplja; mali vranci i liske u forlandu, foto (2) Nikica Kukolj.

Prošetajte ponovo Zemunskim ili Dorćolskim kejom i dobro se zagledajte. U prošlost bez budućnosti. Vi sedite u kolima u kojima samo rikverc radi – dobro došli u vesele devedesete!

Vrbaci u rano proleće, kad se tope snegovi. Foto Nikica Kukolj.

10 јул 2015

PAS KOJI JE REĐI OD TIGRA (Indija 3.6)

Ova deca nose ručak svojim očevima, čuvarima i vodičima u rezervatu Nagzira.
Bio je februar, lišće žuto a dani topli, samo za košulju, ali su noći, ukoliko spavate pod šatorom, bile prohladne.  A ja sam kampovao u tikovoj šumi na istoku Maharaštre, u gotovo geografskom srcu Indije. Iznajmili smo vojne šatore postavljene na betonskim platformama okruženim plitkim rovom strmih zidova. „Čemu to,“ pitao sam Nitina i saznao: „Zbog zmija“. Duboko u džungli nalazi se hram posvećen Zmiji – Nag, otuda i ime rezervata, Nagzira. Kako bilo, zima je i zmije hiberniraju. Mada su dani topli...

Nitin se nada prilici da svojim novim čudovištem od teleobjektivom slika tigrove izbliza, a mene naprosto zanima čega sve ima u šumi.

Rano ujutru, zalazimo u džunglu. Pokraj samog puta stoje i radoznalo nas posmatraju divlje svinje. Nešto dalje, belooki mišar nam je okrenuo leđa. Prerano je za pokazivanje.  

Bližimo se zapuštenom bungalovu s prostranom verandom – napuštenoj lovačkoj kući (da sam u prilici da investiram, ovaj bih bungalov obnovio i pretvorio u luksuzni wildlife lodge). Na okolnim čistinama pasu jeleni čitali, jure se i igraju majmuni hanumanovi languri. Ptice behu obične i česte poput crnog dronga, šumskih brbljuša i pupavca.

Put vijuga dalje, između tikovog drveća i guštara bambusa, sve dublje u začaranu Zmijsku šumu. Jednu antilopu nilgaj i nekoliko krupnijih jelena sambara kasnije, otkrivamo ono čemu se nadamo, a ne usuđujemo da izgovorimo. U suvom lišću leži neugledni riđesmeđi pas. Stotinak metara dalje je i ostatak čopora, ukupno 11 životinja. Psi? Pa šta? Ovaj, azijski ili indijski divlji pas nije samo ugrožen, već je i znatno ređi od tigra!

Sunce jedva uspeva da prebaci krošnje, pa im krzno boje rđe isijava svetlošću. Neki još dremaju, drugi zevaju, treći prazne creva... 


Kad je o hrani reč, oni su sasvim oportuna fela koja jede sve, od bobica i voća do sambara, pa čak i mladih gaura (a ovi su najveće divlje govedo na planeti). Iako preferiraju šumska staništa, nastanjuju i savane i stepe, kao i razna mozaična staništa, od nizija do planinskih pašnjaka (preko 3000 mnm). Tokom Pleistocena nastanjivali su i Evropu i Severnu Ameriku, deleći prostor sa sabljastim tigrovima. Danas žive rame uz rame s tigrovima, snežnim leopardima, medvedima, itd. Ali, ako preživljaju i u takvom komšiluku, kako to da su ugroženi?

Eh, nisam ljude pominjao. Danas nastanjuju jugoistočnu četvrtinu Azije, deleći taj prostor s polovinom čovečanstva. Drugi uzrok njihove ugroženosti je sasvim očekivano rasparčavanje i uništavanje staništa, ali je prvi, pomalo neočekivano, nestašica lovine.  Prema IUCN, zbog degradacije staništa i izlovljavanja svega jestivog u Indokini, gustine populacija preživara su znatno ispod prirodnih nivoa. Guardian je nedavno objavio još nepublikovane procene da se područje koje ova vrsta nastanjuje u poslednjih 7 godina, od prethodne procene, smanjilo za skoro 50%.

Samo u južnoj i centralnoj Indiji, gde se nalazim, populacije preživara su zdrave, a brojnost ovih divljih pasa stabilna.  Prema još nepublikovanom ažuriranju crvene liste ugroženih vrsta, smatra se da danas u divljini živi između 949 i 2215 odraslih indijskih divljih pasa, što je za trećinu do polovinu manje od broja preživelih tigrova!


A mi smo parkirani možda 20 metara od najbližeg divljeg psa! Odgovarajuća završnica fantastičnog putovanja (vidite linkove u dnu). No, trenutak je ograničenog trajanja: iza nas su spakovani koferi, pravo odavde žurimo na aerodrom u Nagpuru.

