23 децембар 2014

IZLIVANJE NAFTE U VRTU EDENSKOM

Sanderban (na bengaliju „prekrasna šuma“) je močvara mangrova veličine Kipra, jedna od tri najveće na svetu. Nalazi se na granici Indije i Bangladeša, između Kolkate i Dake, i predstavlja zajedničku deltu više reka, od kojih se veličinom izdvajaju Gang i Bramaputra. O ptičarenju u prekrasnoj šumi sanjam otkako su mi dragi prijatelji T. i H. pričali o tome kako su se brodićem zaputili na vikend u lavirintu reka i rukavaca, pa usled poplavnih voda koje su se sjurile s Himalaja, morali da tamo ostanu nedelju dana. A tamo je i najveća gustina ugroženih tigrova po kvadratnom kilometru, ujedno poslednja populacija koja nastanjuje mangrove i prema poslednjem cenzusu iz 2011, ima ih oko 270.

Sanderban (NASA/Wikimedia Commons)
Dodajte na tu sliku i 315 vrsta ptica, te 42 vrste sisara – uključujući ranjivog iravadskog i ugroženog  indijskog rečnog delfina, 61 vrstu vodozemaca i gmizavaca – uključujući i morskog krokodila (koji više voli rečna ušća nego more, iako se otiskuje i podalje od obale), preko 150 vrsta riba koje se komercialno eksploatišu i 334 vrste vaskularnih biljaka. I recite mi sada, ne poželite li da se i sami otisnete u lavirint rukavaca?

Ako imalo poznajem svoje čitaoce, znam da želite. E, sad dodajte ovoj slici, crno na zeleno, i izlivanje nafte. Devetog decembra je u magli došlo do sudara dva broda, od kojih je jedan bio tanker iz koga je iscurilo 350 tona nafte i to pravo u rezervat delfina Čandpai; gde je providba inače zabranjena, ali kako je usled niskog vodostaja plovni put postao neprohodan, kapetani su navigali kuda im drago. A baš ovo kuda-im-drago područje predstavlja utočište za ugrožene ptice vodenih staništa kao što su pegavi zelenonogi sprudnik Tringa guttifer, žalar kašikar Eurynorhynchus pygmeus, indijski vodosek Rynchops albicollis, indijska riđoglava patka Aythya baeri i Palasov belorepan Haliaeetus leucoryphus. Mimo njih, upravo je u Sanderbanu jedna od poslednjih većih populacija ugrožene srednje veslare Heliopais personatus i zato se ovo područje smatra jednim od najvažnijih za dalji opstanak ove vrste (izvor). 

Srednja veslara fotografisana u Maleziji (Wikimedia Commons)
Međutim, ovoj slici nešto i dalje nedostaje – ljudi. Od oko četiri miliona stanovnika Sanderbana, gotovo milion živi u šumi i od šume i reka, u kojima riba i rakovi sada umiru. A više od 80% belančevina životinjskog porekla u ishrani stanovnika Bangladeša potiče upravo od ribe, pretežno slatkovodne. Ribom i rakovima se ne hrane samo ljudi, već i srednja veslara i rečni delfini. Prva naduvena strvina delfina primećena je kako pluta kojih 25 km od mesta izlivanja nafte (izvor). 

Foto (c) Arati Kumar-Rao
Kako se stanovništvo nosi s ovom nesrećom bez presedana? Mimo ekološke katastrofe, lokalni ribari se suočavaju s visokim rizikom po zdravlje, čisteći naftu bez ikakve zaštitne opreme, pa su deca već počela da povraćaju da se razboljevaju. Naime, mlađi razlivenu naftu sakupljaju tanjirima, loncima i kazanima, pa čak i sunđerima i lopatama (izvor), dok ribari to čine mrežama. Uprkos krajnje primitivnoj i rizičnoj metodi rada, jedna sedmina razlivene nafte je do sada prikupljena, ali samo iz glavnog, a ne i iz bočnih rukavaca. 

Foto (c) Arati Kumar-Rao
Jasno je da lokalne vrasti niti imaju predstavu kako, niti resurse da se sa ovom sutuacijom izbore. Ipak, Bangladeš se ubrzano razvija, a jedna od snažnijih grana jeste izvoz ribe i škampa, koji će se verovatno naći na udaru ovog akcidenta, usporavajući zahuktali privredni rast. U prirodnoj sredini, škampi su vezani za mangrove koji im, kao i ribi, obezbeđuju bezbedno mrestilište. Ovdašnje šume mangrova obezbeđuju 45% drvne građe i ogreva koji se koristi u zemlji, kao i 41% prihoda od šumskih proizvoda. Najzad, mangrovi predstavljaju i zaštitni pojas koji nisku i izloženu obalu štiti od talasa tokom visokih plima, kao i od ciklona i drugih nepogoda. 

