22 август 2014

Beogradsko Podunavlje – pet najboljih mesta za posmatranje ptica

U Beogradu se dvadesetak mesta izdvaja po svojoj popularnosti među lokalnim posmatračima ptica. Neki ta mesta odabiraju spram bogatstva ptičjeg sveta, drugi zbog blizine stanovanja i dostupnosti, treći po omiljenom tipu staništa... U ovom vodiču ću pokušati da predstavim neka od njih, na Dunavu ili u plavnoj zoni reke.

Beograd se nalazi na spoju Panonske nizije i pobrđa Šumadije, na spoju dve velike reke, kao i po sred seobenih puteva ptica. Od proleća 2009. i poslednje revizije IBA projekta u Srbiji, beogradske reke su, pod nazivom „Ušće Save u Dunav“, u Kembridžu potvrđene za područje od međunarodnog značaja za ptice ili Important Bird Area (skraćeno IBA). Kvalifikacione vrste su bile najveći orao Evrope – belorepan, mali vranac i gak, te prisustvo više od 20.000 ptica močvarica na zimovanju (od toga, i do 7000 malih vranaca, ili 10% njihove ukupne evropske populacije).

IBA „Ušće Save u Dunav“ zahvata skoro 10.000 ha i skoro 50 km tokova reka, plus plavne zone između reka i nasipa. Jedina područja unutar IBA, a preko nasipa, jesu makiške šume, bare Veliko Blato i Reva, kao i Gradska šuma kod Pančeva (između starog i novog puta). Do sada je zaštićen sasvim mali deo IBA, Veliko Ratno ostrvo i zimovalište malih vranaca na Savi, ni 200 ha, ali se u najskorije vreme očekuje zaštita dunavskog forlanda od Pančevačkog mosta pa do naspram Kovilova (što uključuje i Kožaru), kao i bare Veliko Blato.

Pet najboljih mesta za posmatranje ptica duž Dunava
Sledi izbor pet najboljih mesta za posmatranje ptica duž Dunava, a da pri tom ne izlazite iz grada.


Dorćolski kej
 
Kej majora Gavrilovića, obično nazivan Dorćolski kej ili, po sportskom centru, 25. maj (44°49'50.68"N, 20°27'16.01"E), nesumnjivo je jedno od najboljih mesta za ptičarenje u glavnom gradu (pristup: do tamo voze autobusi 79 i 24). Sudaranjem dve moćne rečne struje, Save sa prosečnih 1685 m3 vode u sekundi sa Dunavom sa 5476 m3/sec, dolazi do usporavanja toka i taloženja nanosa, čemu dugujemo i postojanje ostrva na ušću, kao i plićaka oko njih. A sve to privlači ptice vodenih staništa, posebno gnjurce i kormorane, patke i labudove, ponekad i guske. Ako izuzmemo manja jata uz obalu, ptice se pretežno grupišu u plićoj i usporenoj vodi uz Veliko Ratno ostrvo, pa su kojih 400 i više metara udaljene, što zahteva malo snažniju optiku.

Najbolji period za ptičarenje ovde je od pozne jeseni pa do kraja zime. Kada prostrana močvarna područja na severu Evrope počne da okiva led, ptice koje se u vodi i hrane prisiljene su da krenu ka jugu. A srpski potez Dunava se retko ledi, pružajući tako odlične uslove za zimovanje u više sektora, među njima i na vodama beogradskog ušća.  

Na samom Ratnom ostrvu i okolnoj akvatoriji zabeleženo je oko 170 vrsta, od čega je sa ovog keja posmatrano preko 90 vrsta ptica. U zimskim mesecima se oko Ratnog ostrva okupi i desetak hiljada gluvara, riđoglavih pataka i liski, iako je za toplijih zima taj broj obično tek par hiljada. A među tolikim hiljadama ptica uvek su prisutne i neke ređe vrste, koje zahtevaju pažljivo osmatranje i oštro oko da bi u masi bile uočene. 

