15 децембар 2014

Mali vranac i svilen konac

Mali vranci, foto Maciej Szymanski
Davni decembar, mislim 2005, v Beogradu je res zelo mrzlo, kot bi rekli na sončni strani Alp, a meni zvoni telefon: jedan engleski ptičar je po prvi put u gradu i interesuje se za neke ovdašnje ptičje specijalitete. S druge strane, mali vranac je u Evropi toliko usko lokalizovana vrsta da uvek nalazi svoje mesto u spiskovima 10 najboljih pernatih znamenitosti u aranžmanima ekoturističkih agencija koje svoje goste dovode na Balkan. Naime, Microcarbopygmeus živi od jadranske obale Italije, pa na istok do Kazahstana i nema ga nigde u zapadnoj, niti severnoj Evropi. 

I tako sam Džefa Lajta u sumrak odveo na Savu. Stojimo na biciklističkoj stazi između Stenke i sajma, a Džef širi stativ, postavlja durbin, uoštrava na pticama koje ubrzano pristužu u vrbak ispred nas. On ih posmatra prvi put u životu i ne skida pogled s njih. Meni ipak nije prvina i nekako mi je više hladno, pa odlazim u Stenku da se zgrejem. Pošto sam već popio čaj, a mrak se zgusnuo, pitam se šta li je s njim... ponovo zvoni telefon. 

Sada me zove Miloš Miraždžić, alas koji je živeo na splavu u samom vrbaku, pa daje telefon Džefu koji mi objašnjava kako ga je ovaj pozvao na kafu i priliku da se još više približi vrancima. Džefov srpski se svodio na “dobar dan” i “hvala”, Miloš nije govorio engleski, a splav je delio s psima koje je hranio velikim kuvanim kostima koje je dobijao iz restorana i koje su oni razvlačili kao lavovi po kavezu. Kako bilo, Džef se i danas seća tog “neverovatnog spavališta, buke i fantastične atmosfere koju su pravile ptice koje nas se nisu plašile, toliko da nisam osećao hladnoću; čarobni trenuci koje neću zaboraviti”. I gostoljubivost je zapamtio – do te mere da se nedavno preselio u Šumadiju.


Povratak u budućnost, decembar 2014, sedim u Promaji na savskom pristaništu i širim opremu po stolu: sat, beležnicu, olovku i dvogled. Pa naručujem pivo. Pri izboru povoljne posmatračke tačke, važno je da ona ima velike prozore i neometen pogled na nebo iznad reke (u većini slučajeva, tende u potpunosti zaklanjuju nebo). A ni hladno pivo i dobro grejanje nisu na odmet.

Tokom poslednjih sati obdanice, mali vranci se vraćaju u svoje spavalište, raštrkano u nekoliko vrbaka oko Ade Ciganlije. Tokom pauze za ručak, rasprše se uz i niz Dunav i, u manjem broju, Savu, a onda se posle ručka svi vraćaju do Ade, koristeći reke kao ulice. Otuda ih je moguće prebrojati ako rasporedite dovoljan broj iskusnih brojača da nadziru sve ulice kojima se vranci vraćaju s posla i pri tom razlikuju udaljene crne tačke koje su vranci od podjednako udaljenih i ništa manje crnih tačaka koje su gačci i čavke, a sve one se u zimskim sumracima stapaju sa krošnjama u pozadini. 

I naš Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta, ali i Bernska konvencija o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa, koju je Srbija potpisala i ratifikovala, smatraju malog vranca strogo zaštićenom vrstom. U Direktivi o pticama Evropske unije, mali vranac je u Aneksu 1, što njegova staništa čini potencijalnim zaštićenim područjima unutar ekološke mreže NATURA2000. 

Nisam takoreći ni završio sa rasprostiranjem opreme po stolu, a prve ptice već počinju povratak na spavalište. Po jedna, dve ili tri, lete uz reku... pa prvo malo veće jato od 11 vranaca, pa ponovo 1, pa 3. Kako se sunce spušta, gosti pune kafe, pa se i svetla pale... što mrzim, jer sada moram da brojim crne tačke između refleksija svetala u prozorima kafea.