Nitinu je ovo bilo istraživanje terena za wildlife ture za fotografe koje je počeo da nudi. Sledeća je u drugoj polovini avgusta – potraga za himalajskim monalom, fazanom duginih boja u veličanstvenom gorju indijskog Ladaka. Ako ste zainteresovani, još ima slobodnih mesta.

Prethodne etape putovanja:

22 јун 2015

Let dug tri godine, ili život dug dva miliona km

Crna čiopa (c) Szabolcs Kókay
Kada mlada crna čiopa Apus apus napusti gnezdo, hraniće se isključivo loveći insekte u letu, spavaće u letu (samo jednom hemisferom mozga odjednom) i tako će se seliti do ekvatorijalne Afrike, pa i južne, i vraćati u Evropu – a da u prve tri godine života nijednom ne sleti. Dnevno će prelaziti, u proseku, po 800 km; odnosno dva miliona kilometara tokom života.

Sa polnim sazrevanjem, u trećoj godini, pariće se u letu i sleteti tek da bi na nekoj zgradi napravila gnezdo, jer nije pronašla način da u letu leži na jajima. Tada će sve gladnijim mladuncima u voljci odjednom donositi i do 1000 insekata, odnosno i do 100.000 dnevno (a vi ste naivno mislili da je zaprašivanje jedini način...).

Čiopa drži još jedan rekord – one su najbrži letači. Iako sivi soko dostiže i 350 kilometara kada sklopi krila i kao projektil se zaleti naniže, to je sličnije padu iz zaleta, nego letenju. Čiopa aktivnim mahanjem krilima u pravolinijskom letu dostiže preko 110 km/h.

Toliko je prilagođena životu u vazduhu da je odbacila sve što joj nije neophodno, pa su joj i noge zakržljale. Njima može da se drži za hrapavu fasadu ili gnezdo, ali ukoliko se nekim nesrećnim slučajem prizemlji, više nije u stanju da odskoči da bi poletela. I tu nastaje problem koji se ovih dana svuda unaokolo viđa: nespretni, tek poleteli mladunci završe na tlu. Pošto ne mogu da skakuću ili trče, lako ih je uhvatiti.

Foto Dejan Đapić
Dobronamernici će ih pokupiti i odneti kući, pa pokušati raznovrsne i na neuspeh osuđene eksperimente na temu nege i prihrane. A jedino što ima smisla je da ih postavite na sims prozora na što većoj visini, odakle bi ptice mogle da se sunovrate i polete.  Sve što im treba jeste ponor u kome će raširiti krila, da ih ponovo sklope tek za tri godine.

28 април 2015

Ptičarenje na steroidima, ili jezero Kerkini (Grčka) u 10 slika

Ima jedna izreka, kaže “those who paddle their own canoe do not have to wait for their ship to come in”. Tako sam nekako, umesto da čekam da mi samo dođe, sve u duhu te izreke pošao na sunčani jug da presretnem (i opljačkam?) to proleće. Imao sam sreću da se kao bird blogger pridružim fam tripu koji je svojim poslovnim partnerima organizovala atinska ekoturistička agencija Natural Greece (sad mi više nije prvina, ali sam onomad bio zbunjen koliko i vi sada – dakle, to je tura koja predstavlja ponudu agencije drugim turoperaterima... a i spretnijim travel writerima) i sa njima provedem par dana na mom omiljenom jezeru Kerkini, koje ste već u par navrata i sami ptičarili posredstvom mog dvogleda (evo prošlog aprila, a evo i septembra).

Kako će se ispostaviti, ja sam bio jedini bloger u grupi. Pored Andrea Bonettija, vodiča iz Natural Greece, putovala su još četiri vodiča koji su došli ispred nekih od najpoznatijih ptičarskih agencija u svetu.

Ušće Strume u jez. Kerkini, pogled s planine Beles
A evo i deset slika, poređanih taksonomski redom (tako još nisam pisao, pa rekoh, da i to probam):

Slika 1: sibirska divlja guska - Anser anser rubrirostris

Godine sam proveo prateći patke i guske i njihove seobe, pa ipak, ovakve divlje guske još nisam video. Kombi je bio parkiran na istočnom nasipu jezera Kerkini, a mi smo pažljivo skenirali muljevite sprudove i plićake sa malim vrancima, kudravim i ružičastim nesitima, grupicama plamenaca i kašičara tu i tamo, uz po koju crvenu čaplju i gaka. Među njima su bile polojke, sprudnici migavci i pijukavci, krivokljuni sprudnici, te sprudnici ubojice... i te dve čudne divlje guske. Umesto ‘normalnih’ narandžastih, imale su intenzivno, ali zagasitoružičaste kljunove i noge. Gledam i ne shvatam.

