Foto (4) Julien Birard Čak i među zaštićenim područjima Srbije, nacionalni park Đerdap odskače očuvanošću prirodnih staništa. Oko 70 procenata površine parka obraslo je listopadnom šumom, a ostalo su pretežno livade i krečnjačke litice. U parku je zabeleženo oko 170 vrsta ptica. Zaboravljeni put je deonica od 19 km nekada glavne regionalne rute (vozeći se tuda, teško ćete u to poverovati). Kada je Đerdapska magistrala izgrađena 1986. godine, ovaj je skoro nestao sa mapa, iz sećanja, ali i iz opštinskog budžeta za održavanje puteva. Trasa Zaboravljenog puta povezuje sela Boljetin i Dobra, najpre (idući iz Boljetina) prolazeći kroz livade Kulmature sa zabranima i ponekim voćnjakom šljiva, jabuka ili krušaka, pa dalje na sever, kroz tamne i stare bukove šume. Moja uobičajena taktika je da pre zore krenem iz Beograda sve do kanjona Boljetinske reke, na nizvodnom kraju ture, oko 170 km ili dva i po sata. Usput dopunite rezervoar u Golupcu, da vam se ne bi desilo što i meni tokom prvog
Duboko u Amazoniji, na obali reke Iniride mimoišao sam se sa grupom mladića koji su s lukovima i punim tobolcima strela pošli u lov. Početak je decembra, temperatura je oko 30 stepeni, a vlažnost vazduha blizu 90 posto. Sedam ispod mlade palme usred sela naroda Punaive, pijem poluzaleđenu Colombianu, sok od tupida, pa otpijam po onoliko koliko se izmedju dva gutljaja otopi ona središnja kriška leda. Seoske kuće su ili od naboja i pokrivene palminim lišćem, ili od dasaka i pokrivene talasasim limom. Krov od lišća je, kažu, prijatniji za boravak, ali se sa limenog krova može sakupljati kišnica za piće u vreme kada reka nabuja, a voda se zamuti (pored svakog takvog krova stoji rezervoar od 400 litara). Moj domaćin, Danijel Luis, vlasnik seoske prodavnice, pokazuje mi dva kamena. Jedan u sebi sadrži sive žilice. Kaže da je to neki od retkih minerala koje savremena industrija traži (nije umeo da mi kaže koji je). Odgovorio sam: Ako ti ovde otvore rudnik, prvo će poseći šumu, pa ćeš ostati