25 новембар 2014

Kako se slikaju senice


Kao što znate, ja nisam fotograf, samo ponekad nosim foto-aparat, mada me i to neretko mrzi. Zato vam neću pričati o blendi i ekspoziciji, pošto o tome ne bih ni imao šta da vam kažem (hmm... dok bi obratan stav bio odlična osnova za učlanjenje u Stranku i vrtoglavu karijeru, pa čak i ulaznicu na Forbsovu listu).

No, vratimo se senicama. Ako ste do sada već slikali svoju devojku/dečka ili porodicu, smatraću vas dovoljno kvalifikovanim. Dakle, ponesite foto-aparat do samog vrha Avale, na parking iza hotela. S leve strane je niz tezgi koji se završava prodavcem kokica. Kako mu senice ne bi opsedale aparat za kokanje (i dovodile higijenu istog u pitanje), on im smrvi šaku kokica na zidiću, možda dva metra dalje. I to je mesto oko koga kruže i koje po čitav dan obilaze, dovoljno okuražene da čoveku priđu i na manje od metra, mada ipak malo zaziru od nepoznatih.

Dakle, pokušajte ipak sa dva-tri metra i kakvim-takvim zumom. Pošto se ptičice u mestu zadrže jedva sekundu-dve, naoružajte se strpljenjem. Bolji ugao ćete dobiti iz klečećeg stava (a više udobnosti ako ponesete stolicu na rasklapanje). Moja fotka gore (bez kropovanja) nastala je baš tu, ali jeste najbolja od mnogo prosečnih. I nemojte propustiti da kupite kokice – ako ste ikada nešto zimi prodavali na ulici, znaćete zašto.

A ako vas zanima foto-oprema preporučljiva za snimanje ptica, pročitajte ovaj osvrt profesionalnog fotografa Saše Preradovića. Ukoliko vas zanimaju etička pitanja pristupa fotografisanju ptica, pročitajte ove smernice poljskog udruženja fotografa prirode.

13 новембар 2014

Zavodljiva težina lakoće: durbin Swarovski STX


Ovog vikenda sam ponovo pronašao onog crnog galeba koji je kod nas retkost, a o kom sam vam već (više puta) pričao. Otkrio sam ga na istom mestu gde se i prošle zime zadržavao, samo što sam ovog puta ja našao način da mu priđem mnogo bliže. Prvo sam napravio nekoliko dokumentacionih fotki mobilnim kroz durbin 25-60×65 Swarovski STX – iz ruke (tj. bez adaptera), a onda mi se ispraznila baterija. Kako galeb nije pokazivao znake želje da ode ma kuda, otišao sam kući po foto-aparat i napravio još jednu seriju slika.

I znate šta mi je zapalo za oko? Slike pravljene ziljavim mobilnim, ali kroz teleskop, bile su umnogome oštrije od onih snimljenih foto-aparatom. Pa sam se setio svog brata, foto-reportera, koji je nekom prilikom bacio pogled kroz moj Swarovski dvogled i odmah rekao: “Brrate, kako ovo oštro crta!”

Ja volim kompaktnu i laganu opremu. Nisam spreman da teglim suvišne stotine grama koje - kada dodate sasvim nespretan i pretežak, a navodno dobar stativ - ubrzo postanu suvišni kilogrami. I onda su mi se pre godinu dana otvorile oči.


Ultimativni test opreme: grupa đaka OŠ Milan Rakić posmatra ptice sa dorćolskog keja, Beograd. 
Foto: Milan Obradović.
Tada sam nabavio durbin Swarovski 25-60×65 STX (25-60 je raspon uvećanja, a 65 prečnik objektiva u mm) i, uz njega, stativ od karbonskih vlakana Swarovski CT Travel. Iz iskustva znam u kojoj meri je njihov logo garancija kvaliteta – i nisam se pokajao. Kako ovaj teleskop opisati jednom rečju? Uzbudljiv! U čemu se to ogleda? Pa... u svemu.