Neki od vrbaka-spavališta malih vranaca
Najveća pretnja opstanku malih vranaca u Beogradu jeste dalja urbanizacija obala i uništavanje preostalih vrbaka. Ptice su noćile i u onom vrbaku koji je 2008. sahranjen ispod 200-metarskog pilona Mosta na Adi, što je dovelo do zajedničke inicijative Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, Lige za ornitološku akciju Srbije i Zavoda za zaštitu prirode Srbije da se zaštite preostali vrbaci-spavališta alih vranaca. 

Decembar 2014, sumrak nad Savom (u pozadini se vidi Kalemegdan), foto Nena Panjković
Reka se omotava sumrakom, a jata vranaca postaju sve brojnija i veća, narastajući na 20 do 40 jedinki. Brojim frenetično, plašeći se da mi neko ne promakne dok zapisujem sledeće.

Rezultati monitoringa koji je tokom poslednjih devet godina izvela Liga za ornitološku akciju pokazuju da brojnost malih vranaca dostiže vrhunac u novembru i prvoj polovini decembra. Tokom decembra 2007, brojnost vranaca dostigla je rekordnih 6750 jedinki, ili 10% evropske, odnosno 4% globalne populacije ove vrste.  

A prema direktivi o pticama, jedan od glavnih kriterijuma za specijalna zaštićena područja (SPA) jeste populacioni prag od 1% i otuda je nesumnjiv međunarodni značaj ovih vrbaka, kako za same vrance, tako i za državu koja stremi članstvu u EU.

Decembar 2014, mali vranci u sumraku nad Savom, foto Nena Panjković
Sunce je već zašlo, ali malim vrancima je to puki signal da je vreme za saobraćajni špic: 100, 150, 200, 150, 500… Sada jata lete jedno za drugim čineći neprekidnu masu ptica u pokretu, a kako se sumrak zgušnjava, jata lete niže, stapajući se sa granama ispunjenim gačcima. I tek kada se sasvim smrkne, saobraćaj konačno prestaje. 

Decembra 2011. imali smo 6500 malih vranaca, ali je februara sledeće godine nastupio najhladniji talas u novijoj istoriji, kada se Dunav zaledio od obale do obale. Osim malog okna otvorene vode koje je veštački održavano na Savi, pticama koje rone za hranom ishrana je bila onemogućena. Smrtnost vrsta vodenih staništa bila je ogromna, ali kolika, saznaću tek kada budemo izveli sledeći cenzus decembra 2012. i pronašli samo 1300 vranaca. Četiri petine su stradale! Postepeni oporavak otpočeo je sledeće godine kada smo, decembra 2013, izbrojali 2200 malih vranaca. 

Sada sam već neizdrživo radoznao: koliko smo ih danas prebrojali? Ne mogu da dočekam da stignem kući i saberem unose, kao i da požurim druge da pošalju svoje rezultate, da otkrijem da smo imali 5000 ptica, ili 7% evropske, odnosno 3% ukupne svetske populacije!

Zavod za zaštitu prirode je odredio prethodnu zaštitu savskih vrbaka, koja traje dok se ne završi procedura proglašenja novog zaštićenog prirodnog dobra. Ali, zašto ona još nije završena?

Tokom izgradnje mosta, imao sam priliku da osmotrim vrbake malih vranaca iz ptičje perspektive. Ovaj vrbak je sporan za Beogradvode.
Kako se vrbaci-spavališta pružaju duž obala Save, koja unutar grada spada u nadležnost javnog vodoprivrednog preduzeća Beogradvode, Zavod je njih predložio za upravljača novog rezervata. I tu se rodio problem: njihov je posao da uklanjaju sve nanose koji se skupljaju uz ozidane obaloutvrde. A glavni vrbak, onaj između Stenke i sajma, u kome su se prvi vranci uopšte pojavili na Savi, nastao je taloženjem sedimenata, koji odatle nisu uklanjani više od dve decenije. Potom su vrbe obrasle i fiksirale sprud, a ptice na njemu otkrile savršeno spavalište. I sada Beogradvode žele da izvedu odavno zakasnele radove na uklanjanju nanosa, pa ne prihvataju predlog zaštićenog prirodnog dobra u granicama u kojima ga je opisao Zavod za zaštitu prirode. Treba dodati, sada bi takvi radovi bili i protivzakoniti, jer su mali vranci strogo zaštićena vrsta, a pominjani Pravilnik o zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih vrsta zabranjuje njihovo uznemiravanje, kao i narušavanje ili uništenje staništa. 