Ptice: Zimi su redovni sivi galeb, patka dupljašica, patka njorka, a česte su i plovke zviždara i šiljkan, dok u ređe vrste spadaju veliki ronac (povremeno i srednji), prevez, morska crnka, baršunasti turpan, patka ledenjarka, kao i crnogrli morski gnjurac. Tokom zime redovni, mali vranci se ne gnezde u bližoj okolini, pa u proleće i leto odsustvuju iz grada. Od februara i u martu javlja se plovka grogotovac, a krajem marta se sa seobe vraća i nad obalom viđa crna roda (i ponovo na jesenjoj seobi krajem septembra i tokom oktobra). Na Ratnom ostrvu se i gnezdi par orlova belorepana koji se viđaju cele godine, a najlakše zimi, kada love patke oko ostrva. Tokom marta i novembra mogu se videti i ždralovi, a u jesen je posmatran je i retki mali galeb (sep-nov), kao i velika čigra (sep-okt)

Taktika: Ista kao i za Adu Huju (naredno mesto). 

Internet resursi: Spisak zabeleženih vrsta

Patkarenje na Dorćolskom keju


Ada Huja
 
Sledeća zimska tačka nalazi se kojih 4,5 km nizvodnije – ozidani kej na Adi Huji (44°49'23.87"N, 20°30'35.54"E). Ovde je Dunav dvostruko širi pa, iako je ornitološki teleskop poželjan i na dorćolskom keju (ali tamo možete i bez njega), na Adi Huji praktično ne možete bez snažnijeg uvećanja. Jedini plićaci koji mame ptice nalaze se uz suprotnu obalu, 1000 metara od vas, ali oni privlače znatno manji broj i vrsta i jedinki. Pa zašto onda uopšte dolaziti ovde? Zbog galebova koji ujutru i popodne plivaju na sred reke, kao i jata u letu, posebno prisutnih u pozno podne, kada se desetine hiljada ptica vraćaju s komunalne deponije u Vinči ka svojim (još uvek nedovoljno poznatim) spavalištima. Najbolji period za ptičarenje je od pozne jeseni pa do kraja zime.

Pristup: do Ade Huje idu 25P, 32, 32E, 35, 35L, 74, 202; izađite na četvrtoj stanici posle Pančevačkog mosta. Postoje dva pristupna puta do keja, oba markirana žutim putokazima za prodavnicu "Uradi sam".

Ptice: Ovde se sreću desetine hiljada običnih galebova, te hiljade morskih i nešto manje sinjih, kao i sivih galebova (koliko se slično zovu, podjednako slično i izgledaju i potrebna je umešnost i iskustvo da bi se uzajamno razlikovali). U svoj toj masi naći će se poneki mrki galeb, u proseku nekoliko puta svake zime. Ipak, prave retkosti Ade Huje su četvrti crni galeb (zima 2013-14) i šesti veliki crnoglavi galeb (februar 2012) ikada posmatrani u Srbiji. Redovno se viđaju i mali vranci, povremeno i orao belorepan, a tokom hladnijih perioda zime ovde su beleženi i veliki ronci. (U proleće se na Milićevom brdu, iznad Ade Huje, mogu sresti i živopisne pčelarice, koje se tu gnezde u rupama u kopovima ilovače. Iz Afrike se vraćaju početkom maja, da se u drugoj polovini jula počnu okupljati u manja jata i već od sredine avgusta seliti u Afriku.)

Taktika: Za oba ova keja važi, nemojte raniti izjutra - nad vodom je često magla. Dešavalo mi se da u gradu nema ni traga magli, pa siđem do reke – koju potom uopšte ne vidim, o pticama da i ne govorim. Oblačite se u više tankih slojeva, biće vam toplije, a po potrebi ćete se i lakše raskopčati. Nad rekom uvek ima nekog strujanja vazduha koje je zimi vrlo neprijatno - ne zaboravite toplu kapu i rukavice. Planirajte obilazak tako da ptičarenje završite čajem ili kuvanim vinom u nekom kafeu.  