E, sad, a sta je to “sve”? Oštra i veoma svetla slika, pre svega omogućila mi je da ptičarim na dotle nedostupnim mestima, pa makar bila i nedaleko kuće. Npr, beogradska Ada Huja, ispred koje je Dunav širok hiljadu metara, a ptice se ne samo grupišu čak tamo na sredini reke, već i galebovi u sumrak nadleću onu drugu obalu. Bez dobrog teleskopa, tu prosto nisam imao šta da tražim, a otkako se služim STX-om, ovo mesto je postalo moja lokalna pačka – i tu sam sada ponovo pronašao onog crnog galeba s početka priče.

Izbor durbina odražava nečiji pristup ptičarenju.  Modularni teleskopi iz porodice ATX/STX (prvi imaju okular pod uglom od 45 stepeni u odnosu na telo, dok se kod drugih pruža pravolinijski) nude tri verzije objektiva sa prečnicima od 65, 85 i 95 mm. Naime, modeli ATX/STX su otišli korak dalje u odnosu na ranije generacije i kod njih možete kombinovati dva okulara koji u sebi sadrže prizme sa tri različita objektiva (tj. mozete i naknadno nabaviti novi objektiv), dolazeći do šest mogućih kombinacija: 25-60×65 i x85, kao i 30-70×95. Veći prečnik objektiva znači da teleskop prima više svetlosti, ali i da je teži za nošenje i kabastiji za pakovanje u ranac. A kao sto rekoh, ja volim laganu opremu, pa sam se ipak odlučio za 1585 g tešku verziju s najmanjim objektivom od 65 mm. 


Ipak, većina ptičara se služi uglastim teleskopima, zašto sam ja odabrao pravolinijski? Zato što sam dosta aktivan zimi i tada ptičarim iz tople čaure automobila, pa teleskop držim na malom prozorskom stativu, a takva posmatranja su uglavnom neizvodljiva s uglastim modelima. Takođe, iskustvo mi kaže da se pravolinijskim teleskopom ptice lakše lociraju i lakše prate u pokretu, posebno u letu.

Moja iskustva sa najboljim primercima teleskopa bila su pretežno tokom života u Africi, ali od tada ima 10 godina i više. U to vreme sam još bio veoma rezervisan spram okulara sa zumom. Najbolji s kojim sam se sreo je bio Leica teleskop moje drage prijateljice i vrsnog ornitologa, koja je nosila dva zasebna okulara, od 20x i 30x (koje je trebalo odvrnuti, pa zameniti drugim), pa se uglavnom služila slabijim uvećanjem.  Otuda potiče moj stav o superiornosti fiksne žižne daljine (što jeste tačno, bar zakoni optike tako kažu), no, od tada je dosta vode prošlo pokraj Ade Huje...

Postoji tu jos jedan aspekt za razmatranje koji se, pokraj uvećanja i brenda, prečesto ignoriše, a to je relativna lakoća uoštravanja i, jeste, izmene žižne daljine / uvećanja (zumiranja), te sasvim individualni osećaj udobnosti prilikom korišćenja teleskopa. A kod novih ATX/STX modela se tu baš oseća ergonomsko poboljšanje. Naime, kod starijih generacija, uoštravanje je uvek bilo na sredini, ali je zumiranje bilo na samom okularu, pa je trebalo pomerati ruku napred-nazad, što ometa posmatranje i dovodi do gubitka ptice iz vidnog polja. Kod ove porodice teleskopa, oba prstena su jedan kraj drugog na samom struku durbina, pa možete manipulisati i oštrinom slike i uvećanjem takoreći istovremeno, bez pomeranja ruke, sve vreme zadržavajući pogled na ptici. To s lakoćom funkcioniše kod golog teleskopa, ali sam ja kasnije svoj obukao u zaštitnu futrolu, koja me u tome pomalo ometa, ali ipak ne previše.

Slika je oštra od jednog do drugog kraja vidnog polja (kod loših modela, nije retkost da slika može da se uoštri samo u sredini ili samo duž rubova, ali ne i u celini), ali ona nije samo oštra - ona je savršeno oštra čak i pri maksimalnom uvećanju od 60x! Postoje ekstremne situacije u kojima ni to ne pomaže, npr. kada po toplom zimskom danu s obale Ade Huje pokušavam da proverim da li su kilometar i po udaljeni labudovi – grpci ili ređi veliki labudovi, pa zumiram svom snagom u njih, kroz sva isparenja nad vodenom površinom i, posledično, sve distorzije slike. Ne, tog puta nisam uspeo da uoštrim dovoljno da bih video boju kljuna, ali to verovatno nijedan durbin na svetu ne može.