I tako sam pitao R. šta on o njima misli. On je mislio: “Hajde da zagonetku podelimo s drugima.” Uz nešto listanja Collinsa 2, došli smo do zaključka da posmatramo sibirsku podvrstu rubrirostris.

Prašnjavi put koji vijuga kroz planinu Mavrovoyni/Krousia
Slika 2: orao kliktaš - Clanga pomarina

Andrea je vozio zapadnom obalom jezera kada se pred nama pojavio orao – patuljasti ili kliktaš? Naglo kočenje i hrpa ptičara koja se razliva iz kombija. A orao kliktaš klizi ka obali, da sleti u vrh jablana. Prateći njegov let, otkrivamo još jednog kliktaša na njivi. Istovremeno se jedna grmuša crvenovoljka, mužjak, u žbunu kupine s nama igra žmurke – čas me vidite, čas me sanjate.

Andrea ubrzo skreće na prašnjavi put koji vijuga kroz planinu Mavrovoyni/Krousia. Obični zviždaci pevaju, batokljun u vrhu krošnje... i krupna grabljivica kako poluskupljenih krila klizi ka naspramnoj padini – još jedan orao kliktaš. Sleće na suvu granu usred šume (pa ga i dalje vidimo) i to pored drugog kliktaša... samo da se za par sekundu spare!

Jeste, to su bila četiri različita orla u 20 minuta.

Riđi mišar
Slika 3: riđi mišar - Buteo rufinus

Još jedan prašnjavi put – ovaj je posut sitnim tucanim kamenom – vodi nas uz strme padine planine Beles/Kerkini, severno od jezera. Andrea mi je objašnjavao kako ime one druge, Mavrovoyni, znači Crna planina, a ova mu nije jasna, ime je, kaže slovenskog porekla, pa ga ne razume. Beles je visoka 2000 m i vršni greben – granica s Bugarskom – je još pod snegom. Da nije izvedenica od ‘belog’? Hmm... Bela planina?

Na istočnom nasipu jezera smo sreli čuvara nacionalnog parka kako odatle fotografiše ptice, a koji nam je rekao gde da tražimo. Pa smo se tako zaustavili u preporučenom području. Skeniram padinu durbinom... gnezdo... deluje napušteno, staro gnezdo gavrana verovatno... pokret iznad – nekoliko gorskih lasta... munjevita akcija levo: dva gavrana progone riđeg mišara! Skeniranje grebena otkriva udaljenog ali definitivnog sivog sokola. Još više, dva ili tri orla zmijara koji su tek stigli sa seobe kruže u plavetnilu neba. Spuštam se na zemlju – ispred najbližeg žuna grmuša crvenovoljka izvodi svadbeni let, tokom kojeg peva u vazduhu. Proleće u Grčkoj.

Kukavica (c) Szabolcs Kókay
Slika 4: kukavica - Cuculus canorus

Tokom prvog dana na jezeru (17.4), nije bilo nijedne kukavice. Sutradan su se pojavile (stigle su tokom noći), prva je već i pevala. Ujutru 19-og, bile su toliko česte da sam, vozeći duž ističnog nasipa, duže vreme terao tri pred sobom – nije mi to prijalo, imao sam utisak da ih uznemiravam, ali kad god poplašene uzlete, odu dalje napred, pa ponovo naiđem na njih – među njima jedna prelepa riđa ženka (a nasuprot običnim sivim pticama). 

Slika 5: ćuk - Otus scops

Prve večeri, samo što nismo ušli u napuštenu železničku stanicu pretvorenu u tavernu, kada se moj prvi ćuk ovog proleća oglasio u mraku, negde iz topola s druge strane šina.

Kukumavka (c) Szabolcs Kókay
Slika 6: kukumavka - Athene noctua

Ove neodoljive male sove su česte po selima. Kada sam prošlog septembra ulazio u Chrysochorafu, unutar deset minuta,  koliko nam je trebalo do gest hausa, videli smo tri. Jedna je držala glavu vodoravno i pogledom pratila mišara koji joj se približavao, samo da poskoči i nestane u šupljini između cigala. Druga je primetila naše poglede, pa preskočila sleme krova da se sakrije, ali je bila previše radoznala da ostane skrivena; morala je da podigne glavu da vidi šta mi to radimo.

Ovog aprila smo jednu videli ujutru, kad smo kretali u ptice, dok nas je uveče druga dozivala, možda dva krova od gest hausa.