Ali, i ovi “dobri” mangrovi su takođe ugroženi izlivanjem nafte. Ovo drveće ima specijalizovano vazdušno korenje koje štrči iz muljevitog tla poput disaljki, tj. unosi u biljku vazduh iz koga dalje, putem osmoze, raznosi kiseonik. Kada je vazdušno korenje prekriveno naftom, ono ne može da vrši svoju ulogu i drvo se suši i umire. Smit i Mansur, stručnjaci Wildlife Conservation Society, predviđaju smrt manjih mangrova duž same vode u narednim mesecima, te starijih stabala tokom narednih godina, posebno ako se iznova nađu pokrivena naftom koja se cedi iz nataloženih nanosa (izvor). 

Foto (c) Arati Kumar-Rao
I za kraj, odmaknite se malo unazad da sagledate celu sliku: Sanderban je Ramsarsko područje i rezervat biosfere, a nalazi se i na UNESCO listi svetske baštine. U ovom trenutku, Bangladeš čini sve što može. Pitanje koje mi se vrzma po glavi jeste, šta će Svet učiniti povodom baštine sveg čovečanstva?

* Većina podataka čiji izvor nije citiran potiče s Wikipedije.

Desno: iravadski delfin snimljen u Kambodži (Dan Koehl/Wikimedia Commons)

Najbolji članak koji sam o ovom akcidentu pronašao: Mongabay 

Takođe pročitajte i NationalGeographic

15 децембар 2014

Mali vranac i svilen konac

Mali vranci, foto Maciej Szymanski
Davni decembar, mislim 2005, v Beogradu je res zelo mrzlo, kot bi rekli na sončni strani Alp, a meni zvoni telefon: jedan engleski ptičar je po prvi put u gradu i interesuje se za neke ovdašnje ptičje specijalitete. S druge strane, mali vranac je u Evropi toliko usko lokalizovana vrsta da uvek nalazi svoje mesto u spiskovima 10 najboljih pernatih znamenitosti u aranžmanima ekoturističkih agencija koje svoje goste dovode na Balkan. Naime, Microcarbopygmeus živi od jadranske obale Italije, pa na istok do Kazahstana i nema ga nigde u zapadnoj, niti severnoj Evropi. 

I tako sam Džefa Lajta u sumrak odveo na Savu. Stojimo na biciklističkoj stazi između Stenke i sajma, a Džef širi stativ, postavlja durbin, uoštrava na pticama koje ubrzano pristužu u vrbak ispred nas. On ih posmatra prvi put u životu i ne skida pogled s njih. Meni ipak nije prvina i nekako mi je više hladno, pa odlazim u Stenku da se zgrejem. Pošto sam već popio čaj, a mrak se zgusnuo, pitam se šta li je s njim... ponovo zvoni telefon. 

Sada me zove Miloš Miraždžić, alas koji je živeo na splavu u samom vrbaku, pa daje telefon Džefu koji mi objašnjava kako ga je ovaj pozvao na kafu i priliku da se još više približi vrancima. Džefov srpski se svodio na “dobar dan” i “hvala”, Miloš nije govorio engleski, a splav je delio s psima koje je hranio velikim kuvanim kostima koje je dobijao iz restorana i koje su oni razvlačili kao lavovi po kavezu. Kako bilo, Džef se i danas seća tog “neverovatnog spavališta, buke i fantastične atmosfere koju su pravile ptice koje nas se nisu plašile, toliko da nisam osećao hladnoću; čarobni trenuci koje neću zaboraviti”. I gostoljubivost je zapamtio – do te mere da se nedavno preselio u Šumadiju.


Povratak u budućnost, decembar 2014, sedim u Promaji na savskom pristaništu i širim opremu po stolu: sat, beležnicu, olovku i dvogled. Pa naručujem pivo. Pri izboru povoljne posmatračke tačke, važno je da ona ima velike prozore i neometen pogled na nebo iznad reke (u većini slučajeva, tende u potpunosti zaklanjuju nebo). A ni hladno pivo i dobro grejanje nisu na odmet.

Tokom poslednjih sati obdanice, mali vranci se vraćaju u svoje spavalište, raštrkano u nekoliko vrbaka oko Ade Ciganlije. Tokom pauze za ručak, rasprše se uz i niz Dunav i, u manjem broju, Savu, a onda se posle ručka svi vraćaju do Ade, koristeći reke kao ulice. Otuda ih je moguće prebrojati ako rasporedite dovoljan broj iskusnih brojača da nadziru sve ulice kojima se vranci vraćaju s posla i pri tom razlikuju udaljene crne tačke koje su vranci od podjednako udaljenih i ništa manje crnih tačaka koje su gačci i čavke, a sve one se u zimskim sumracima stapaju sa krošnjama u pozadini. 

I naš Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta, ali i Bernska konvencija o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa, koju je Srbija potpisala i ratifikovala, smatraju malog vranca strogo zaštićenom vrstom. U Direktivi o pticama Evropske unije, mali vranac je u Aneksu 1, što njegova staništa čini potencijalnim zaštićenim područjima unutar ekološke mreže NATURA2000. 

Nisam takoreći ni završio sa rasprostiranjem opreme po stolu, a prve ptice već počinju povratak na spavalište. Po jedna, dve ili tri, lete uz reku... pa prvo malo veće jato od 11 vranaca, pa ponovo 1, pa 3. Kako se sunce spušta, gosti pune kafe, pa se i svetla pale... što mrzim, jer sada moram da brojim crne tačke između refleksija svetala u prozorima kafea.

