Apel: alpinisti i ptice grabljivice

Odrasli, teritorijalni suri orao, foto © Brano Rudić

Nedavno sam, ptičareći u rezervatu Garaf kod Barselone, video par penjača kako se, s dovoljno gvožđurije da usidre bojni brod, zaputio s parkinga ka najbližoj litici. I sam sam to nekad radio, pa se zamislim, okrenem ka svom vodiču i prokomentarišem kako je penjanje verovatno the most elaborate male (mating) display. Stiv se složio, slegnuo ramenima i dodao: “Šta sve radimo zbog devojaka...”

Tada sam bio prilično lud za stenama (hm... lud sam i ostao) i istovremeno bezmalo nesvestan da, dok litice meni predstavljaju mesto za pumpanje ega i pražnjenje stresa, ista mesta predstavljaju pticama dom. U pravilu, nekim od najređih vrsta.  I da penjački usponi u proleće, u sezoni gnežđenja, predstavljaju veliki izvor stresa za te ptice.  

Mladi suri orao, koji je još u lutanju, foto © Brano Rudić

Naime, ukoliko se osete ugroženo, ptice mogu odustati od gnežđenja, bilo pre početka, bilo pošto su već položile jaja ili su se mladi izlegli; što može imati za posledicu smanjenje brojnosti rasprostranjenijih vrsta i potpuni nestanak onih već malobrojnijih. Sve te vrste su zaštićene zakonom, ali ovo je ipak Srbija i pominjanje zakona u najboljem slučaju tera na smeh. Ako ne i na šta gore...

Pričam o najosetljivijim od osetljivih vrsta, grabljivicama. Od šire rasprostranjenih dnevnih ptica grabljivica, u Srbiji se po stenama gnezde suri orao, sivi soko, vetruška (sve tri vrste prisutne po svim pogodnim staništima – uključujući penjališta), kao i riđi mišar koji se polako širi oko Nišave i Jerme. Još dve vrste, orao zmijar i ugroženi stepski soko, se povremeno gnezde na steni, iako to u pravilu čine po drveću. Od ređih vrsta, krški soko jeste veoma redak, ali je poznat iz, među penjačima omiljene, Sićevačke klisure, dok se belonokta vetruška smatra nestalom sa gnežđenja u Srbiji, ali se povremeno viđa na krajnjem jugu, prema Makedoniji. Treba pomenuti još dve vrste strvinara, brojnog beloglavog supa koji se kolonijalno gnezdi po klisurama Uvca, Mileševke i Trešnjice na zapadu zemlje, kao i nestalu gnezdaricu belu kanju, koja se poslednjih godina povremeno beleži oko Uvca i Pčinje. Najzad, i orao bradan se gnezdi na steni, ali ga preko pola veka niko u Srbiji nije video (no, nada umire poslednja). Od noćnih grabljivica – sova, samo buljina se gnezdi na steni.

Sivi soko je ptica masivnog tela i umereno dugog repa, foto © Brano Rudić

Sve ove vrste su osetljive na prisustvo penjača na stazi ispod, u steni nedaleko ili na rubu litice iznad gnezda. U pravilu, sitnije vrste, poput sokolova, čuvaju manji prostor oko gnezda; a krupnije vrste poput orlova, strvinara i buljine širi prostor doživljavaju kao svoj i osećaju se ugroženo ukoliko u njega zađete.

Lokaliteti – Od penjališta – staništa grabljivica, verovatno se Sićevačka klisura može posebno izdvojiti po bogatstvu vrsta, jer se u njoj gnezde i riđi mišar i suri orao, te krški i sivi soko, kao i vetruška i buljina (plus više drugih, koje za gnežđenje biraju drveće, pa ih ovde ne pominjem), što ovo područje čini veoma osetljivim na uznemiravanje u to vreme. Pored Sićevačke klisure, u međunarodno značajna područja za ptice u Srbiji (IBA) spadaju i Vršački breg, Suva i Stara planina, Đerdap,  Ovčarsko-kablarska, Resavska i Zlotska (Lazareva) klisura i druge – sve su to područja u kojima treba pokazati suzdržanost u interesu očuvanja prirode.

Sezona – Krupnim vrstama treba više vremena da se mladunac razvije, pa ranije počinju s gnežđenjem, npr, suri orao počinje krajem februara i u martu. Sokolovi započinju oko mesec dana kasnije, pa sivi soko počinje gnežđenje u drugoj polovini marta. Kao pravilo, može se uzeti da se gnežđenje završava do početka leta (sokolovi) ili do sredine leta (orlovi). Otuda, da se izbegne uznemiravanje ptica grabljivica, na Zapadu se penjališta u zaštićenim područjima zatvaraju počev od 1. februara (područja s orlovima) ili 1. marta (ona sa sokolovima) pa sve do 1. avgusta.

Vetruška je sitnija, vitka i dugorepa vrsta, foto © Brano Rudić

E, sad, tako se to radi na planeti Zemlji. Kako bi izbegla osnivanje javnih preduzeća koja bi se bavila zaštićenim prirodnim dobrima (jer potom istima treba obezbediti budžet, a para, kažu, nema), Vlada (budala, ne zato što je sačinjena od budala, no što budalama vlada) ta dobra obično poveri na upravljanje postojećim javnim preduzećima, u pravilu onima koja se bave eksploatacijom šuma (ili, kako to oni vide, drvne građe), pa su spremna da u svoja široka nedra prigrle dodatne stotine hektara NAŠIH šuma (nije državna šuma Vladina, već svih građana Srbije, dakle – naša). A takva preduzeća nisu zainteresovana za zaštitu i upravljanje rezervatima, samo za njihovu eksploataciju (u čemu im je veoma izdašno, razvodnjavanjem zakonskih odredaba, izlazio u susret Ministar bivši Dulić).

Riđi mišar se poznaje po toplim svetlim tonovima, foto © Brano Rudić

U nedostatku stručnog osoblja koje bi na određene delove litica u proleće stavilo, objavilo i potom sprovodilo zabranu penjanja, ja se ovde oslanjam na svest i pozivam na savest penjača da izbegavaju delove penjališta u kojima viđaju ptice grabljivice, kao i da o položaju gnezda obaveštavaju samo druge penjače i stručnjake-ornitologe.