Svaki ptičar ima svoju lokalnu „pačku“ (a.k.a. local patch),
neko mesto za posmatranje ptica najbliže kući, koje može da obiđe i kad nema
vremena ili goriva za ma šta drugo. A kako sam ja počeo da ptičarim iz kajaka,
dugo mi je trebalo da shvatim da ptičarenje nije isto što i veslanje, i
obrnuto.
Tamo preko reke, naspram urbanog srca Beograda, prostire se
divlji svet Kožare (44°50'32.83"N, 20°27'10.89"E), plavne zone u
području gde je, u pokušaju da zaobiđe Jojkićev rukavac, nasip prošao podalje
od obale (1,3 km) prepuštajući to prostranstvo redovnim godišnjim plavljenjima.
Učeći da veslam, kao i da stabilizujem kajak dok jednom rukom držim dvogled –
izvodeći pri tom veslom u drugoj ruci plat, tu sam upoznavao svoje prve ptice.
Sa oko 110 zabeleženih vrsta, Kožara je čarobno mesto po visokom vodostaju,
kada se čamac plitkog gaza može provući svuda, i kroz šibljake invazivnog
bagremca (Amorpha fruticosa) i kroz plantaže klonske topole, ali i kroz
autohtone sastojine vrba i topola, gde je uvek bivalo najviše ptica. Bivalo je
tu i prgavih alasa koji su tada u ribu odlazili s pištoljem za pojasom (i u
vreme prolećnog lovostaja), smatrajući to područje samo svojim, pa je trebalo
biti dovoljno prgav da im objasnim da i ja imam svako pravo pravo da budem tu,
a istovremeno nedovoljno prgav da oni to oružje i potegnu (ipak, ne treba
verovati prvom utisku, dotični je, npr, bio mekog srca i fanatični zaštitnik
pasa i mačaka lutalica). Veslajući po slaboj kiši kroz požutelo lišće jednog
davno zaboravljenog oktobra, tu sam posmatrao i svog prvog vodomara kako me kao
leteći tirkiz pretiče u kišnoj sumaglici.
A na drugoj strani reke, podno samih bedema Kalemegdana,
leži Veliko Ratno ostrvo (44°49'53.20"N, 20°26'4.98"E), sa oko 170
zabeleženih vrsta ptica. Ime se verovatno javilo na prvim austrijskim vojnim
mapama, buduci da se na severu Srbija završavala Beogradom, pa toponimi kao
“vojno” ili “ratno” ostrvo na kartama ukazuju na povoljnu lokaciju da se grad
odatle granatira. Za razliku od Kožare, praktično je čitavo obraslo autohtonim
vrbama i topolama. Nekom sam prilikom veslao oko ostrva, kad iz šibljaka još
mladih belih vrba, možda deset metara pred pramcem, izlete ženka gluvare, što
leteći, što trčeći po vodi, da se trenutak kasnije pojavi i uzrok: jastreb,
vrhovima krila dodirujući vodu u letu. Da izbegne progon, plovka je – zaronila,
što mi je bio i jedini put da gledam tu vrstu kako roni. Sve plovke (rod Anas)
mogu da rone, ali, budući da se hrane na površini, to gotovo nikada ne
rade.
Prošlo je nekoliko godina, koliko da se moj dom preseli na
južnu stranu neba i periferiju Gaboronea, nedaleko reke Notvane. Moja lokalna
pačka postali su taložnici Notvane (24°40'51.20"S, 25°55'58.83"E).
Nekada su služili za prečišćavanje kanalizacionih voda nedalekog Vilidža
(jednog od starijih delova grada koji se naprosto zove “Selo”), ali su, mislim,
neko vreme već bili izvan upotrebe i punili se atmosferskim vodama. Gledam ih
sada na Google Earthu, deluju suvo i bezvodno, pa ipak, tu su noćile brojne
čaplje govedarke koje je u niskom letu umeo da prepadne afrički belorepan, tu
se obalom muvao neodoljivi crni barski petlić, kao i sabljarke, vlastelice i
afričke jakane, a sve ih nadletale žutokljune lunje. Tu sam posmatrao i nilskogvarana kako pliva ka gnezdašcetu malog gnjurca, kao i čopor majmuna – travnihgvenona, te “našu” belu rodu.
