DVOGLED I VESLO

Ne pamtim da sam za Jovandan sedeo kod kuće. Upoznali smo se, verujem, u junu 1991, u vratima Akademskog kajak kluba čiji je član bio bezmalo isto onoliko godina koliko sam ih ja imao. Klub je bio smešten u baraci, koje više nema, u marini, koje praktično više nema (kažu, u aprilu sledi konačno iseljenje svih onih koji, zgaženi točkovima „progresa“, neće više sebi moći da priušte povratak u nju). Bio je 20 godina stariji, ali, kao profa fizičkog u Prvoj gimnaziji, Gane je duhom bio kudikamo mlađi od mene. Mislim da mi je postao suveslač 1996, možda i nešto ranije. On mi je otkrio nautiku i sport. Ja sam njemu otkrio neke skrovite rukavce, prirodu i ptice. Skiper, gimnastičar, skijaš, teniser, maratonac i kajakaš, uvek je veslao pogleda uprtog u štopericu, u pokušaju da nadmaši samog sebe. A onda je stekao suveslača  koji bi svako malo spustio veslo - očekujući od njega da, uprkos struji, kanu održi na istom kursu - i mašio se dvogleda. Koga ne možeš pobediti – pridruži mu se, p...

I consider myself to have been the bridge between the shotgun and the binoculars in bird watching. Before I came along, the primary way to observe birds was to shoot them and stuff them. ( Roger Tory Peterson ) Početkom XX veka, ornitologija je napravila iskorak čiji će značaj postati očigledan tek decenijama kasnije: sa dvocevke se prešlo na dvogled. I dok je u drugim sportovima dvogled tek pomoćno sredstvo, u ptičarenju je to ona esencijalna alatka koja definiše sam sport (ili nauku - stvar pristupa). Kakobilo, pre nego ga kupite, morate ponešto znati o tehničkim karakteristikama koje ga određuju, kako biste mogli da izaberete. Dvogledi su konstruisani sa “porro” prizmama, “roof” prizmama, ili preokrenutim, “riverse porro” prizmama. Šta to u stvari znači? Porro prizme imaju tradicionalni dvogledi kod kojih su objektivi otišli u spoljnu stranu od okulara (manjih sočiva uz koja naslanjate oči). Dvogledi kod kojih su i okulari i objektivi u jednoj liniji imaju tzv. roof prizme. Roo...

U Dasadu stižemo kroz gaj eukaliptusa, u kome se u sumrak okupljaju hiljade  aleksandara , zelenih papagaja koje su, kako se veruje, u Evropu odavde doneli vojnici Aleksandra Velikog, i ulazimo u lodž Rann Riders: prostrana otvorena trpezarija sa slamnim krovom i, u bujnom vrtu, niz okruglih blatnih koliba slamnih krovova - sa klima uređajima. Sutradan ustajemo oko pola šest, u šest doručkujemo (poneki tost, ko još u to vreme može da jede?), da u pola sedam već budemo u otvorenom džipu: pravac  Mala slana pustinja Kač ! photos copyright  ©  ms. & mr.  albicilla To „Mala“ treba shvatiti uslovno – iako znatno manja od Velike, i dalje zauzima pristojnih 5000 km2. Jutro je prilično hladno, naročito u otvorenom vozilu u pokretu. Prolazimo kroz prljave ulice sela koje se tek budi. Trgovci otvaraju radnje i čiste ulicu ispred njih tako što sakupljene kese i hartije spaljuju i koriste priliku da se uz taj plamen ogreju. Nastavljamo pokraj hindu hrama u izgradnj...

