22 март 2014

Topla preporuka...


...za knjigu koju sam baš danas pročitao, dok sam čekao da mi operu kola. Tj, nije baš toliko tanka, nego sam je danas završio, a da sam isprva rekao da sam je danas završio, značilo bi da sam je to ja napisao – a nisam, al’ mi sve nekako žao što se nisam prvi setio...

Još malo pa nestalo“ (naslov originala Last Chance to See) bavi se upravo time: vrstama koje su preživele u tako malom broju, da se u ma kom trenutku mogu bespovratno sunovratiti preko ivice sveta.

Knjiga je produkt sinergije Daglasa Adamsa od Autostoperskog vodiča, biologa Marka Karvardina i radija BBC, a nastala je na osnovu materijala za emisije emitovane daleke 1990. Tako daleka godina me je u kombinaciji s delikatnom temom isprva odbijala – neke od ugroženih vrsta koje se pominju su se od tada malo oporavile, ali su druge, zato, izumrle. No, nezaboravni Adamsov stil pisanja i specifični humor bivšeg pridruženog člana družine Montija Pajtona me je naterao da na to zaboravim.

Čitajući knjigu ne kao čitalac, več kao ekolog i kao prevodilac, naravno da sam našao nekoliko propusta („krznene foke“ uopšte nisu foke, već morski lavovi, koji se od foka razlikuju time što na prednjim perajima mogu i da hodaju, za razliku od foka koje se na suvom kreću kao gusenice na steroidima; u nacionalnim parkovima Afrike lov je potpuno zabranjen – takav lov se zove krivolov – pa tako ne postoje „lovočuvari“ niti „lovački domovi“, iako originalni termini istorijski imaju to značenje, ali je ono evoluiralo i izgubilo se u originalnom kontekstu, što je ostalo neprimećeno u svesti prevodioca koji živi u zemlji u kojoj su nacionalni parkovi tek ekskluzivnija lovišta), ali tih nekoliko propusta na oko 200 strana mogu slobodno da se podvedu pod moje cepidlačenje oko, inače, dobrog prevoda.

Izvod: „Tokom mnogih vekova“, rekao je, „Kinezi su ispredali legende o velikim čudovištima koja bljuju plamen, prekrivena su krljuštima i jedu ljude, ali se verovalo da su ona samo mitovi i plod bujne mašte. I stari mornari su pričali o njima i na mapama zapisivali Ovde ima zmajeva kad bi videli neku zemlju čiji im se izgled ne dopada.

A onda je, početkom dvadesetog veka, jedan od prvih holandskih istraživača ovih krajeva nameravao da prekrati uobičajeni put i leti ka Australiji duž indonežanskog arhipelaga. Međutim, pokvario mu se motor, pa je morao prinudno da sleti na maleno ostrvo po imenu Komodo. On je preživeo pad, ali njegov avion nije.

Odlučio je da prvo potraži pijaću vodu. Pretražujući okolinu, na peščanoj obali ugledao je neobičan, širok trag. Pratio ga je i iznenada se našao licem u lice s nečim što mu se nimalo nije dopao. To nešto je ličilo na veliko čudovište prekriveno krljuštima koje jede ljude, a bilo je dugačko puna tri metra. Gledao je pravo u ono što mi sada želimo da pronađemo – u komodskog zmaja.“

Nisam mogao da izdržim i prešao sam direktno na stvar: „Da li je preživeo?“

„On jeste, ali njegova reputacija nije. Uspeo je da se održi u životu čak tri meseca, dok ga nisu spasli. Međutim, kad se vratio kući, svi su mislili da je lud i niko nije poverovao u njegovu priču.“

Opširniji izvod iz knjige dostupan je na sajtu izdavača.

Još malo pa nestalo – Autostoperski vodič kroz svet koji iščezava“, Daglas Adams i Mark Karvardin; Odiseja, Beograd, ISBN 978-867720-108-1