Kakobilo, kao i moja prijateljica s dva okulara, i sam se bar 90% vremena služim najslabijim uvećanjem, u ovom slučaju 25x, ali priznajem, zgodno je kada imate mogućnost da zumirate do 60x kada vam ustreba.  Tako sam sada crnom galebu udaljenom 100 metara sa uvećanjem od 60X kristalno jasno mogao da vidim i boju očiju - tamnonarandžaste.


Uz durbin, stativ Swarovski CT Travel je ono što tražim – lagan i kompaktan, namenjen onima koji često putuju. Ove godine sam ga već dva puta nosio u Grčku, prvi put avionom. I znate sta sam otkrio? Kada se odvrne glava, ovaj stativ može komotno da stane i u najmanje koferče, ono koje možete uneti kao ručni prtljag! Još jedna dobra odlika je što stopa teleskopa tesno leže u samu glavu stativa, bez potrebe da je zašrafite za quick-release pločicu i ta veza je apsolutno črvrsta, bez imalo lufta.

STX mi nije prvi teleskop, ali jeste prvi koji često i rado nosim na teren, pa čak i onda kada mogu i bez njega. A ako to kaže neko ko ne voli da nosi suvišne grame, a kamo li kilograme, to onda ima težinu. I lakoću, u isto vreme.

04 новембар 2014

Šta je dobro, šta nam treba? (*)

Ove godine sam se u blogovima baš bavio Grčkom – ne računajući ovaj, samo 2014-e sam objavio već pet tekstova o jednoj od mojih omiljenih destinacija, pa evo i završnog. Imam nekoliko putnih vodiča za Grčku, uključujući dva izdanja Lonely Planeta s deset godina razmaka, dovoljno da primetim da greške iz ranijeg izdanja ne samo da nisu, već i neće ispraviti. Ipak, putujući/letujući po Grčkoj, uvek mi je nedostajao specijalizovani ptičarski vodič. Desilo mi se jednom da sam bio u blizini odličnog područja za ptičarenje, kroz koje sam samo prošišao, videvši usput belonokte vetruške i ništa drugo, jer sam na internetu pronašao svega par rečenica o tom području, a bio sam taman toliko udaljen od njega da me od nasumičnog lutanja odbije cena goriva.

Ptičarski vodič koji bi pokrivao Grčku nije postojao. Znao sam za lokalne vodiče, npr, A Birdwatching Guide to Lesvos by Steve Dudley. Postoji i dvadesetak godina staro izdanje Finding Birds in Greece by Dave Gosney (1993), čiji naslov skriva činjenicu da obrađuje samo severnu Grčku, za koju postoji znatno novije izdanje Birdwatching in Northern Greece – a site guide by Steve Mills (2011, drugo izdanje). Istini za volju, usled više padavina i više zelenila na severu, istočna Makedonija i Trakija zaista nude raznovrsnija staništa i najdužu listu ptica, no, ja sam želeo vodič koji bi pokrivao čitavu zemlju i dao mi mogućnost da sam izaberem koja me regija više privlači.

I proletos je Helensko ornitološko društvo objavilo Birding in Greece, koji možete kupiti kao papirno izdanje, instalirati ga besplatno na svoj smartfon ili brstiti online; pa i preuzeti kompletan pdf knjige.

Birding in Greece je raskošno, full colour izdanje koje na 240 strana opisuje 33 odabrana područja za ptičarenje raštrkana po čitavoj zemlji (npr. jezero Kerkini). Završava se checklistom 449 vrsta zabeleženih u Grčkoj, te kontaktima upravljača raznih zaštićenih područja koja su u knjizi prikazana.


Svako poglavlje počinje minijaturnom mapom zemlje, koliko da prikaže u kom se delu to područje nalazi, praćenom mapom u boji na naspramnoj strani. U tekstu je posebno izdvojen status zaštite (IBA, nacionalni park, itd), pristup (nažalost, u pravilu samo od Atine, a ne i od Soluna), te najbolji period za ptičarenje, a u zasebnoj tabeli izdvojene su najzanimvljivije vrste područja. Kako su na mapi označena mesta vredna za duže zadržavanje i osmatranje, tekstualni opis vas potom vodi od jednog do drugog, upozoravajući vas kojim staništima da posvetite pažnju i koje vrste tu možete očekivati. Zaključujući na osnovu područja s kojima imam iskustva, utisci su mi da je tekst veoma informativan, a da autori znaju o čemu govore.