Zbog protivljenja Beogradvoda predlogu zaštićenog dobra, on još nije stigao na dnevni red zasedanja Skupštine grada Beograda. I zbog toga sudbina drugog po veličini spavališta malih vranaca u Evropi i ekoturističke atrakcije Beograda, kao i poglavlja 27 pretpristupnih pregovora (zaštita životne sredine), vise o koncu.

25 новембар 2014

Kako se slikaju senice


Kao što znate, ja nisam fotograf, samo ponekad nosim foto-aparat, mada me i to neretko mrzi. Zato vam neću pričati o blendi i ekspoziciji, pošto o tome ne bih ni imao šta da vam kažem (hmm... dok bi obratan stav bio odlična osnova za učlanjenje u Stranku i vrtoglavu karijeru, pa čak i ulaznicu na Forbsovu listu).

No, vratimo se senicama. Ako ste do sada već slikali svoju devojku/dečka ili porodicu, smatraću vas dovoljno kvalifikovanim. Dakle, ponesite foto-aparat do samog vrha Avale, na parking iza hotela. S leve strane je niz tezgi koji se završava prodavcem kokica. Kako mu senice ne bi opsedale aparat za kokanje (i dovodile higijenu istog u pitanje), on im smrvi šaku kokica na zidiću, možda dva metra dalje. I to je mesto oko koga kruže i koje po čitav dan obilaze, dovoljno okuražene da čoveku priđu i na manje od metra, mada ipak malo zaziru od nepoznatih.

Dakle, pokušajte ipak sa dva-tri metra i kakvim-takvim zumom. Pošto se ptičice u mestu zadrže jedva sekundu-dve, naoružajte se strpljenjem. Bolji ugao ćete dobiti iz klečećeg stava (a više udobnosti ako ponesete stolicu na rasklapanje). Moja fotka gore (bez kropovanja) nastala je baš tu, ali jeste najbolja od mnogo prosečnih. I nemojte propustiti da kupite kokice – ako ste ikada nešto zimi prodavali na ulici, znaćete zašto.

A ako vas zanima foto-oprema preporučljiva za snimanje ptica, pročitajte ovaj osvrt profesionalnog fotografa Saše Preradovića. Ukoliko vas zanimaju etička pitanja pristupa fotografisanju ptica, pročitajte ove smernice poljskog udruženja fotografa prirode.

13 новембар 2014

Zavodljiva težina lakoće: durbin Swarovski STX


Ovog vikenda sam ponovo pronašao onog crnog galeba koji je kod nas retkost, a o kom sam vam već (više puta) pričao. Otkrio sam ga na istom mestu gde se i prošle zime zadržavao, samo što sam ovog puta ja našao način da mu priđem mnogo bliže. Prvo sam napravio nekoliko dokumentacionih fotki mobilnim kroz durbin 25-60×65 Swarovski STX – iz ruke (tj. bez adaptera), a onda mi se ispraznila baterija. Kako galeb nije pokazivao znake želje da ode ma kuda, otišao sam kući po foto-aparat i napravio još jednu seriju slika.

I znate šta mi je zapalo za oko? Slike pravljene ziljavim mobilnim, ali kroz teleskop, bile su umnogome oštrije od onih snimljenih foto-aparatom. Pa sam se setio svog brata, foto-reportera, koji je nekom prilikom bacio pogled kroz moj Swarovski dvogled i odmah rekao: “Brrate, kako ovo oštro crta!”

Ja volim kompaktnu i laganu opremu. Nisam spreman da teglim suvišne stotine grama koje - kada dodate sasvim nespretan i pretežak, a navodno dobar stativ - ubrzo postanu suvišni kilogrami. I onda su mi se pre godinu dana otvorile oči.


Ultimativni test opreme: grupa đaka OŠ Milan Rakić posmatra ptice sa dorćolskog keja, Beograd. 
Foto: Milan Obradović.
Tada sam nabavio durbin Swarovski 25-60×65 STX (25-60 je raspon uvećanja, a 65 prečnik objektiva u mm) i, uz njega, stativ od karbonskih vlakana Swarovski CT Travel. Iz iskustva znam u kojoj meri je njihov logo garancija kvaliteta – i nisam se pokajao. Kako ovaj teleskop opisati jednom rečju? Uzbudljiv! U čemu se to ogleda? Pa... u svemu.

