26 јул 2014

Nevidljive vrste oko nas


Foto: S. Panjković

Prvi januar 2014. S dvogledom oko vrata izlazim iz kuće, pitajući se koja će mi biti prva vrsta na ovogodišnjoj listi. Na parkingu prolazim pored nevidljive ptice, pa nastavljam do svoje zimske pačke, da mi tamo prva fela koju računam postane gačac. Pa ipak, pre toga sam već video jednu. Koju ne računam. Koju ne primećujem. Čija opažanja ne zapisujem. Za jednog strastvenog ptičara, to je neobično ponašanje. Ili možda i nije?

Ornitologija se, pa tako i ptičarenje, bavi divljim pticama. I moja nevidljiva ptica nije baš išetala iz kokošinjca, ali kao da jeste. Kao dečak sam bio fasciniran srednjevekovnim zamkovima (koji mi, iz današnjeg ugla, izgledaju hladno, vlažno i promajno, skupi za grejanje i uopšte, preskupi za održavanje) i pamtim neku duplericu Politikinog Zabavnika s nacrtanim utvrđenim gradom i objašnjenjem svakog njegovog dela. Na najvišoj kuli je bila još jedna, omanja, s mnogo rupa, a objašnjenje je govorilo: „golubarnik – sveže meso za slučaj opsade“. 

Govorim, naravno, o gacuru (ili prlanu, gugutanu – kako ga zovu golubari) ili gradskom golubu. Šta je to što njega izdvaja iz divljih ptica? I laste, crvenrepke, gačci, pa i golubovi grivnaši, uselili su se u gradove, pa niko i ne pomišlja da im oduzme zvanje divljih ptica, a opet, iako je naučno ime tog, divljeg goluba Columba livia, ovog, gradskog „divljeg“ goluba izdvajamo dodatkom C.l. domestica. On  je domaća živina, ujedno prva ptica koju je čovek pripitomio – gajen je radi mesa na Bliskom Istoku još pre 6000 godina, a golubovi visokoletači dobijeni su ukrštanjem kao trenažna lovina lovnih sokolova. Drugim rečima, ovi golubovi se nisu uselili u gradove, oni su u njima „nastali“. I potom pobegli golubarima (ili namerno puštani), prepoznali gradske fasade kao u genetski kod im unete litice za gnežđenje, pa uspešno zasnovali zajednice podivljalih domaćih ptica (iako se, istini za volju, smatra da su se i divlji golubovi pridruživali kolonijama gacura). 

A pravog, divljeg divljeg goluba, Columba livia livia, video sam samo par puta u životu, po planinskim liticama ili po klifovima morskih ostrva, a podalje od sela. Takve ptice su sve istovetno obojene, a ne šarene kao njihovi podivljali domaći rođaci. Pa opet, ne znam da li sam i tada video prave C.l. livia. Da je kojim slučajem rađena analiza DNK, moguće je da bi se ispostavilo da su se i te ptice ukrštale s podivljalim rođacima, što i jeste glavni uzrok zbog kog je divlji golub veoma malobrojna vrsta (mada ga Crvena lista IUCN smešta u kategoriju „male zabrinutosti“). 

Tamno: približna rasprostranjenost divljeg goluba. Svetlo: introdukovane populacije gacura 
(izvor: Wikimedia Commons).

Divlji golub je vrsta širokog Mediterana, Bliskog Istoka, centralne Azije i Indijskog potkontinenta; a u Srbiji je to vrsta pećina i okapina, litica i kamenoloma po klisurama pobrđa i planinama južno od Save i Dunava. Kao domaća živina, gacur je bio prenošen od grada do grada, pa tako danas više ne znamo tačne granice istorijskog rasprostranjenja divljeg goluba. Na taj način i, potom, bekstvima, osvojio je čitavu Evropu, da kasnije kao lovna vrsta bude raznošen po brojnim evropskim kolonijama. Danas nastanjuje sve kontinente (osim Antarktika), ali na njima uglavnom ima „ostrvski“ tip rasprostranjenosti, koji pretežno preslikavaju gustinu ljudske populacije, a samo Evropu i Severnu Ameriku nastanjuje od jedne do druge obale kontinenta. Za razliku od divljeg goluba, gacuri se širom sveta drže ljudskih naselja i farmi, samo povremeno zauzimajući litice.