Ali, jesam li već pomenuo da je knjiga veoma raskošna? Obiluje lepim fotografijama ptica, a mnoge vrste su prikazane i na nekoliko različitih fotografija raspoređenih po područjima za koje su one karakteristične. Razumem da je tako bogato ilustrovana knjiga lepša, ali, da li je i korisnija?

Ptičari većinom znaju kako ptice izgledaju, ali ono što ne znaju jeste kakav je reljef i vegetacija nekog područja, te kakva staništa nudi? Koliko sam video, niti jedna jedina slika ma gde u knjizi to ne ilustruje. Nigde niti jednog pejsaža da vam neko od opisanih područja i približi.

Na strani 60, opisujući predloženu rutu, autor kaže [prevod albicilla]: “Ako ste ptičar ili fotograf, pustite da svetlost odluči za vas [tj. kuda dalje]”. Tu sam se zamislio. Osim posmatrača ptica i fotografa ptica i prirode, ko bi drugi uopšte koristio ovakvu knjigu? Možda nisam dovoljno maštovit, ali mi baš niko treći ne pada na um.

Dalje kaže: “Ako niste [ni ptičar, ni fotograf] držite desno jer mi je lakše da vam tu rutu opišem”.  Jasno je da je nekad praktično nemoguće objasniti kako da sledite tragove točkova koji polako nestaju u prašini, ali, tome služe mape! Mnoga poglavlja se bave prilično prostranim područjima, pa ipak, nezavisno od veličine područja, svuda postoji samo ta jedna karta. Za manje područja, ona je sasvim jasna, ali za veća, ona je uvod u vaše buduće lutanje i gubljenje. Umesto da jednu vrstu ptica predstave drugom ili već trećom lepom fotografijom, kud i kamo bi korisnije bilo da su u neka poglavlja umetnuli dodatnu mapu ili dve, da vizuelno prikažu ono što reči ne mogu.

Jedino rešenje koje mi se nameće jeste da pre puta proučite i odštampate Google mapu i Google Earth satelitske snimke, pa na njima označite lokacije i putiće, ili da pokušate da se na terenu služite GPS-om (ali, moja iskustva su da vam GPS mape svakako neće prikazivati lokalne puteljke  prepune ptica). Godinama već putujem s laptopom, a sanjam priliku da ga ostavim kod kuće i odem na digitalnu detoksikaciju. Nesumnjivo jeste korisno prethodne večeri proučiti Google Earth područja u koje ćete se ujutru zaputiti, ali to je ne samo kilogram i po tereta više, već i povremena provera e-maila, Facebooka ili bloga... i ponovo niste pobegli od kompjutera i interneta!

Da sažmem utiske, tekst jeste veoma informativan, ali je grafička oprema podbacila – lepa, ali nedovoljno korisna. Ipak mi je drago što sam kupio knjigu – znam da ću je s uživanjem koristiti. Predugo sam, kao i brojni evropski prirodnjaci, čekao na ovo izdanje.

Birding in Greece – Travel Guide to birdwatching sites in Greece (2014, 2nd edition) by Chris Vlachos, Roula Trigou & Lefteris Stavrakas. Hellenic Ornithological Society/BirdLife Greece, Athens. ISBN 978-960-6861-24-6

(*) A naslov... Ako pokušavamo da Srbiju posetiocima predstavimo kao zemlju očuvane prirode, upravo nam jedan ovakav vodič (na engleskom, pre svega) nedostaje.

17 октобар 2014

MILJENICI BOGOVA (triptih)

DAN PRVI

Foto (3) copyright Slobodan i Snežana Panjković
 Gost-autor Čeda Vučković

Sreda veče, poziv sa mobilnog telefona. Identifikacija na displeju mi ukazuje da se „kuva“ neko ptičarenje, znam jer me zove Manasko: “Ne bi bilo loše da dan iskoristimo za posetu Rusandi”.