Neki od vrbaka-spavališta malih vranaca
Najveća pretnja opstanku malih vranaca u Beogradu jeste dalja urbanizacija obala i uništavanje preostalih vrbaka. Ptice su noćile i u onom vrbaku koji je 2008. sahranjen ispod 200-metarskog pilona Mosta na Adi, što je dovelo do zajedničke inicijative Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, Lige za ornitološku akciju Srbije i Zavoda za zaštitu prirode Srbije da se zaštite preostali vrbaci-spavališta alih vranaca. 

Decembar 2014, sumrak nad Savom (u pozadini se vidi Kalemegdan), foto Nena Panjković
Reka se omotava sumrakom, a jata vranaca postaju sve brojnija i veća, narastajući na 20 do 40 jedinki. Brojim frenetično, plašeći se da mi neko ne promakne dok zapisujem sledeće.

Rezultati monitoringa koji je tokom poslednjih devet godina izvela Liga za ornitološku akciju pokazuju da brojnost malih vranaca dostiže vrhunac u novembru i prvoj polovini decembra. Tokom decembra 2007, brojnost vranaca dostigla je rekordnih 6750 jedinki, ili 10% evropske, odnosno 4% globalne populacije ove vrste.  

A prema direktivi o pticama, jedan od glavnih kriterijuma za specijalna zaštićena područja (SPA) jeste populacioni prag od 1% i otuda je nesumnjiv međunarodni značaj ovih vrbaka, kako za same vrance, tako i za državu koja stremi članstvu u EU.

Decembar 2014, mali vranci u sumraku nad Savom, foto Nena Panjković
Sunce je već zašlo, ali malim vrancima je to puki signal da je vreme za saobraćajni špic: 100, 150, 200, 150, 500… Sada jata lete jedno za drugim čineći neprekidnu masu ptica u pokretu, a kako se sumrak zgušnjava, jata lete niže, stapajući se sa granama ispunjenim gačcima. I tek kada se sasvim smrkne, saobraćaj konačno prestaje. 

Decembra 2011. imali smo 6500 malih vranaca, ali je februara sledeće godine nastupio najhladniji talas u novijoj istoriji, kada se Dunav zaledio od obale do obale. Osim malog okna otvorene vode koje je veštački održavano na Savi, pticama koje rone za hranom ishrana je bila onemogućena. Smrtnost vrsta vodenih staništa bila je ogromna, ali kolika, saznaću tek kada budemo izveli sledeći cenzus decembra 2012. i pronašli samo 1300 vranaca. Četiri petine su stradale! Postepeni oporavak otpočeo je sledeće godine kada smo, decembra 2013, izbrojali 2200 malih vranaca. 

Sada sam već neizdrživo radoznao: koliko smo ih danas prebrojali? Ne mogu da dočekam da stignem kući i saberem unose, kao i da požurim druge da pošalju svoje rezultate, da otkrijem da smo imali 5000 ptica, ili 7% evropske, odnosno 3% ukupne svetske populacije!

Zavod za zaštitu prirode je odredio prethodnu zaštitu savskih vrbaka, koja traje dok se ne završi procedura proglašenja novog zaštićenog prirodnog dobra. Ali, zašto ona još nije završena?

Tokom izgradnje mosta, imao sam priliku da osmotrim vrbake malih vranaca iz ptičje perspektive. Ovaj vrbak je sporan za Beogradvode.
Kako se vrbaci-spavališta pružaju duž obala Save, koja unutar grada spada u nadležnost javnog vodoprivrednog preduzeća Beogradvode, Zavod je njih predložio za upravljača novog rezervata. I tu se rodio problem: njihov je posao da uklanjaju sve nanose koji se skupljaju uz ozidane obaloutvrde. A glavni vrbak, onaj između Stenke i sajma, u kome su se prvi vranci uopšte pojavili na Savi, nastao je taloženjem sedimenata, koji odatle nisu uklanjani više od dve decenije. Potom su vrbe obrasle i fiksirale sprud, a ptice na njemu otkrile savršeno spavalište. I sada Beogradvode žele da izvedu odavno zakasnele radove na uklanjanju nanosa, pa ne prihvataju predlog zaštićenog prirodnog dobra u granicama u kojima ga je opisao Zavod za zaštitu prirode. Treba dodati, sada bi takvi radovi bili i protivzakoniti, jer su mali vranci strogo zaštićena vrsta, a pominjani Pravilnik o zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih vrsta zabranjuje njihovo uznemiravanje, kao i narušavanje ili uništenje staništa. 

Zbog protivljenja Beogradvoda predlogu zaštićenog dobra, on još nije stigao na dnevni red zasedanja Skupštine grada Beograda. I zbog toga sudbina drugog po veličini spavališta malih vranaca u Evropi i ekoturističke atrakcije Beograda, kao i poglavlja 27 pretpristupnih pregovora (zaštita životne sredine), vise o koncu.