20 фебруар 2014

Glavna nagrada

Prvo zaustavljanje jutarnje: mladi belorepan skoro uz sam put i nekoliko desetina gačaca unaokolo. Ptičarenje koje započinje najvećim orlom konrinenta – obećava. 
Utina – sve fotografije (c) Saša Preradović
Sledeće je park u Opovu, gde je lokalni stručnjak za ptice Čeda Vučković prijavio da je pronašao kod nas retku ritsku sovu. Svoje jedine ritske sove posmatrao sam u Little Rann of Kutch u Indiji, pa sam goreo od želje da ih vidim i u svojoj zemlji (uvek mi se to desi, ako neku kod nas retku vrstu pronađem gde drugde, posle prosto moram i kod kuće). Obilazmo park, za koji se ispostavlja da je mnogo prostraniji nego što sam mislio. Sićušni kraljići... utine... Ove sove zimuju u jatima po gradskim parkovima, posebno u obešumljenoj Vojvodini, ali se to, u manjoj meri, sreće i dole južnije, gde su pobrđa naizgled dovoljno šumovita, ali, bez brojnih kanti za đubre, nude manje glodara za ishranu.
Utina
Utine su neodoljivo ljupke i, da nisam došao zbog ritske sove, bile bi dovoljna nagrada. Ovako, zagledam utine i – nijedna nije ritska sova. Ptice se premeštaju s drveta na drvo. U stvari nisam suguran da li bih uopšte uspeo da ih razlikujem u letu, kada su razlike među vrstama slabije izražene, a ja nemam dovoljno iskustva s njima da bih bio siguran da bi ih uočio. Zato zagledam utine koje stoje na svojim stablima, tada je razlika jasna. I – sve su utine. Glavna nagrada mi izmiče. 
Ribnjak u susednoj Barandi je suv, svaka proizvodnja ribe je stala. Na zatvorenoj kapiji praznog ribnjaka okačena je sveže ubijena lisica, lokalni lovci se hvale svojim hmm... veštinama
Čegrtuše
Odlazim do Sakula, sledećeg sela koje kao da se svija oko svog ribnjaka, kao da ga u naručju drži, i taj ribnjak je mnogo udobniji dom brojnim pticama. Prvo mesto za osmatranje i bingo – plovka kašikara, poslednja od redovnih plovki koje ove godine još nisam video. Uz nju je i šiljkan, prelepi mužjak u punom svadbenom ruhu, sa sve izduženim sredušnjim repnim perima (što retko viđam, obično ih srećem još u mitarenju, kada im ta pera još nisu izrasla). Brojni i upadljivi labudovi grpci, među njima divlje guske, gluvare, čegrtuše, jedan mužjak zviždare, krdže – uz kašikare i šiljkane, čitav set plovki roda Anas zastupljen  je na ovom jezeru. Pomalo neočekivano, među svim ovim plovkama, koje se hrane na površini plitkih voda, je i nekoliko malih ronaca koji, kako im ime kaže, rone za hranom, pa obično biraju dublju vodu... tamo gde je Dunav širok kao more. Ptice raštrkane udaljenim muljevitim sprudom... obični galebovi i, uz njih... prvi vivci su se već vratili sa zimovanja!

Kling-klong! Dobio sam SMS od Čede, koji je od opovske Radio-Mileve saznao da sam mu jutros bio u ataru, pa se žalim kako nisam pronašao ritsku sovu. Čeda kaže, tu je još, dođi i pronaći ću ti je. 
Ritska sova
Povratak u Opovo i, posle najkraće moguće šetnje, Čeda podiže ruku, pokazuje: „Eno je“. Ma, baš tu sam i jutros bio, ali je, malo zaklonjeniju, nisam i primetio. Moja prva ritska sova u Zapadnom Palearktiku stpljivo trpi poglede i objektive dvogleda i foto-aparata. Nedaleko je i nekoliko utina, dremaju na suncu. 
Utina
Sredina je februara, a temperatura 20oC. I vreme za pobedničko pivo.

PS. Severno od Sakula, put je još uvek uokviren sada već pocrnelim snežnim smetovima višim od krova automobila.

01 фебруар 2014

Kako to da nisam viđao galebove



U neko davno doba, pre ere interneta, a kada sam prvi put okačio dvogled oko vrata, video sam svog prvog „galeba snegara“, a da sam znao šta gledam. Naravno da sam ga viđao i ranije, ali ranije nisam umeo da mu prilepim etiketu s imenom vrste. U stvari, ta vrsta se u Srbiji nije ni zvala snegar, to je bio hrvatski naziv, koji sam, u nedostatku definisane srpske nomenklature ptica, pokupio iz neke debele knjige crno-belih fotografija životinja. Datum je bio 5. maj 1991. Svakako sam tada video i srebrnastog galeba, mada mi u beležnici stoji kasniji datum – verovatno sam isprva beležio samo onih par vrsta koje sam mogao da identifikujem.