Internet resursi: Spisak zabeleženih vrsta

Galebarenje na Adi Huji


Kožara 

S dolaskom proleća, preporučljivo je istražiti levu obalu Dunava. Jedno od najbližih područja jeste plavna zona Kožara (44°51'15.97"N, 20°26'0.02"E), između reke i nasipa, a naspram Velikog Ratnog ostrva. Najbolji period za ptičarenje je april/maj i odmakli avgust/septembar.

Pristup: Ako idete automobilom, nakon Pančevačkog mosta sledite Zrenjaninski put do četvorokrake raskrsnice (44°52'42.83"N, 20°27'59.96"E) na kojoj skrećete levo, pa pratite put, da nakon trećeg pređenog kanala skrenete polulevo i uđete makadamom na područje Kožare. Ako idete autobusom, uzmite 104, idete istom rutom, a sidjite posle rasadnika Flore Expres, pa pešice preko nasipa. Jednom unutar Kožare, sa puta možete pešice i levo i desno, a ako krenete levo, čeka vas veće prostranstvo za istraživanje. 

Staništa: Iako ćete se najviše kretati rubom plantaža klonske topole, nailazićete i na manje autohtone sastojine hrasta i jasena, a što dalje nizvodno odmičete, na pojaseve autohtonih vrba i topola. Vlažne livade su pretežno zarasle u šibljake invazivnog američkog bagremca. 

Ptice: na samoj Kožari poslednjih godina zabeleženo je oko 110 vrsta - labud grbac, plovka grogotovac (obe su gnezdarice Kožare), crna roda, mali vranac, žuta čaplja, gak, kobac, lastavičar, crvenonogi i sprudnik pijukavac, retka siva žuna (novembar), mali detlić, vodomar, vuga, gavran, žuti voljić, obični i šumski zviždak, dugorepa senica.

Taktika: S toplijim vremenom menja se i dnevni raspored aktivnosti ptica, pa s njim – i ptičara. U proleće se ide rano ujutru, od izlaska sunca, pa još 3-4 sata, jer kasnije uglavnom opada aktivnost ptica; i potom ponovo popodne, nekoliko poslednjih sati obdanice (ali su ptice tada ipak manje aktivne nego ujutru). U zavisnosti od vodostaja, razmotrite nošenje gumenih čizama, a od početka maja nosite i insekt repelent.

Internet resursi: Spisak zabeleženih vrsta


Reva
 
Sledeće mesto, zanimljivo u proleće (sezona gnežđenja tokom maja i juna) i pozno leto (jesenja seoba tokom avgusta i septembra), jeste bara Reva (44°50'51.73"N, 20°31'59.39"E) u Krnjači. Toponim “reva” označava rukavac koji odvodnjava rit, a Reva je u prošlosti odvodnjavala svih 400 km2 Pančevačkog rita, pre nego što je isušen u prvoj polovini XX veka.

Pristup je preko Pančevačkog mosta i dalje za Pančevo. Za samu baru se skreće nakon MOL-ove benzinske pumpe desno, a naspram velikog žutog znaka za “Pevec”. Ako idete autobusom, uzmite 108 kod Omladinskog stadiona (ide na svakih pola sata) i siđite kod Rafinerije Beograd. Dalje vas iza MOL-ove pumpe i pored Jeep Commerce-a vodi makadam koji ide sve do Dunava. Zaustavite se kod mosta preko bare i osmatrajte s trotoara (posle možete da istražite i nasip duž Dunava).

Skretanje s Pančevačkog puta
Staništa: otvorena voda, lokvanji i pojas trske uz baru, autohtone vrbe i topole sa severne i plantaža klonske topole s južne strane Reve. Naspram bare, a duž Dunava, pružaju se kubici, niz bazena nastalih kopanjem zemlje za izgradnju nasipa, koji u sezoni gnežđenja pružaju uvid u to šta se sve gnezdi u plavnoj zoni reke.  