Hmm, obećao sam ženi da se ovog puta neću dugo zadržati i da me čekaju na ručku, ali brate jednom se živi, zato vozi Miško.

Automobil koji čas usporava, čas ubrzava, prelazi i vraća se na svoju stranu i dva „bolida“ koji zveraju gore, dole, levo i desno. Tokom puta evociramo doživljaje sa letnjih ptičarenja. Manasko je bio na ušću Bojane i Ulcinjskim solanama, a ja na planini Tari. Prebrojavaju se nove viđene vrste i što se tiče takozvane životne liste Manasko me šije za nekih 20-25 vrsta, ali je ta razlika realno još veća jer moj prijatelj ima jedan strogi princip. Ne upisuje vrstu ako ptici nije video oko. Ja baš nisam toliko kritičan, ali princip je princip.

Povodom toga pričam mu da sam u Sakulama gledao patku žućkaste boje (bar mi se tako činilo) koja me je asocirala na utvu zlatokrilu (Tadorna ferruginea) ali kako je posmatranje bilo u letu, u kontri i izuzetno kratko, nisam siguran šta sam video. Dobro, utva je tolika retkost u ovim krajevima da sam mogućnost odmah odbacio i sve pripisao samo mojoj velikoj želji. Manasko se smeje i kaže da ne brinem jer ćemo na Rusandi videti tankokljunu carsku šljuku (Numenius tenuirostris) što izaziva obostrani smeh jer je verovatno veća mogućnost da sretnemo vanzemaljce, nego tu pticu.

Čenta, foto Čeda Vučković
Obiđosmo Rusandu uz blago razočarenje. Kao i u Potamišju i ovde je vodostaj nešto viši, tako da se nešto nismo nagledali šljukarica zbog kojih smo najviše i došli. Ipak u notese smo ubeležili 46 vrsta i koliko – toliko zadovoljni krenuli nazad. Međutim, Manasko ima novi plan. Usput nam je Čenta, pa ne bi bilo loše da svratimo na samo desetak minuta kako bismo „bacili“ pogled, tek da vidimo šta ima. Ok, ionako debelo kasnim na porodični ručak, tako da mi je sve jedno.

I na ribnjaku u Čenti standardno, gnjurci, patke, čaplje i neka „sitnež“. Odšvenkovali smo dvogledima za 360 stepeni i polako krećemo ka kolima. Dok ja u beležnicu upisujem prisutne vrste, Manasko uzbuđenim glasom viče, „čoveče, pogledaj ovo!“ Instiktivno, ispuštam olovku i beležnicu, podižem dvogled gledajući prema jezeru. „Ma digni dvogled, gledaj gore“, ispravlja me. Podižem, fokusiram i... donja vilica mi uz zvuk starinske kase pada do zemlje kao u crtanim filmovima. Ne, ovo je neki trik, neslana šala, nameštaljka, skrivena kamera, nemoguće bre. Tri utve zlatokrile lete ka nama! Preleću iznad nas i ateriraju u susedno okno ribnjaka. Trčimo na nasip i vidimo ih. U plićaku su. Nakon kratkog plivanja izlaze na kopno i uz povremenu higijenu miruju. Kao po komandi vadimo mobilne telefone – zovemo Slobu.

E, a naš Slobinjo je na poslovnom sastanku. Prvo ne veruje, onda guta knedlu i poručuje – držite ih na oku, dolazim. Trebaće mu najmanje 30 do 40 minuta pod uslovom da obori Hamiltonov rekord iz Monce, ali Sloba je to, uspeće. Dok ga čekamo, šetamo okolo da ubijemo vreme. Ja sam nervozan i plašim se da utve ne odu, a Manasko dvogledom istražuje susednu livadu. „Nešto mi je sumnjiva ona čaplja,” kaže Manasko i pokazuje mi belu čaplju koja se nalazi pedesetak metara od stada krava. Približavamo se i kad smo prišli dovoljno blizu da je možemo determinisati, imamo šta i da vidimo – čaplja govedarka (Bubulcus ibis). Dve retke vrste u jednom danu! Sreća, proviđenje ili smo danas jednostavno miljenici ptičarskih bogova.