Postepeno sam naučio da se „snegar“ zove „rečni“ galeb, a da se onaj drugi, veliki, zove srebrnasti. Kako za veći broj vrsta uopšte nisam bio siguran kako se na srpskom zovu, uskoro sam ih sve beležio njihovim naučnim nazivima (imao sam jedan engleski priručnik za češće vrste britanskih ostrva, jedva nešto veći od kutije cigareta, gde su latinski nazivi bili navedeni). I tako sam naučio da na Dunavu imam malog galeba Larus ridibundus i tog velikog L. argentatus. I sve sam to beležio, ovoliko jednih, onoliko drugih. Potom sam saznao da se kod Subotice gnezdi i crnoglavi L. melanocephalus – koga sam jednom prilikom izbliza posmatrao i u Beogradu, čime sam, mislio sam, zaokružio našu ponudu galebova. Eh, behu to jednostavna vremena.

Posle su došli genetičari i zaključili kako je srebrnasti galeb „supervrsta“, te da jedan deo iz (obimnog) kompleksa opisanih podvrsta te supervrste i sam zaslužuje status vrste, a ne puke podvrste. Isprva su taj status dali L. a. cachinansu, koga smo nazvali sinjim galebom. Nekako u to vreme sam, iznerviran nepostojanjem definisanih srpskih naziva vrsta – pa čak i za one koje nastanjuju Srbiju, inicirao i pogurao rad na nomenklaturi naših imena ptica; tokom koje je „rečni“ galeb postao obični (zvuči pomalo nespretno, ali zaista je najobičniji). Tako se pogodilo da severnoevropske populacije srebrnastog L. a. argentatus ostanu srebrnaste, a južnoevropske populacije L. a. cachinnans postadoše sinji galebovi. Pa dobro, mimo imena, ništa se time kod nas nije suštinski promenilo, jedino što sam u beležnicu umesto „L. argentatus“ sada upisivao „L. cachinnans“. I to behu jednostavna vremena.

Potom su genetičari otpočeli sistemsku balkanizaciju sistematike ptica. Ne beše im dosta da rascepe severne i južne argentatuse na srebrnaste – argentatus i sinje – cachinnans, već su potom i istočne, crnomorske i kaspijske cachinanse rascepili od južnijih, sredozemnih, pa su ti istočni ostali sinji L. cachinnans, a ovi južniji postadoše morski L. michahellis. No, Beograd ne zapljuskuju talasi Crnog mora, a ni Sredozemnog, pa opet imamo tuštma i tma tih galebova, leti više morskih, a zimi sinjih bude nešto više. 

E, to je postala noćna mora za identifikaciju. I u ključevima za određivanje vrsta su te podvrste retko bivale prikazane. Možda bi se u tekstualnom opisu našla koja natuknica kako ih razlikovati, ali niko ih na osnovu toga nije mogao zaista razlikovati. Tako sam još nekoliko godina u beležnicu po inerciji unosio Larus cachinnans pošto pojma nisam imao kako da ih razlikujem. 

Negde tokom tih, nekih, godina, počeo sam, iz frustracije valjda, da galebovima, koji jednom davno behu tako jednostavne ptice – sve što je trebalo videti beše je li veliki ili mali, posvećujem dodatnu pažnju. A dodatna pažnja urodila je većim prinosima, pa sam sve češće viđao i sive galebove L. canus (jeste, nit sinji, nit’ srebrnasti), katkada i mrkog L. fuscus, potom i ređeg malog L. minutus, pa kod nas retkog crnog L. marinus, čak i baš retkog velikog crnoglavog galeba L. ichthyaetus. Sve te sam po Dunavu posmatrao; vrste obala Evrope i drugde, Starog sveta ovde i ne pominjem. I tako nekako sam konačno počeo da viđam te nevidljive galebove. A što ih više gledam, to sam svesniji koliko o njima u stvari malo znam. 


Crni galeb (c) Szabolcs Kokay 
Pre nekoliko dana vratio sam se s ptičarenja sav zadihan od uzbuđenja, kao da sam trčao. Brojao sam popodnevni prelet galebova s Ade Huje (slično mojim dvodecenijskim praćenjima preleta malih vranaca – samo što galebova ima deset puta više) i, trudeći se da primetim sva jata (a neka sam izvesno propustio), gotovo da nisam studirao poveće jato velikih galebova na vodi. Zato sam se dan kasnije vratio, da to ispravim. Dakle, šta god leti – ne vredi. Ič me ne zanima, to sam juče prebrojao. 