Most preko bare Reve - mesto za ptičarenje
Ptice (samo bara): labud grbac, plovka grogotovac, patka njorka, mali gnjurac, čapljica (lako se viđa), žuta čaplja, gak, orao belorepan, žalar slepić, polojka, sprudnici pijukavac i migavac, belobrka čigra, kukavica, soko lastavičar, rusi i sivi svračak, senica vuga, veliki trstenjak.

Pogled ka istoku - tu je uvek više ptica
Taktika: Po sunčanom vremenu izbegavajte da dođete neposredno po izlasku sunca, jer se veći deo bare pruža ka istoku, pa će vas zaslepiti refleksije sunca sa površine vode. 

Mimo ptica, Reva je i značajno stanište odonata (vilinskih konjica). Dok je u Vojvodini zabeleženo 37 vrsta, sa ove bare je poznato čak 30.

Internet resursi: Spisak zabeleženih vrsta


Veliko Blato
 
Veliko Blato (44°52'11.50"N, 20°29'27.73"E) je jedan od poslednjih močvarnih ostataka nekada po lovu na barske ptice nadaleko čuvenog Pančevačkog rita. 

Pristup Zrenjaninskim putem do kanala Sebeš, pa pred samim mostom desno. Autobusi 95, 96 i 104 staju odmah nakon mosta. Na Velikom Blatu se danas nalazi ribnjak Mika Alas,  koji je privatno vlasništvo, pa je pre posete potrebno pitati telefonom upravu za dozvolu za oblizak (do sada su uvek bili naklonjeni posetiocima s dvogledom).

Period: Veliko Blato je zimovalište, odmorište tokom seobe i gnezdilište ptica, pa je područje zanimljivo za posete tokom čitave godine. Zimi se ovde okupljaju brojni galebovi, čaplje i patke, uključujući šarenu utvu koja se kod Ratnog ostrva retko viđa. U februaru kreće seoba močvarica koja će u martu dostići vrhunac. U aprilu je izražena seoba ptica pevačica, dok na površini ribnjaka ćubasti gnjurci izvode svoje ritualno udvaranje. Na Velikom Blatu je i gnezdilišna kolonija gaka, te crvene i žute čaplje. Nakon gnežđenja počinje malo zatišje, da se sa odmicanjem leta po muljevitim rubovima jezera pojave šljukarice. Najizraženija seoba pataka je tokom novembra i decembra, a u januaru se ribnjak prazni, pa se prostrano jezero pretvara u nekoliko manjih bara.

Januarski sumrak na ribnjaku, 2014.
Staništa: otvorena voda, muljeviti plićaci mladičnjaka i, po nižem vodostaju, glavnog jezera, pojas trske oko jezera (najširi sa istočne strane). 

Ptice: ovde je zabeleženo oko 90 vrsta, što ni približno nije kompletan broj – divlja guska, šarena utva, plovke kašikara i grogotovac, patka njorka, čapljica, crvena i žuta čaplja, gak, bela i crna roda, eja močvarica, zimi i poljska eja, orao belorepan (lako se viđa, posebno u pozno proleće), vivak, crna čigra (na seobi), belobrka i obična čigra, senica vuga, brkata senica, obični cvrčić i cvrčić trščar, livadska trepteljka, barska strnadica.

Taktika: Ribnjak je moguće obići pešice, u krug (oko 6 km), a možete i samo trećinu tog kruga, pa se vratite (u tom slućaju krenite na zapad, pojas trske je uži, pa se više vidi), ali nemojte zaboraviti ni mladičnjake, istočno od upravne zgrade. U zavisnosti od vremenskih prilika prethodnih dana, razmotrite nošenje gumenih čizama, a od početka maja nosite i insekt repelent.