U međuvremenu, nešto je uplašilo naše utve i one poleću. Panika, Slobe još nema. Pratimo njihov let ali, na sreću, samo ponovo menjaju lokaciju i odlaze na drugi kraj ribnjaka. Vidimo otprilike gde su pale, a orijentir nam je jedno stablo uz trsku. Konačno stiže i Sloba. Izlazi iz kola u sakou i cipelama, ali uz obavezni dvogled. To se uvek nosi sa sobom, bilo gde da se krene. Približavamo se jezeru, mic po mic. Polako uočavamo obalu i ptice. Mali vranci, čaplje, krdže, riđoglavke, liske i onda tri žute ptice – tu su! Sloba je van sebe. Planirao je da na zimu otputuje u Grčku samo zbog utvi. „Momci, dugujem vam, uštedeli ste mi dalek put,” kaže Sloba i predlaže da ovo proslavimo kako dolikuje. Kakav dan!

DAN DRUGI

albicilla

Jedno od onih jutara koja se nekako razdane, a da nikada i ne svanu. Oprezno silazim na letnji put, izbegavam sutjeske koje su usekli točkovi kombajna, pa se, na najravnijoj deonici, pitam: jesu li ovo utabavali ratrakom?

Vozim duž jezera u nameri da odem do kraja, okrenem i onda u povratku pažljivo osmatram neću li pronaći utve koje je Čeda ovde otkrio juče. Moja prva potraga za njima, pre desetak godina u Turskoj, bila je neuspešna: mimoišao sam se s jatom za samo 30 minuta. Kojih pet godina kasnije, pronaći ću ih u Indiji. Ali, videti ih kod kuće, sasvim je druga dimenzija (i ne, nemojte misliti kako narodne pesme potvrđuju da su nekad živele u Srbiji: otkud mi znamo koju je vrstu slepi pesnik narodni tim imenom zvao?).

I tako, stižem do kraja, okrećem i... i... %54#$%#”3&$1!!!!! Zaglavljen sam u blatu! Bare nije ni bilo, ali sam jednim točkom neoprezno naišao na slatinu, možda samo 2 kvadrata slane pokorice, dovoljno čvrste da po njoj hodam, ali ne i da vozim.

Kako sam se zaglavio, našao sam se okružen komarcima. Ne ujedaju, ali zuje oko moje glave, što sa zujanjem u mojoj glavi stvara nesnosnu kakofoniju. A čitavog leta sam u rancu nosio insekt repelent i pre samo desetak dana ga izvadio, misleći kako mi ove sezone više ne može zatrebati.

Šlajfujem u mestu. Pa prestanem. Unaokolo nikog živog. Ne bih li smirio nerve, a kako sam već pošao u ptičarenje, montiram teleskop na prozor kola i posmatram svog prvog velikog svračka ove jeseni.

Ispijam kafu, posmatram svračka i razmišljam kako da se izvučem... patosnica! Uzimam jednu i podmećem je ispod utonulog točka. Okrećem ključ i... i dalje šlajfujem. Kako je nastala upadanjem mog točka, ova bara ima baš strme zidove.

Pokušavam da telefonom dobijem Čedu, ali sam naivnim vraćanjem mobilnog na fabrička podešavanja pogubio mnoge brojeve. Bara ima strme zidove? Imam i ja u gepeku ašovčić! Ublažavam nagib, okrećem ključ... i ne postižem ništa.

Minuti se vuku kao sati. Unaokolo nikog živog. Konačno se čujem s Čedom. Ne zna nikog s traktorom! Kažem mu da razmisli ko bi od njegovih poznanika mogao da ima poznanika, on ipak živi u drugom selu odavde.

Iako ništa još nisam rešio, osećam se smirenije, znam da me Čeda neće ostaviti u blatu. Dakle, ima još jedna taktika koju nisam probao. Jeste najbolja, ali i najrizičnija – ako se ne iskobeljam, samo ću se još dublje zaglibiti. Prva, rikverc, prva, rikverc... i posle nekog vremena sam na čvrstom tlu.

Patosnica je obložena debelim slojem blata, a sama je skoro centimetar tanja od trenja gume. Kola su u blatu do prozora, ja sam sasvim kaljav, ali slobodan. I rešen da pronađem utve, kada sam već platio ovoliku cenu.