Siva žuna (c) Szabolcs Kókay
Slika 7: siva žuna - Picus canus

Obale reke Strume (Strymonas) okružene su nasipima, posebno desna s tri uporedna nasipa kojima je vožnja dozvoljena (što važi za sve nasipe u parku) i nude zanimljiva područja za pretraživanje i ptičarenje. Ovog puta smo tu tražili detliće.

Obale reke Strume okružene su nasipima
Okolna staništa uključuju njive na pesku – moja prva prepelica ovog proleća pevala je iz jedne od njih, okružene topolovim šumarcima – odakle se čuo karakteristični zov zelene žune (tako mi se i telefon glasa, pa ga lako prepoznajem). Seoski detlić preleće od jednog do drugog šumarka, čuje se zov sive žune...

Uz nešto dozivanja mobilnim, siva žuna se uskoro pojavljuje, da joj se ubrzo pridruži druga, a potom i treća – sve tri, odjednom, u istoj krošnji! Uglavnom su bile u senci, ali je jedna neko vreme pozirala na osunčanoj grani. Treba li da dodam, ovo je bilo moje najbolje posmatranje ove ne tako česte vrste – ikad!

Slika 8: senica šljivarka - Poecile lugubris

Vozim kroz žbunovito rastinje nižih padina Belesa i kočim zbog žuto-crno-smeđeg mužjaka crnogrle strnadice koji peva uz sam makadam, da krajičkom oka uhvatim pokret i kroz prašnjavi mali bočni prozor uočim senicu mrkog grla i belih obraza, toploljubivu, široko rasprostranjenu ali malobrojnu senicu šljivarku. 

Krečnjačka litica kod grada Sidirokastro
Slika 9: brgljez lončar - Sitta neumayer

Skeniram dvogledom krečnjačku liticu nedaleko kamenoloma kod grada Sidirokastro, kojih 15 km istočno od jezera. Osnova litice je zarasla u bradu od borova i čempresa (s vrha čempresa je pevala žutarica), ali drveće delimično zaklanja stenu. Nije mi dugo trebalo da pronađem ono po šta sam došao – vrstu koju sam juče propustio.

Još jedan toploljubivi stanovnik istočnog Sredozemlja, brgljez lončar se pokazivao kojih 15-20 sekundi, sve dok nisam pomislio da će tako i ostati i da bih mogao da postavim i durbin. E, tada je nestao. A ja sam ga čekao sve dok nisam shvatio da je vetar ojačao i sve ptice potražile zavetrinu  

Slika 10: vrabac kamenjarac - Petronia petronia

Prethodnog dana smo pod istom liticom žurno izlazili iz kombija, da bi u isto vreme N. – koji je verovatno prvi izašao – za manje od pet sekundi otkrio mužjaka modrokosa gore na steni. Ptica uopšte nije bila očigledna, na vrhu i uočljiva naspram vedrog neba, već je bila na nižem grebenu, sa sivo-žuto-od lišaja crnom stenom u pozadini. Ipak, nije mogla da se meri sa N.

Onda sam uočio sredozemnu beloguzu (izdvaja se jakim bež-crnim kontrastom), dok je tim koji se uspinjao strmom padinom pronašao brgljeza kamenjara o kome ste već čuli, kao i vrapca kamenjarca – poput svetloprugaste ženke vrapca pokućara, bled, neupadljiv, ne znam ni kako bih ga opisao, kamo li uočio na tolikoj steni. Ne rekoh samo: ja ga nikad nisam posmatrao i meni je on nova vrsta – pod uslovom da uspem da ga i vidim.

P. se vratio do mene da sa 50 m udaljenosti i kojih 70-80o drugačijim uglom gledanja pokuša da ponovo locira vrapca, gledanje samo onoga što se između čempresa vidi da i ne pominjem.  Kako bilo, P. je uspeo da uokviri kamenjarca u vidnom polju svog durbina; fascinantna vrsta, ali i ništa manje fascinantna vodička veština.


Dva dana intenzivnog 12-satnog ptičarenja (s jednim jedinim zaustavljanjem za kafu usput), plus jedno ležerno jutro, doneli su mi preko 100 posmatranih vrsta, dok mi je dnevni prosek bio oko 70.

Treba dodati, bilo je zanimljivo imati pet profesionalnih ptičarskih vodiča oko sebe. Pre ovog putovanja mislio sam da su oni ptičari kao i svi drugi – samo srećniji, ali nisu – oni su ptičari na steroidima. I pred njima skidam šešir.  

Posebnu zahvalnost dugujem Chantel Kyriakopoulou-Beuvink i Nikosu Galliosu.
Putovao sam sa Natural Greece (www.natural-greece.gr/en).
I odseo u Limneo Guest House (www.limneokerkini.gr/en).
Za dopunske informacije, Helensko ornitološko društvo je prošle godine objavilo vodič gde da tragate za pticama u Grčkoj.