16 април 2014

Atina

Negde u tim zidovima krije se jedna kukumavka.

Ako pakovanje ne računate u putovanje (a uspeo sam da spakujem stativ u koferče dovoljno malo da može da prođe kao ručni prtljag!), ono praktično počinje sletanjem. Carinom. Nebom nad novim gradom. Svake godine sam u Grčkoj, pa ipak, ovo mi je prvi put u Atini.

Šta ću tamo? Da razgledam ruševno kamenje? Ta ‘ajte molim vas... Ja sam, naravno, išao da tražim one pernate znamenitosti Grčke. Prolećna je seoba, pa sam, umesto da ih čekam kod kuće, pošao u susret pticama. I, možda pola sata po sletanju, obreo se u zalivu Vravronas. 

grčka bodljikava mlečika
Vegetacija miriše na Mediteran, naročito posle jutarnjeg pljuska od kojeg se nabujala reka prelila preko asfalta, potapajući usput vinograde iz kojih se antička Atina napajala vinom. Isprva se u laguni vide tek dve male bele i jedna siva čaplja, uz stalno nadletanje sinjih galebova. Okruženi smo žbunovima endemične grčke bodljikave mlečike Euphorbia acanthothamnos. Uporni svilorepi cvrčići se odasvud čuju, ali se, kao i u Kataloniji prošle godine –  nijedan ne pokazuje! 

sredozemna crnoglava grmuša, foto (c) Jorgos Spiridakis
Slicno je i sa sredozemnim crnoglavim grmušama, pevaju sa svih strana, ali nijednoj ne pada na um da se popne na vrh žbuna, da je bolje čuju... izgovaram to i.. zaćutim! Jedna ptica u niskom letu, ne vidim šta je, uleće u žbun i pri usporavanju raširi rep da pokaže bela spoljna i tamna unutrašnja krmila (repna pera)!  To je mužjak sredozemne crnoglave grmuše, mada se, bez prethodne pesme, ne bih samo na osnovu repa ikada usudio da tvrdim šta je. Unaokolo, šivačice pevaju u letu, a iz žbunja kroz koje teče nabujala i crvena reka čuje se promuklo glasanje barskog petlovana.

Ovde su pre dva i po milenijuma bile izvučene persijske lađe.
Odatle ću na jedrenje i ptičarenje Kikladima (više o tome sledeći put), da se par dana kasnije vratim u Atinu i obiđem bojno polje maratonske bitke, čiji je jedan deo istoimeni močvarni rezervat prirode (pa posle u Makedoniju, onu grčku; više o tome u jednom od sledećih postova). Prolazimo kroz šumu pinija Pinus pinea, onih neodoljivih primorskih borova poljosnate i zaobljene krošnje, pa do uzvisine odakle se vidi čitava, trskom obrasla močvara. Ovog puta ništa posebno, nekoliko eja močvarica, pataka njorki, malih gnjuraca, itd, pa uskoro nastavljamo na maratonsku plažu, gde nam se iz krošnji javlja ćuk: svetlo plavetnilo mora, meki talasi, pesak (nigde nikoga!) i, u senci pinija, niz taverni (kojih verovatno ima više nego što sada, početkom aprila, ima gostiju). Ručamo kalamare i hobornicu, sardele i neke omanje crvene ribe, ne sećam se šta sve, grčku i zelenu salatu... ukus proleća na moru. Spokojstvo.

          Praktikalije

Ja sam bio na dobro organizovanoj ptičarskoj turi agencije Natural Greece i sve vreme u društvu njihovih pticovođa – u Kikladima Andrea Bonetija, a u Makedoniji Jorgosa Spiridakisa. Do Atine sam leteo Aegean Airlinesom, a iz Soluna se vraćao s Air Serbia. U Atini sam spavao u preporučljivom Acropolis Museum Boutique Hotelu.

Helensko ornitološko društvo je nedavno objavilo vodič gde posmatrati ptice u Grčkoj, dostupan online kao pdf i kao aplikacija za android.