E, sad, a sta je to “sve”? Oštra i veoma svetla slika, pre svega omogućila mi je da ptičarim na dotle nedostupnim mestima, pa makar bila i nedaleko kuće. Npr, beogradska Ada Huja, ispred koje je Dunav širok hiljadu metara, a ptice se ne samo grupišu čak tamo na sredini reke, već i galebovi u sumrak nadleću onu drugu obalu. Bez dobrog teleskopa, tu prosto nisam imao šta da tražim, a otkako se služim STX-om, ovo mesto je postalo moja lokalna pačka – i tu sam sada ponovo pronašao onog crnog galeba s početka priče.

Izbor durbina odražava nečiji pristup ptičarenju.  Modularni teleskopi iz porodice ATX/STX (prvi imaju okular pod uglom od 45 stepeni u odnosu na telo, dok se kod drugih pruža pravolinijski) nude tri verzije objektiva sa prečnicima od 65, 85 i 95 mm. Naime, modeli ATX/STX su otišli korak dalje u odnosu na ranije generacije i kod njih možete kombinovati dva okulara koji u sebi sadrže prizme sa tri različita objektiva (tj. mozete i naknadno nabaviti novi objektiv), dolazeći do šest mogućih kombinacija: 25-60×65 i x85, kao i 30-70×95. Veći prečnik objektiva znači da teleskop prima više svetlosti, ali i da je teži za nošenje i kabastiji za pakovanje u ranac. A kao sto rekoh, ja volim laganu opremu, pa sam se ipak odlučio za 1585 g tešku verziju s najmanjim objektivom od 65 mm. 


Ipak, većina ptičara se služi uglastim teleskopima, zašto sam ja odabrao pravolinijski? Zato što sam dosta aktivan zimi i tada ptičarim iz tople čaure automobila, pa teleskop držim na malom prozorskom stativu, a takva posmatranja su uglavnom neizvodljiva s uglastim modelima. Takođe, iskustvo mi kaže da se pravolinijskim teleskopom ptice lakše lociraju i lakše prate u pokretu, posebno u letu.

Moja iskustva sa najboljim primercima teleskopa bila su pretežno tokom života u Africi, ali od tada ima 10 godina i više. U to vreme sam još bio veoma rezervisan spram okulara sa zumom. Najbolji s kojim sam se sreo je bio Leica teleskop moje drage prijateljice i vrsnog ornitologa, koja je nosila dva zasebna okulara, od 20x i 30x (koje je trebalo odvrnuti, pa zameniti drugim), pa se uglavnom služila slabijim uvećanjem.  Otuda potiče moj stav o superiornosti fiksne žižne daljine (što jeste tačno, bar zakoni optike tako kažu), no, od tada je dosta vode prošlo pokraj Ade Huje...

Postoji tu jos jedan aspekt za razmatranje koji se, pokraj uvećanja i brenda, prečesto ignoriše, a to je relativna lakoća uoštravanja i, jeste, izmene žižne daljine / uvećanja (zumiranja), te sasvim individualni osećaj udobnosti prilikom korišćenja teleskopa. A kod novih ATX/STX modela se tu baš oseća ergonomsko poboljšanje. Naime, kod starijih generacija, uoštravanje je uvek bilo na sredini, ali je zumiranje bilo na samom okularu, pa je trebalo pomerati ruku napred-nazad, što ometa posmatranje i dovodi do gubitka ptice iz vidnog polja. Kod ove porodice teleskopa, oba prstena su jedan kraj drugog na samom struku durbina, pa možete manipulisati i oštrinom slike i uvećanjem takoreći istovremeno, bez pomeranja ruke, sve vreme zadržavajući pogled na ptici. To s lakoćom funkcioniše kod golog teleskopa, ali sam ja kasnije svoj obukao u zaštitnu futrolu, koja me u tome pomalo ometa, ali ipak ne previše.