Internet resursi: Spisak zabeleženih vrsta


Dodatni linkovi




Povežite se s lokalnim ptičarima: Liga zaornitološku akciju Srbije

Potražite lokalne ptičarske vodiče: Your local Birdingpal guide

Ovaj vodič je razvijen u okviru evaluiranja potencijala Dunava za razvoj ekoturizma, a tokom izvođenja projekta NVO Supernatural Birdwatching Beograd i NP Đerdap” koji je finansirao DCC (Dunavski centar za kompetenciju), s ciljem da se domaćim i stranim gostima ponudi birdwatching kao ekoturistički proizvod Podunavlja.

13 август 2014

Sve moje pačke



Svaki ptičar ima svoju lokalnu „pačku“ (a.k.a. local patch), neko mesto za posmatranje ptica najbliže kući, koje može da obiđe i kad nema vremena ili goriva za ma šta drugo. A kako sam ja počeo da ptičarim iz kajaka, dugo mi je trebalo da shvatim da ptičarenje nije isto što i veslanje, i obrnuto.

Tamo preko reke, naspram urbanog srca Beograda, prostire se divlji svet Kožare (44°50'32.83"N, 20°27'10.89"E), plavne zone u području gde je, u pokušaju da zaobiđe Jojkićev rukavac, nasip prošao podalje od obale (1,3 km) prepuštajući to prostranstvo redovnim godišnjim plavljenjima. Učeći da veslam, kao i da stabilizujem kajak dok jednom rukom držim dvogled – izvodeći pri tom veslom u drugoj ruci plat, tu sam upoznavao svoje prve ptice. Sa oko 110 zabeleženih vrsta, Kožara je čarobno mesto po visokom vodostaju, kada se čamac plitkog gaza može provući svuda, i kroz šibljake invazivnog bagremca (Amorpha fruticosa) i kroz plantaže klonske topole, ali i kroz autohtone sastojine vrba i topola, gde je uvek bivalo najviše ptica. Bivalo je tu i prgavih alasa koji su tada u ribu odlazili s pištoljem za pojasom (i u vreme prolećnog lovostaja), smatrajući to područje samo svojim, pa je trebalo biti dovoljno prgav da im objasnim da i ja imam svako pravo pravo da budem tu, a istovremeno nedovoljno prgav da oni to oružje i potegnu (ipak, ne treba verovati prvom utisku, dotični je, npr, bio mekog srca i fanatični zaštitnik pasa i mačaka lutalica). Veslajući po slaboj kiši kroz požutelo lišće jednog davno zaboravljenog oktobra, tu sam posmatrao i svog prvog vodomara kako me kao leteći tirkiz pretiče u kišnoj sumaglici. 

A na drugoj strani reke, podno samih bedema Kalemegdana, leži Veliko Ratno ostrvo (44°49'53.20"N, 20°26'4.98"E), sa oko 170 zabeleženih vrsta ptica. Ime se verovatno javilo na prvim austrijskim vojnim mapama, buduci da se na severu Srbija završavala Beogradom, pa toponimi kao “vojno” ili “ratno” ostrvo na kartama ukazuju na povoljnu lokaciju da se grad odatle granatira. Za razliku od Kožare, praktično je čitavo obraslo autohtonim vrbama i topolama. Nekom sam prilikom veslao oko ostrva, kad iz šibljaka još mladih belih vrba, možda deset metara pred pramcem, izlete ženka gluvare, što leteći, što trčeći po vodi, da se trenutak kasnije pojavi i uzrok: jastreb, vrhovima krila dodirujući vodu u letu. Da izbegne progon, plovka je – zaronila, što mi je bio i jedini put da gledam tu vrstu kako roni. Sve plovke (rod Anas) mogu da rone, ali, budući da se hrane na površini, to gotovo nikada ne rade.  