Ako želite na ptičarenje u Grčku, najbolje vreme za posetu je druga polovina aprila i prva polovina maja (ja sam malo požurio), do kada se većina selica još zadržava u zemlji, dok su stanarice uveliko zauzete gnežđenjem i primetnim oglašavanjen teritorije (poput pominjanih šivačica, što pevaju u letu). Ukoliko želite da kombinujete ptičarenje s kupanjem, u proleće je more još uvek prehladno, pa razmotrite kraj avgusta i prvu polovinu septembra, kada je izražena jesenja seoba – jedino što ptice tada nemaju potrebu da obeležavaju teritorije i time skreću pažnju na sebe.

U sledećem nastavku: Kikladi, ili ptičarenje pod jedrima

22 март 2014

Topla preporuka...


...za knjigu koju sam baš danas pročitao, dok sam čekao da mi operu kola. Tj, nije baš toliko tanka, nego sam je danas završio, a da sam isprva rekao da sam je danas završio, značilo bi da sam je to ja napisao – a nisam, al’ mi sve nekako žao što se nisam prvi setio...

Još malo pa nestalo“ (naslov originala Last Chance to See) bavi se upravo time: vrstama koje su preživele u tako malom broju, da se u ma kom trenutku mogu bespovratno sunovratiti preko ivice sveta.

Knjiga je produkt sinergije Daglasa Adamsa od Autostoperskog vodiča, biologa Marka Karvardina i radija BBC, a nastala je na osnovu materijala za emisije emitovane daleke 1990. Tako daleka godina me je u kombinaciji s delikatnom temom isprva odbijala – neke od ugroženih vrsta koje se pominju su se od tada malo oporavile, ali su druge, zato, izumrle. No, nezaboravni Adamsov stil pisanja i specifični humor bivšeg pridruženog člana družine Montija Pajtona me je naterao da na to zaboravim.

Čitajući knjigu ne kao čitalac, več kao ekolog i kao prevodilac, naravno da sam našao nekoliko propusta („krznene foke“ uopšte nisu foke, već morski lavovi, koji se od foka razlikuju time što na prednjim perajima mogu i da hodaju, za razliku od foka koje se na suvom kreću kao gusenice na steroidima; u nacionalnim parkovima Afrike lov je potpuno zabranjen – takav lov se zove krivolov – pa tako ne postoje „lovočuvari“ niti „lovački domovi“, iako originalni termini istorijski imaju to značenje, ali je ono evoluiralo i izgubilo se u originalnom kontekstu, što je ostalo neprimećeno u svesti prevodioca koji živi u zemlji u kojoj su nacionalni parkovi tek ekskluzivnija lovišta), ali tih nekoliko propusta na oko 200 strana mogu slobodno da se podvedu pod moje cepidlačenje oko, inače, dobrog prevoda.

Izvod: „Tokom mnogih vekova“, rekao je, „Kinezi su ispredali legende o velikim čudovištima koja bljuju plamen, prekrivena su krljuštima i jedu ljude, ali se verovalo da su ona samo mitovi i plod bujne mašte. I stari mornari su pričali o njima i na mapama zapisivali Ovde ima zmajeva kad bi videli neku zemlju čiji im se izgled ne dopada.

A onda je, početkom dvadesetog veka, jedan od prvih holandskih istraživača ovih krajeva nameravao da prekrati uobičajeni put i leti ka Australiji duž indonežanskog arhipelaga. Međutim, pokvario mu se motor, pa je morao prinudno da sleti na maleno ostrvo po imenu Komodo. On je preživeo pad, ali njegov avion nije.

Odlučio je da prvo potraži pijaću vodu. Pretražujući okolinu, na peščanoj obali ugledao je neobičan, širok trag. Pratio ga je i iznenada se našao licem u lice s nečim što mu se nimalo nije dopao. To nešto je ličilo na veliko čudovište prekriveno krljuštima koje jede ljude, a bilo je dugačko puna tri metra. Gledao je pravo u ono što mi sada želimo da pronađemo – u komodskog zmaja.“

Nisam mogao da izdržim i prešao sam direktno na stvar: „Da li je preživeo?“

„On jeste, ali njegova reputacija nije. Uspeo je da se održi u životu čak tri meseca, dok ga nisu spasli. Međutim, kad se vratio kući, svi su mislili da je lud i niko nije poverovao u njegovu priču.“

Opširniji izvod iz knjige dostupan je na sajtu izdavača.

Još malo pa nestalo – Autostoperski vodič kroz svet koji iščezava“, Daglas Adams i Mark Karvardin; Odiseja, Beograd, ISBN 978-867720-108-1