Slika je oštra od jednog do drugog kraja vidnog polja (kod loših modela, nije retkost da slika može da se uoštri samo u sredini ili samo duž rubova, ali ne i u celini), ali ona nije samo oštra - ona je savršeno oštra čak i pri maksimalnom uvećanju od 60x! Postoje ekstremne situacije u kojima ni to ne pomaže, npr. kada po toplom zimskom danu s obale Ade Huje pokušavam da proverim da li su kilometar i po udaljeni labudovi – grpci ili ređi veliki labudovi, pa zumiram svom snagom u njih, kroz sva isparenja nad vodenom površinom i, posledično, sve distorzije slike. Ne, tog puta nisam uspeo da uoštrim dovoljno da bih video boju kljuna, ali to verovatno nijedan durbin na svetu ne može.

Kakobilo, kao i moja prijateljica s dva okulara, i sam se bar 90% vremena služim najslabijim uvećanjem, u ovom slučaju 25x, ali priznajem, zgodno je kada imate mogućnost da zumirate do 60x kada vam ustreba.  Tako sam sada crnom galebu udaljenom 100 metara sa uvećanjem od 60X kristalno jasno mogao da vidim i boju očiju - tamnonarandžaste.


Uz durbin, stativ Swarovski CT Travel je ono što tražim – lagan i kompaktan, namenjen onima koji često putuju. Ove godine sam ga već dva puta nosio u Grčku, prvi put avionom. I znate sta sam otkrio? Kada se odvrne glava, ovaj stativ može komotno da stane i u najmanje koferče, ono koje možete uneti kao ručni prtljag! Još jedna dobra odlika je što stopa teleskopa tesno leže u samu glavu stativa, bez potrebe da je zašrafite za quick-release pločicu i ta veza je apsolutno črvrsta, bez imalo lufta.

STX mi nije prvi teleskop, ali jeste prvi koji često i rado nosim na teren, pa čak i onda kada mogu i bez njega. A ako to kaže neko ko ne voli da nosi suvišne grame, a kamo li kilograme, to onda ima težinu. I lakoću, u isto vreme.

04 новембар 2014

Šta je dobro, šta nam treba? (*)

Ove godine sam se u blogovima baš bavio Grčkom – ne računajući ovaj, samo 2014-e sam objavio već pet tekstova o jednoj od mojih omiljenih destinacija, pa evo i završnog. Imam nekoliko putnih vodiča za Grčku, uključujući dva izdanja Lonely Planeta s deset godina razmaka, dovoljno da primetim da greške iz ranijeg izdanja ne samo da nisu, već i neće ispraviti. Ipak, putujući/letujući po Grčkoj, uvek mi je nedostajao specijalizovani ptičarski vodič. Desilo mi se jednom da sam bio u blizini odličnog područja za ptičarenje, kroz koje sam samo prošišao, videvši usput belonokte vetruške i ništa drugo, jer sam na internetu pronašao svega par rečenica o tom području, a bio sam taman toliko udaljen od njega da me od nasumičnog lutanja odbije cena goriva.

Ptičarski vodič koji bi pokrivao Grčku nije postojao. Znao sam za lokalne vodiče, npr, A Birdwatching Guide to Lesvos by Steve Dudley. Postoji i dvadesetak godina staro izdanje Finding Birds in Greece by Dave Gosney (1993), čiji naslov skriva činjenicu da obrađuje samo severnu Grčku, za koju postoji znatno novije izdanje Birdwatching in Northern Greece – a site guide by Steve Mills (2011, drugo izdanje). Istini za volju, usled više padavina i više zelenila na severu, istočna Makedonija i Trakija zaista nude raznovrsnija staništa i najdužu listu ptica, no, ja sam želeo vodič koji bi pokrivao čitavu zemlju i dao mi mogućnost da sam izaberem koja me regija više privlači.

I proletos je Helensko ornitološko društvo objavilo Birding in Greece, koji možete kupiti kao papirno izdanje, instalirati ga besplatno na svoj smartfon ili brstiti online; pa i preuzeti kompletan pdf knjige.

Birding in Greece je raskošno, full colour izdanje koje na 240 strana opisuje 33 odabrana područja za ptičarenje raštrkana po čitavoj zemlji (npr. jezero Kerkini). Završava se checklistom 449 vrsta zabeleženih u Grčkoj, te kontaktima upravljača raznih zaštićenih područja koja su u knjizi prikazana.