eBird je nedavno uveo razlikovanje Rock Pigeon i Feral Pigeon, ohrabrujući tako korisnike da prijavljuju oba varijeteta, ali, kada uporedite mape za svakog ponaosob, otkrićete da je divlji prijavljivan na jugu Afrike, u Australiji i Južnoj Americi, gde se samo gacur može naći, pa su te mape, za sada, potpuno beskorisne – osim da nam otkriju dokle je sve gacur stigao. Pošto je često teško razlikovati divljeg goluba od gacura, tamo gde se oba sreću, uvid u brojnost i distribuciju divljeg goluba je blago rečeno, zamućen, a stanje nejasno. Ako se oba varijeta posmatraju zajedno, populacija je nesumnjivo brojna i stabilna (u Srbiji: par stotina hiljada parova), ali šta se dešava s populacijom divljeg goluba (u Srbiji: ni par stotina parova) i da li više uopšte imamo genetički čiste populacije? 

Malo je istraživanja brojnosti gacura rađeno u svetu, a jedno od njih procenjuje da u Šefildu, u Engleskoj, uz pola miliona ljudi živi 12.130 jedinki gacura (naglašavam „jedinki“, jer se prethodne procene odnose na gnezdeće parove), te da je to verovatno tipična brojnost za tamnošnje gradove. Kada bi između Beograda i Šefilda bilo ma kakve korelacije, to bi sugerisalo oko 50.000 gacura u BG, ali za takvu tvrdnju nema nikakve osnove (ako ništa drugo, ovde je verovatno znatno više rasutog đubreta...).  

Kako uopšte proceniti brojnost ili trend brojnosti populacija vrste koju često i ne vidimo, niti beležimo, (najčešće) ispravno smatrajući da imamo posla s gacurom? Nije nemoguće da u Srbiji, a i šire, više i ne postoje genetički čista jata divljeg goluba Columba livia livia. Unutar područja gde je divlji golub autohtona vrsta, mišljenja sam da bi bilo nužno beležiti i gacure, pa kasnije pokušati izvesti zaključke iz prikupljenih podataka, jer smo sada u situaciji da iz retkih i malobrojnih podataka o pretpostavljenim (a nesigurnim) divljim golubovima malo toga možemo da izvedemo.

Izvan područja rasprostranjenosti divljeg goluba, lokalni ornitolozi mogu da preporuče tamnošnjim ptičarima beleženje ili nebeleženje gacura, ali, sviđali nam se oni ili ne, gacuri su oko nas. I tu će ostati. Možda je krajnje vreme da ih – upoznamo?

16 јул 2014

Auto-ptičarski vodič kroz planetu Zemlju

Ili, kako videti 2000 vrsta za što manje para?

Od Afrike.... (foto (c) The Biggest Twitch)
Posle nekog vremena provedenog u muvanju po kako-tako očuvanoj prirodi, ali i betoniranim obalama reka, pa čak i komunalnim deponijama – sve to u potrazi za pticama, počne da vas kopka kako da pronađete još vrsta, koliko ih je uopšte moguće posmatrati za života? Evo kako se stiže do 8000 posmatranih vrsta; ali, kako uopšte stići do prvih 2000? 

Ornitolozi ptice razvrstavaju i po biogeografskim regionima, ali kako se pečat u pasošu ne dobija na granici regiona, već države, iz praktičnih razloga ću pokušati da ih rasporedim unutar oko 200 država. Drugim rečima, ako želite da vidite više vrsta, morate povećati broj pečata u svom pasošu. A to – košta.