Prošlo je nekoliko godina, koliko da se moj dom preseli na južnu stranu neba i periferiju Gaboronea, nedaleko reke Notvane. Moja lokalna pačka postali su taložnici Notvane (24°40'51.20"S, 25°55'58.83"E). Nekada su služili za prečišćavanje kanalizacionih voda nedalekog Vilidža (jednog od starijih delova grada koji se naprosto zove “Selo”), ali su, mislim, neko vreme već bili izvan upotrebe i punili se atmosferskim vodama. Gledam ih sada na Google Earthu, deluju suvo i bezvodno, pa ipak, tu su noćile brojne čaplje govedarke koje je u niskom letu umeo da prepadne afrički belorepan, tu se obalom muvao neodoljivi crni barski petlić, kao i sabljarke, vlastelice i afričke jakane, a sve ih nadletale žutokljune lunje. Tu sam posmatrao i nilskogvarana kako pliva ka gnezdašcetu malog gnjurca, kao i čopor majmuna – travnihgvenona, te “našu” belu rodu.

Kako godine lete, moj dom se vratio u Beograd, ali je veslanje pretežno postalo stvar prošlosti, pa sam sve češće obilazio Adu Huju (44°49'24.49"N, 20°30'34.07"E), do skora zeleno poluostrvo nestalo usled divljeg širenja grada i ileganog zasipanja građevinskim šutom. Dvanaest hektara površine Ade Huje zasuto je sedam metara debelim slojem šuta (koliko mu to dođe kubika?), a da to nadležni ne primete (sada se isti proces nastavlja par stotina metara dalje, gde pod šutom nestaje početak rukavca iza Ade Huje, a da nadležni i dalje pojma nemaju).


Šta tu može da se vidi? Ne baš mnogo u pogledu broja vrsta, ali to nadoknađuje brojem jedinki, npr. preko 30.000 primeraka pet vrsta galebova koliko sam odatle izbrojao tokom snežnog perioda ovog januara. No, to mesto je prevashodno zimska zamka za retke galebove i tu sam ove zime pronašao četvrtog crnog galeba ikada zabeleženog u Srbiji, a dve zime ranije, šestog velikogcrnoglavog galeba u ovoj zemlji. Ipak, sa prolaskom zime prolazi i ornitološka atraktivnost ove lokacije, pa se u proleće selim na drugu pačku, na naspramnoj obali reke.

A tamo se nalazi bara Reva (44°50'52.12"N, 20°31'58.82"E), nekada kanal koji je odvodnjavao močvarno prostranstvo Pančevačkog Rita, koje je pre jednog veka pokrivalo 400 km2, od koga su danas preostali samo forlandi Tamiša i Dunava – poput Kožare – i nekoliko bara, među kojima je i Reva. Od ptica, u prolećnim mesecima tu je zabeleženo tek 50 vrsta, uključujući patku njorku, te prelepu čapljicu koja se baš s lakoćom viđa, rusog svračka, vugu (i ponovo: s lakoćom se viđa, ne samo čuje), a tu se ovog proleća gnezdio i par senica vuga. Njihovo loptasto gnezdo se vidi, ali meni su njegovi stanari uspešno izmicali. Koliko za ptičarenje, Reva je podjednako mesto za meditiranje i vezivanje pokidanih nerava, nad šoljom kafe za poneti sa obližnje benzinske pumpe.

PRVA NAJAVA: za EuroBirdwatch, u subotu 4. oktobra, vodim vas na ptičarenje na baru Revu (slika dole), prijave u komentarima ili na pvt.

Kada je ovog maja pljuštalo pet dana bez prestanka, ovde sam pobegao da iz kola ptičarim po kiši, uz kafu i brojne belobrke čigre iznad lokvanja. Bilo ih je preko 50 – već sam se ponadao da će se tu i gnezditi, no, posle sam ih nalazio samo u malom broju. Mesec dana kasnije sam otkrio i mogući uzrok tome. Neime, belobrke čigre svoja jaja polažu na plutajućim listovima lokvanja, a jednog jutra kada sam došao ranije nego obično, zatekao sam tu čoveka koji je za pijacu brao strogo zaštićene cvetove lokvanja, veslajući u gumenjaku kroz ostrva listova ove biljke (ne znam kako da u rečenicu uopšte umetnem to strogo zaštićene – a da mi u ovoj zemlji takav argument ne deluje tugaljivo-podsmešljivo? Strogo zaštićene? Ej, Srbija je ovo – who gives a fuck?).