Isto ono jato velikih galebova – morskih i sinjih, je na vodi, unaokolo je sneg, temperatura je minus 2oC, a ja sedim pored otvorenog prozora na koji je nasađen durbin. Skeniram jato, sve se nadam kojoj ređoj feli. Dan je još tmurniji od jučerašnjeg. Proučavam velike, morski dominiraju brojem, ali ne mogu da im odredim uzajamni odnos.

Počinjem da se mrznem, ali čim upalim motor i grejanje, durbin na prozoru postaje neupotrebljiv usled vibracija. Bez razloga (tipa prolazak broda i sl), jato uzleće, pa skidam durbin, zatvaram prozor i uključujem grejanje na najjače. 

Ponovo klizim durbinom po jatu. Uz jato velikih je i manje jato običnih galebova, među kojima veličinom odskaču dosta brojni sivi galebovi. Unutar 29.500 malih galebova u preletu, koliko sam izbrojao prethodnog dana, svakako je bio primetan udeo – hiljadu, možda i dve, sivih, ali su jata bila predaleko da bi unutar njih bilo moguće vizuelno izdvajati vrste.

Morski, sinji, jato pataka u senci krošnji.... možda gluvare? Klizim duž jata galebova i stajem! Mrki? Ne, ovaj je prevelik i ima bele tufne na vrhovima letnih pera – ponovo crni galeb, moj... jedan, dva, tri, četiri... već peti susret s ovom pticom ove zime (a i ovo je već treći blog o njoj)! Klizim durbinom, pratim je, trudim se da je zadržim u vidnom polju.

Dunav je, vidim to po vodostaju u rukavcu, u poslednje vreme narastao, a struja ubrzala. Ne samo da ih voda nosi, već i oni plivaju nizvodno. Predaleko su i premračno je za foto-aparat (jesam škljocnuo jednu sliku negde u tom pravcu, ali sam loše naciljao), a mobilni presporo reaguje na škljoc, pa bi mi ptica, da sam rizikovao da je izgubim iz vida i pokušam da slikam kroz durbin, verovatno već bila dve širine vidnog polja dalje.

I tako, pratim svog crnog galeba niz reku kad... evo još jednog! Dva crna galeba odjednom u krugu teleskopa! E, to u Srbiji još nije viđano.

Kada smo pre tri nedelje jurili galebove po deponiji u Vinči, Šćiban, koji je dan ranije i sam video jednog crnog na Dunavu, kojih desetak kilometara nizvodno odavde, mi je rekao: „Možda ih ima dva, otkud znamo?“ No, ja sam samouvereno – i očigledno pogrešno, odgovorio: „Ne verujem. Mora da je ista ptica. Šta je njemu deset kilometara tamo-amo?“

Kako god, trenutak je trajao možda pet sekundi, a onda je celo jato poletelo, tek tako. Bez razloga. Ponovo zatvaram prozor i uključujem grejanje. 
I tako sam nekako škljocnuo jednom...
Već je mračno, a i meni je sve hladnije i ne ostaje mi se više. Ali – to je jače od mene. Jato sleće, ja otvaram prozor i montiram durbin, skeniram ga... morski, sinji, morski, sivi... eno ga! Ali sada samo jednog vidim! Drugom ni traga. 

Da ipak probam mobilnim? Ima kojih 600-700 metara dotle, a reka ih nosi...  pa ga namerno prebacujem durbinom nizvodno, u nadi da će se naći u kadru kada mobilni konačno odreaguje i snimi. I tako sam nekako škljocnuo jednom; kod kuće ću se iznenaditi time da sam, donekle, ipak uspeo.

Kada jato ponovo poleti, kažem sebi: Dosta je bilo. Odoh. I dalje ne mogu da verujem. Dva!

Potom kod kuće studiram tu jedinu sliku ptice crnih leđa u tom poslednjem prolasku jata velikih... Ne deluje mi uverljivo za crnog – u stvari sam u tom jatu (tj. istom jatu posle uzletanja, pregrupisanja i sletanja) posmatrao i jednog mrkog galeba, što na terenu, euforičan zbog pojave crnih, nisam ni shvatio.