Npr, Antarktik nesumnjivo nudi fantastične prizore albatrosa i pingvina, ali ima samo 40 vrsta ptica (80, ako uračunamo i okolna ostrva), a predstavlja jednu od najskupljih destinacija planete, što ga precrtava s liste poželjnih. S druge strane, Indija nudi preko 1100 vrsta ptica (na nivou zemlje – broj vrsta oblasti koju obilazite može biti manji) i, ako znate kako, prilično niske putne troškove, uprkos infrastrukturi koja varira od vrhunske do komične. 

Zato proučite koje su to zemlje sa najviše vrsta ptica, pa proverite šta o tamnošnjoj političkoj, bezbednosnoj, infrastrukturnoj i zdravstvenoj situaciji kaže britanski Foreign Office. (Šta kaže MSP je sasvim irelevantno, budući da isto služi da od vaših para promoviše gologuze diplomatkinje s pedigreom poznatog nano-univerziteta.)

Po odobrenju Kita Barnsa iz agencije Tropical Birding, koji ovu oblast poznaje bolje nego što ću ja ikada, preneću ovde nekoliko njegovih zaključaka i saveta. Dakle, kada sa liste oko 200 država planete Zemlje precrtate one neupotrebljive, ostaje vam možda stotinak zemalja za razmatranje. Odatle će ih precrtavati poslednji presudni faktor – debljina vašeg buđelara. Pokušaću zato da se osvrnem na izbor onih koje vam za potrošenu sumu obećavaju najdužu listu posmatranih vrsta.

...do Bliskog Istoka (foto (c) The Biggest Twitch)
Barns početnicima preporučuje četiri putovanja od po tri nedelje i oblazak četiri biogeografska regiona – Indomalajski, Afrotropski, Neotropski i Australoazijski – uz mogućnost posmatranja 2000 vrsta (raspon od 1700 do 2300). Njegova procena ukupnih troškova u lokalu (bez aviona do destinacije) oscilira od 17.500 američkih dolara za individualna putovanja, pa sve do 30.000$ za učešće u organizovanim ptičarskim turama (vreme pisanja: jesen 2008; no, pročitajte i komentar pri kraju teksta).

Indomalajski (Orijentalni) regionTajland
mogućih 400 do 450 vrsta za 21 dan; troškovi u lokalu 4200$ do 7500$

Na Orijentu, Tajland se kao poznata turistička destinacija, a sa 900 vrsta ptica, nameće kao logičan prvi izbor. Staništa započinju močvarama oko Bangkoka i nastavljaju preko vlažnih nizijskih pa sve do planinskih šuma na severu, a budući na sredokraći seobenih puteva iz Azije ka Australiji, mimo brojnih i raznobojnih stanarica, ova zemlja nudi brojne Palearktičke i, posebno, himalajske migratorne vrste. Potraga za fazanima, kljunorošcima, pitama i širokokljunama može da iznedri fantastičnih 400 do 450 vrsta za tri nedelje.

Ručak na pticoosmatračnici na obroncima Himalaja, Indija
(foto (c) The Biggest Twitch)
Mimo Tajlanda, razmotrite i severnu Indiju (Baratpur, obronci Himalaja oko Naini Tal i NP Korbet treba da iznedre okio 400 vrsta) i kinesku provinciju Sečuan (čak 15 vrsta fazana i oko 270 vrsta za tri nedelje).

Afrotropski (Etiopski) regionKenija
600 do 700 vrsta za 21 dan; troškovi u lokalu 5500$ do 9000$

U ovom regionu, Kenija sa 1150 vrsta ptica predstavlja prvi izbor za afro-početnike. Velika raznovrsnost staništa, od primorskih šuma, preko vlažnih i sušnih savana do planinskih šuma, pustinja, ali i najistočnijih nizijskih kišnih šuma – čitava Afrika u malom; omogućava da se za četiri do pet nedelja vidi i do 800 vrsta ptica i preko 50 vrsta sisara.