Zaludan valjda, o tome sam obavestio Republičku inspekciju zaštite životne sredine, pri Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine. Nikakav odgovor nisam dobio, a berača lokvanja sam i par puta kasnije zaticao.

Upozorenje: Prvog avgusta je počela letnja sezona lova na golubove, a od prvog septembra počinje i na plovke. Zakon o lovstvu zabranjuje A) lov u naseljenom mestu, B) lov na manje od 200 metara od kuća, a bara Reva je usred Beograda, u Krnjači, a od mosta na slici do najbližih kuća (poslovni objekti) ima jedva 150 metara. Ipak, tamo puške praše sredom i nedeljom, za sada samo po golubovima grivnašima, ali će prizor za par nedelja postati gori. Mislite li da je prihvatljivo tako selektivno čitanje Zakona?

26 јул 2014

Nevidljive vrste oko nas


Foto: S. Panjković

Prvi januar 2014. S dvogledom oko vrata izlazim iz kuće, pitajući se koja će mi biti prva vrsta na ovogodišnjoj listi. Na parkingu prolazim pored nevidljive ptice, pa nastavljam do svoje zimske pačke, da mi tamo prva fela koju računam postane gačac. Pa ipak, pre toga sam već video jednu. Koju ne računam. Koju ne primećujem. Čija opažanja ne zapisujem. Za jednog strastvenog ptičara, to je neobično ponašanje. Ili možda i nije?

Ornitologija se, pa tako i ptičarenje, bavi divljim pticama. I moja nevidljiva ptica nije baš išetala iz kokošinjca, ali kao da jeste. Kao dečak sam bio fasciniran srednjevekovnim zamkovima (koji mi, iz današnjeg ugla, izgledaju hladno, vlažno i promajno, skupi za grejanje i uopšte, preskupi za održavanje) i pamtim neku duplericu Politikinog Zabavnika s nacrtanim utvrđenim gradom i objašnjenjem svakog njegovog dela. Na najvišoj kuli je bila još jedna, omanja, s mnogo rupa, a objašnjenje je govorilo: „golubarnik – sveže meso za slučaj opsade“. 

Govorim, naravno, o gacuru (ili prlanu, gugutanu – kako ga zovu golubari) ili gradskom golubu. Šta je to što njega izdvaja iz divljih ptica? I laste, crvenrepke, gačci, pa i golubovi grivnaši, uselili su se u gradove, pa niko i ne pomišlja da im oduzme zvanje divljih ptica, a opet, iako je naučno ime tog, divljeg goluba Columba livia, ovog, gradskog „divljeg“ goluba izdvajamo dodatkom C.l. domestica. On  je domaća živina, ujedno prva ptica koju je čovek pripitomio – gajen je radi mesa na Bliskom Istoku još pre 6000 godina, a golubovi visokoletači dobijeni su ukrštanjem kao trenažna lovina lovnih sokolova. Drugim rečima, ovi golubovi se nisu uselili u gradove, oni su u njima „nastali“. I potom pobegli golubarima (ili namerno puštani), prepoznali gradske fasade kao u genetski kod im unete litice za gnežđenje, pa uspešno zasnovali zajednice podivljalih domaćih ptica (iako se, istini za volju, smatra da su se i divlji golubovi pridruživali kolonijama gacura). 

A pravog, divljeg divljeg goluba, Columba livia livia, video sam samo par puta u životu, po planinskim liticama ili po klifovima morskih ostrva, a podalje od sela. Takve ptice su sve istovetno obojene, a ne šarene kao njihovi podivljali domaći rođaci. Pa opet, ne znam da li sam i tada video prave C.l. livia. Da je kojim slučajem rađena analiza DNK, moguće je da bi se ispostavilo da su se i te ptice ukrštale s podivljalim rođacima, što i jeste glavni uzrok zbog kog je divlji golub veoma malobrojna vrsta (mada ga Crvena lista IUCN smešta u kategoriju „male zabrinutosti“). 