Kako godine lete, moj dom se vratio u Beograd, ali je
veslanje pretežno postalo stvar prošlosti, pa sam sve češće obilazio Adu Huju
(44°49'24.49"N, 20°30'34.07"E), do skora zeleno poluostrvo nestalo
usled divljeg širenja grada i ileganog zasipanja građevinskim šutom. Dvanaest
hektara površine Ade Huje zasuto je sedam metara debelim slojem šuta (koliko mu
to dođe kubika?), a da to nadležni ne primete (sada se isti proces nastavlja
par stotina metara dalje, gde pod šutom nestaje početak rukavca iza Ade Huje, a
da nadležni i dalje pojma nemaju).
Šta tu može da se vidi? Ne baš mnogo u pogledu broja vrsta,
ali to nadoknađuje brojem jedinki, npr. preko 30.000 primeraka pet vrsta galebova
koliko sam odatle izbrojao tokom snežnog perioda ovog januara. No, to mesto je
prevashodno zimska zamka za retke galebove i tu sam ove zime pronašao četvrtog
crnog galeba ikada zabeleženog u Srbiji, a dve zime ranije, šestog velikogcrnoglavog galeba u ovoj zemlji. Ipak, sa prolaskom zime prolazi i ornitološka
atraktivnost ove lokacije, pa se u proleće selim na drugu pačku, na naspramnoj
obali reke.
A tamo se nalazi bara Reva (44°50'52.12"N,
20°31'58.82"E), nekada kanal koji je odvodnjavao močvarno prostranstvo
Pančevačkog Rita, koje je pre jednog veka pokrivalo 400 km2, od koga su danas
preostali samo forlandi Tamiša i Dunava – poput Kožare – i nekoliko bara, među
kojima je i Reva. Od ptica, u prolećnim mesecima tu je zabeleženo tek 50 vrsta,
uključujući patku njorku, te prelepu čapljicu koja se baš s lakoćom viđa, rusog
svračka, vugu (i ponovo: s lakoćom se viđa, ne samo čuje), a tu se ovog proleća
gnezdio i par senica vuga. Njihovo loptasto gnezdo se vidi, ali meni su njegovi
stanari uspešno izmicali. Koliko za ptičarenje, Reva je podjednako mesto za
meditiranje i vezivanje pokidanih nerava, nad šoljom kafe za poneti sa obližnje
benzinske pumpe.
PRVA NAJAVA: za EuroBirdwatch, u subotu 4. oktobra, vodim
vas na ptičarenje na baru Revu (slika dole), prijave u komentarima ili na pvt.
Kada je ovog maja pljuštalo pet dana bez prestanka, ovde sam
pobegao da iz kola ptičarim po kiši, uz kafu i brojne belobrke čigre iznad
lokvanja. Bilo ih je preko 50 – već sam se ponadao da će se tu i gnezditi, no,
posle sam ih nalazio samo u malom broju. Mesec dana kasnije sam otkrio i mogući
uzrok tome. Neime, belobrke čigre svoja jaja polažu na plutajućim listovima
lokvanja, a jednog jutra kada sam došao ranije nego obično, zatekao sam tu
čoveka koji je za pijacu brao strogo zaštićene cvetove lokvanja, veslajući u
gumenjaku kroz ostrva listova ove biljke (ne znam kako da u rečenicu uopšte
umetnem to strogo zaštićene – a da mi u ovoj zemlji takav argument ne deluje
tugaljivo-podsmešljivo? Strogo zaštićene? Ej, Srbija je ovo – who gives a
fuck?).
Zaludan valjda, o tome sam obavestio Republičku inspekciju
zaštite životne sredine, pri Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne
sredine. Nikakav odgovor nisam dobio, a berača lokvanja sam i par puta kasnije
zaticao.
Upozorenje: Prvog avgusta je počela letnja sezona lova na
golubove, a od prvog septembra počinje i na plovke. Zakon o lovstvu zabranjuje
A) lov u naseljenom mestu, B) lov na manje od 200 metara od kuća, a bara Reva
je usred Beograda, u Krnjači, a od mosta na slici do najbližih kuća (poslovni
objekti) ima jedva 150 metara. Ipak, tamo puške praše sredom i nedeljom, za
sada samo po golubovima grivnašima, ali će prizor za par nedelja postati gori.
Mislite li da je prihvatljivo tako selektivno čitanje Zakona?
Коментари
Постави коментар