Svako poglavlje počinje minijaturnom mapom zemlje, koliko da prikaže u kom se delu to područje nalazi, praćenom mapom u boji na naspramnoj strani. U tekstu je posebno izdvojen status zaštite (IBA, nacionalni park, itd), pristup (nažalost, u pravilu samo od Atine, a ne i od Soluna), te najbolji period za ptičarenje, a u zasebnoj tabeli izdvojene su najzanimvljivije vrste područja. Kako su na mapi označena mesta vredna za duže zadržavanje i osmatranje, tekstualni opis vas potom vodi od jednog do drugog, upozoravajući vas kojim staništima da posvetite pažnju i koje vrste tu možete očekivati. Zaključujući na osnovu područja s kojima imam iskustva, utisci su mi da je tekst veoma informativan, a da autori znaju o čemu govore.

Ali, jesam li već pomenuo da je knjiga veoma raskošna? Obiluje lepim fotografijama ptica, a mnoge vrste su prikazane i na nekoliko različitih fotografija raspoređenih po područjima za koje su one karakteristične. Razumem da je tako bogato ilustrovana knjiga lepša, ali, da li je i korisnija?

Ptičari većinom znaju kako ptice izgledaju, ali ono što ne znaju jeste kakav je reljef i vegetacija nekog područja, te kakva staništa nudi? Koliko sam video, niti jedna jedina slika ma gde u knjizi to ne ilustruje. Nigde niti jednog pejsaža da vam neko od opisanih područja i približi.

Na strani 60, opisujući predloženu rutu, autor kaže [prevod albicilla]: “Ako ste ptičar ili fotograf, pustite da svetlost odluči za vas [tj. kuda dalje]”. Tu sam se zamislio. Osim posmatrača ptica i fotografa ptica i prirode, ko bi drugi uopšte koristio ovakvu knjigu? Možda nisam dovoljno maštovit, ali mi baš niko treći ne pada na um.

Dalje kaže: “Ako niste [ni ptičar, ni fotograf] držite desno jer mi je lakše da vam tu rutu opišem”.  Jasno je da je nekad praktično nemoguće objasniti kako da sledite tragove točkova koji polako nestaju u prašini, ali, tome služe mape! Mnoga poglavlja se bave prilično prostranim područjima, pa ipak, nezavisno od veličine područja, svuda postoji samo ta jedna karta. Za manje područja, ona je sasvim jasna, ali za veća, ona je uvod u vaše buduće lutanje i gubljenje. Umesto da jednu vrstu ptica predstave drugom ili već trećom lepom fotografijom, kud i kamo bi korisnije bilo da su u neka poglavlja umetnuli dodatnu mapu ili dve, da vizuelno prikažu ono što reči ne mogu.

Jedino rešenje koje mi se nameće jeste da pre puta proučite i odštampate Google mapu i Google Earth satelitske snimke, pa na njima označite lokacije i putiće, ili da pokušate da se na terenu služite GPS-om (ali, moja iskustva su da vam GPS mape svakako neće prikazivati lokalne puteljke  prepune ptica). Godinama već putujem s laptopom, a sanjam priliku da ga ostavim kod kuće i odem na digitalnu detoksikaciju. Nesumnjivo jeste korisno prethodne večeri proučiti Google Earth područja u koje ćete se ujutru zaputiti, ali to je ne samo kilogram i po tereta više, već i povremena provera e-maila, Facebooka ili bloga... i ponovo niste pobegli od kompjutera i interneta!

Da sažmem utiske, tekst jeste veoma informativan, ali je grafička oprema podbacila – lepa, ali nedovoljno korisna. Ipak mi je drago što sam kupio knjigu – znam da ću je s uživanjem koristiti. Predugo sam, kao i brojni evropski prirodnjaci, čekao na ovo izdanje.

Birding in Greece – Travel Guide to birdwatching sites in Greece (2014, 2nd edition) by Chris Vlachos, Roula Trigou & Lefteris Stavrakas. Hellenic Ornithological Society/BirdLife Greece, Athens. ISBN 978-960-6861-24-6

(*) A naslov... Ako pokušavamo da Srbiju posetiocima predstavimo kao zemlju očuvane prirode, upravo nam jedan ovakav vodič (na engleskom, pre svega) nedostaje.