Tamno: približna rasprostranjenost divljeg goluba. Svetlo: introdukovane populacije gacura 
(izvor: Wikimedia Commons).

Divlji golub je vrsta širokog Mediterana, Bliskog Istoka, centralne Azije i Indijskog potkontinenta; a u Srbiji je to vrsta pećina i okapina, litica i kamenoloma po klisurama pobrđa i planinama južno od Save i Dunava. Kao domaća živina, gacur je bio prenošen od grada do grada, pa tako danas više ne znamo tačne granice istorijskog rasprostranjenja divljeg goluba. Na taj način i, potom, bekstvima, osvojio je čitavu Evropu, da kasnije kao lovna vrsta bude raznošen po brojnim evropskim kolonijama. Danas nastanjuje sve kontinente (osim Antarktika), ali na njima uglavnom ima „ostrvski“ tip rasprostranjenosti, koji pretežno preslikavaju gustinu ljudske populacije, a samo Evropu i Severnu Ameriku nastanjuje od jedne do druge obale kontinenta. Za razliku od divljeg goluba, gacuri se širom sveta drže ljudskih naselja i farmi, samo povremeno zauzimajući litice.

eBird je nedavno uveo razlikovanje Rock Pigeon i Feral Pigeon, ohrabrujući tako korisnike da prijavljuju oba varijeteta, ali, kada uporedite mape za svakog ponaosob, otkrićete da je divlji prijavljivan na jugu Afrike, u Australiji i Južnoj Americi, gde se samo gacur može naći, pa su te mape, za sada, potpuno beskorisne – osim da nam otkriju dokle je sve gacur stigao. Pošto je često teško razlikovati divljeg goluba od gacura, tamo gde se oba sreću, uvid u brojnost i distribuciju divljeg goluba je blago rečeno, zamućen, a stanje nejasno. Ako se oba varijeta posmatraju zajedno, populacija je nesumnjivo brojna i stabilna (u Srbiji: par stotina hiljada parova), ali šta se dešava s populacijom divljeg goluba (u Srbiji: ni par stotina parova) i da li više uopšte imamo genetički čiste populacije? 

Malo je istraživanja brojnosti gacura rađeno u svetu, a jedno od njih procenjuje da u Šefildu, u Engleskoj, uz pola miliona ljudi živi 12.130 jedinki gacura (naglašavam „jedinki“, jer se prethodne procene odnose na gnezdeće parove), te da je to verovatno tipična brojnost za tamnošnje gradove. Kada bi između Beograda i Šefilda bilo ma kakve korelacije, to bi sugerisalo oko 50.000 gacura u BG, ali za takvu tvrdnju nema nikakve osnove (ako ništa drugo, ovde je verovatno znatno više rasutog đubreta...).  

Kako uopšte proceniti brojnost ili trend brojnosti populacija vrste koju često i ne vidimo, niti beležimo, (najčešće) ispravno smatrajući da imamo posla s gacurom? Nije nemoguće da u Srbiji, a i šire, više i ne postoje genetički čista jata divljeg goluba Columba livia livia. Unutar područja gde je divlji golub autohtona vrsta, mišljenja sam da bi bilo nužno beležiti i gacure, pa kasnije pokušati izvesti zaključke iz prikupljenih podataka, jer smo sada u situaciji da iz retkih i malobrojnih podataka o pretpostavljenim (a nesigurnim) divljim golubovima malo toga možemo da izvedemo.

Izvan područja rasprostranjenosti divljeg goluba, lokalni ornitolozi mogu da preporuče tamnošnjim ptičarima beleženje ili nebeleženje gacura, ali, sviđali nam se oni ili ne, gacuri su oko nas. I tu će ostati. Možda je krajnje vreme da ih – upoznamo?