 Copyright  ©  Bruno Bruderer Niska šarenih, svilenih, kineskih cvetova poskakuje mi pred očima, dok kroz vetrobran kamiona posmatram kamilju zapregu s kojom se mimoilazimo na putu za Dasadu, selo na rubu Male slane pustinje Kač. A još jutros smo putovali ševroletovim SUV-om, koji smo malopre ostavili pored puta... Copyright  ©  Bruno Bruderer Prvo su mu otkazali farovi i sirena. Dobro, usred dana se bez toga i može, zar ne? U Indiji – ne! Ovde niko ne koristi migavce, niko ne vozi svojom trakom (već isključivo sredinom puta), a nemali broj vozila se i autoputem (ili nečim što mu je najsličnije) kreće u kontra smeru. Otuda su farovi, odnosno ablendovanje, presudno važan vid komunikacije među vozačima koji sredinom puta idu jedan drugom u susret. A sirena? Kako niko ne koristi migavce, agresivno sviranje znači „pusti me da te preteknem“. A mi smo se našli u vozilu koje je i slepo i gluvo. copyright  ©  ms. & mr. albicilla Pošto smo p...

Posle nekoliko obilazaka parka Gir, ponovo smo se našli pred prijemnom zgradom, očekujući džipsi (Maruti Gypsy) sa vozačem i vodičem. Ovaj nacionalni park zahvata najveći kompleks aridne listopadne šume na zapadu Indije i radoznalim posetiocima nudi 38 vrsta sisara, 37 vrsta gmizavaca i, da ne zaboravim - skoro 300 vrsta ptica. Ipak, za većinu posetilaca ovde kao da postoji samo jedna vrsta - poslednja populacija kritično-ugroženih azijskih lavova ( Panthera leo persica ). Otuda je prilično iritirajuće slušati pitanja iz mimoilazećeg džipsija: „Jeste li videli lavove?“ „Jesmo, pa šta? Mi smo ovde zbog ptica.“ photos copyright  ©  ms. & mr.  albicilla Mimo lavova, među karnivore parka spadaju i leopard, hijena, šakal i drugi. Herbivore zastupaju jeleni čital (gore) i sambar , divlja svinja, antilopa nilgaj i druge. Najzad, najveći gmizavac parka je indijski močvarni krokodil , kog smo u više navrata posmatrali. Posledično, i većina vodiča poznaje samo sisar...

Smučilo mi se. Prethodni šverc ptica bio je pre samo dva meseca. Dosta je da kažem da su ovoga puta rumunski državljani u bugarskom vozilu u Srbiji pobijene – a pretežno zaštićene ptice švercovali iz Srbije u Hrvatsku (misleći, pretpostavljam, da će ih odatle lakše uneti u EU), te da bez ijedne izmene može da sledi kompletan tekst bloga od pre dva meseca i da sva faktografija ostane tačna. Dokle, bre, više?! U kesama su zatečene plovke gluvare, krdže, prepelice, poljske jarebice,  liske,  barske kokice, crvenonogi sprudnici, muljače, barski petlovan,  barske šljuke, grlice,  trepteljke, velike strnadice, batokljuni  i čvorci, navodi se u vesti Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja.  Moje pohvale idu carini koja sve češće zaustavlja takve tovare. Kritike idu na račun istražnih organa koji zatvaraju oči pred činjenicom da se sve te zaštićene ptice nisu dobrovoljno ukrcale u bugarski kombi, već su prethodno pobijene. Svi takv...

Preko visećeg mosta me je odvukao glas neke ptice. Malo-pomalo, preko dasaka, sve me je dalje vodila. Glas detliću nalik, ali samog detlića nigde ne vidim. Konačno, sedam na klupu pokraj reke, u kanjonu posutom svim bojama miholjskog leta. Foto (c) Jelena Nikolić Antonijević Davno još, pre nego što sam svog prvog vodenkosa , Cinclus cinclus, uopšte video, pročitao sam jedan opis koji mi se urezao u sećanje: dok pod vodom hvata larve insekata, iz perja mu izlazi vazduh koji se u vidu mehurića zadržava na telu, pa ptica izgleda kao da je posuta biserima. Od tada želim da vidim vodenkosa dok lovi, izbliza. A svog prvog sam video u Štitkovu, 1996. Sedeo sam leđima okrenut jezercetu kraj crkve i okrenuo se kad sam čuo pljuskanje vode, samo da ugledam vodenkosa kako odleće. Ronio je neposredno iza mojih leđa – bliže od toga nije mogao biti! Jednog sam nedavno posmatrao izbliza kako stoji na kamenu usred Boljetinske reke i pokazuje bele grudi, i evo ovoga sada, kako lovi s druge obale ...