Vraćam se polako duž starače, pretražujem vodenu površinu, osmatram ptice...  A u susret mi dolazi kombajn, pa parkiram u travi da mu ostavim mesta... potom i drugi kombajn, pa traktor, potom drugi traktor, pa i treći traktor, onda i četvrti traktor, te za njima i lada niva! Gde su svi oni bili pola sata ranije? Rastezali kafu?


Da ne dužim, uskoro sam pronašao i utve zlatokrile i čaplju govedarku – čak dve nove vrste na mojoj evropskoj listi u istom danu! Ne pamtim... u stvari – pamtim kada je to bilo.

DAN ČETVRTI

Gost-autor Nena Panjković

Prošle je nedelje kolega Čeda javio sjajnu vest – pojavile se utve zlatokrile! Za nekog ko ih nikad nije video bila je to petarda pod nogama. Avaj, jedini dan kad možemo da ih vidimo je subota, taman kad je zakazan izlet u okviru evropskog ptičarskog vikenda za koji se nismo prijavili. S. i ja, dva vuka samotnjaka, smislili smo lukav plan: otići u ranu zoru dok izletnici još piju prvu kafu i misle kako da se dokonduraju. Dok oni dođu, mi zbrisali, a možda i utve videli! Možda, jer što neko lepo reče –  ’tice imaju krila, ko zna jesu li uopšte tamo.

Jutro subotnje. Rana zora ispade osam sati. Baš smo poranili, nije nego. Kad mi tamo, a ono neko već parkirao auto i skenira dvogledom. Srećom po nas, bio je to naš stari prijatelj M. „Nema ni jedne, bio sam tim putem, ništa,“ izjavljuje gromkim glasom od kog nam se čini da je sav ptičji rod naprasno izbegao s terena. „Ali sam video govedarku,“ ponosno će, pokazuje fotku, pita za potvrdu identifikacije, a nas dvoje trepćemo ko svrake i mislimo šta ćemo. Ajd da bar nju vidimo, ta je čaplja vrlo retka, bilo bi sjajno da bude tamo gde je M. uslikao. Potrpamo se u aute, krenemo lagano poljem, namigujemo malo na ovce, pastire, ptice preletuše i nadamo se. Zastanemo negde na po puta, izađemo, osmotrimo i krenemo ka kanalu tek onako, da vidimo ima li čega zanimljivog. Ah, eno eje! I to dve, eno i nekih šljukarica... ama šta je ono!?

Nad kanalom doleću tri pozamašne ptice vešto klizeći nad vodom jedva par puta zamahnuvši krilima. Hvataj dvogled, aparat, šta god, ali nije bilo potrebe ni za čim: videle su se jasno. Tri svetle glave, riđkasti trbusi, šiljata crno-bela krila. Ilustracije i fotke, to mi je bilo sve što sam videla pre ovog trenutka kad su projedrile kraj mene tri elegantne, skladne, neverovatne ptice. I pale daleko, daleko na obalu kanala.


M. i S. su odmah krenuli za njima, M. sve vreme uzbuđeno pričajući kako će i s koje će strane, a da ih ne uplašimo, a da čučnemo, a da se samo sagnemo – kako ga nisu čule, pitam se. S. je mudro ćutao i krenuo da isprobava stav „ako se sagnem biću nevidljiv“. Ja ostadoh u pozadini da gledam Davida i Golijata kako izigravaju dva seoska mačka i šunjaju se po livadi punoj ovčijih nagaznih mina. A sreća je bila da nisu još i zalegli! Dvogledom sam pratila akciju, posmatrajući tri guske zlatne kako na vodi nameštaju perje i sumnjičavo bacaju poglede na dvojicu optimista. Priđoše još bliše pa se sakriše iza mršavog žbuna (?!) i poslikaše oprezan ptičji trio koji ih je budno pratio tamnim očima. Kad im je dojadilo digoše se s vode i produžiše nizvodno u skladnoj letnoj formaciji. Zablistaše još jednom crno-bela krila i crne dugmaste okice, pa nestadoše.

A dva foto-manijaka? Dotrčaše do mene srećni ne ko mačkovi, nego ko kučkovi. Nisu samo fotografisali, to je višnja na torti. Radost je što smo ih samo videli. Videli! Tri retke, retke patke. Utve zlatokrile, ptice iz bajki, žive i slobodne.