Mimo Kenije, razmotrite i Južnu Afriku (najbolja infrastruktura na kontinentu), Etiopiju (najdostupnije sušne savane kontinenta i brojne vrste koje se samo tu sreću) i Kamerun (najraznovrsnija šumska staništa na kontinentu, od nizijskih do planinskih, sa redovnim posmatranjima preko 100 vrsta u danu) – svaka nudi oko 500 vrsta za tri nedelje.

Neotropski regionEkvador
500 do 800 vrsta za 25 dana; troškovi u lokalu 3500$ do 5000$

Ekvador (foto (c) Tropical Birding)
Najzad, od svih kontinenata, Južna Amerika ima najviše vrsta ptica, a sa svojom dobrom infrastrukturom, Andima i Amazonijom, te sa 1600 vrsta, Ekvador nudi najbolje od najboljeg. U zavisnosti od uloženog truda, za tri nedelje je moguće videti između 500 i 800 vrsta. Glavninu vremena treba provesti na nižim obroncima Anda, gde je i najveća raznovrsnost ptičjih vrsta.

Pored Ekvadora, svakako razmotrite i jugoistočni Brazil (kombinacija atlanskih kišnih šuma oko Rija i Sao Paola, plus močvare Pantanala i južni Amazon – 550-650 vrsta za 3 nedelje), Venecuelu (Amazonija i Andi, morska obala i močvare Ljanosa obećavaju preko 500 vrsta za 3 nedelje) i, nešto severnije, Meksiko (okolina grada Guahake, te Čiapos i Jukatan nude oko 550 do 600 vrsta za četiri nedelje).

Australoazijski (pod)region – Istočna Australija
400 do 420 vrsta za 21 dan; troškovi u lokalu 4300$ do 8500$

Od tropskog Kvinslenda na severu, pa do umerene klimatske zone Tasmanije, za nepune tri nedelje moguće je videti 400 do 420 vrsta – više od polovine ukupnog broja vrsta Australije. Barns preporučuje start u Kernsu i istraživanje Koralnog grebena i šire okoline, potom Brizbejn i Novi Južni Vels i, za kraj, šume Tasmanije.

Plus: Zapadni PalearktikMaroko
250 do 300 vrsta za 14 dana; troškovi u lokalu 3500$ do 5000$

Zašto sad Zapadni Palearktik (Evropa sa severnom Afrikom i Bliskim istokom) kada je to jedan od pticama najsiromašnijih delova planete Zemlje? Zato što u njemu živite i što su vam rubovi tog područja najbliže egzotične desetinacije za ptičarenje; a moj utisak je da je Barns prilično ležerno procenjivao troškove i da bi ovo putovanje trebalo da košta znatno manje – što vam može biti delimična smernica za razumevanje troškova u drugim delovima Sveta. Od barskih ptica po estuarima (rečnim ušćima čiji vodostaj znatno oscilira pod dejstvom plime i oseke) do planinskog venca Atlasa gde se može sresti praktično svaki pernati stanovnik Evrope, pa sve do prostranstva Sahare sa svojim trkalicama, sadžama i ševama, dve nedelje Maroka vam mogu doneti 250 do 300 vrsta (od oko 460, koliko je u ovoj zemlji zabeleženo).

Jukatan, Meksiko (foto (c) Tropical Birding)
Šta još dodati? Pored ovih, razmotrite i mogućnosti ptičarenja u Karibima, Ugandi ili Indoneziji, da samo neznatno proširim listu. Nadam se će vam ove ideje pomoći da proširite ptičarske vidike i znatnije povećate svoju životnu listu. A ako se odvažite na ma koje od ovih putovanja, jedno je sigurno – svakako ćete imati o čemu da pričate kada se vratite kući.