DVOGLED I VESLO

Sadašnji No.1 ptičar sveta, Tom Gullick , posmatrao je zapanjujućih 8935 vrsta ptica. No.2, Jon Hornbuckle, je sa 8846 – skoro 90 vrsta kraći. Da li je uopšte moguće smanjiti taj jaz? Obojica su proputovali planetu uzduž i popreko i, da bi videli još 90 vrsta, treba da preplove ivice poznatog sveta i survaju se u ambis s one strane mape. Srećom, to je problem koji me nikada neće mučiti… Ipak me buni, da li se služe istom listom vrsta? Šta ako se Gullick služi listom International Ornithologists' Union (nekada International Ornithological Congress – otuda skraćenica IOC), koja poznaje 10.474 vrsta, a Hornbuckle recimo Clements listom koja priznaje tek 10.161 vrsta – to je preko 300 spornih (pod)vrsta! Mnogo je “lakše” štiklirati ptice na listi IOC-a. A koliko je ptica oko vas? Iako je u Evropi zabeleženo oko 1000 vrsta, tek nešto više od polovine – 525 (a i od toga, dve već izumrle, a možda i treća) biogeografski pripadaju Evropi i redovno provode bar deo godine u ...

Još jedno prerano ustajanje. Žurim da se na vrhu Avale nađem s prijateljima. N. i S. su pre par nedelja pronašli crnu žunu kako doteruje duplju za gnežđenje, a to je ne samo najveći evropski detlić, veličine vrane, već i jedan od onih koje nikada nisam video, samo čuo. Avala je sveža, jutro oblačno, boje se stapaju u različite tonove smeđesive, samo se bršljan zeleni. Čekamo. Na pravom mestu. Valjda žune još spavaju. Zebe pevaju sa svih strana. Foto (2): Nena Panjković Pokušavam da isprovociram reakciju, pa emitujem dobovanje i glasanje žune, ali ostajem bez odgovora. Ove žune imaju čvrste nerve. Pratimo dvogledom otvor duplje (kasnije ću shvatiti da sam sve vreme zurio u pogrešnu duplju i pogrešno stablo), ne bi li se ptica ukazala. Ništa. Mirim se s neuspehom. Videću je ja već... ali sutra. Pokret! Krupna crna ptica bledosivog kljuna i crvenog temena proleće između bukava, pa sleće na jednu. „Eno je, na drvetu“, kaže N. A stojimo usred šume. Drveće je svuda oko nas. Eno je...

Više slika ovde

photos copyright (c) ms. & mr. albicilla Hipokolijus je sveti gral bliskoistočnog ptičarenja. Ne zato što je redak – jer nije, tek je malobrojan. Niti zato što je ugrožen – jer nije. Već zato što su ugroženi oni koji krenu u potragu za hipokolijusom po pustinjama Iraka, Irana, Afganistana ili Pakistana, gde se ova vrsta gnezdi. (Sad će se neki blogeri naći da mi kažu kako su oni baš tamo bili i kako to nije tako opasno. Podsetiću vas, oni su tamo bili da – izveštavaju s ratišta. Full stop.) Među ptičarima koji (još) nemaju death wish, selo Fulaj je zato čuveno bar koliko i Tadž Mahal među neupućenima – to je jedino mesto gde se u Indiji svake zime može videti hipokolijus. A ja sam ptičar. Mrak januarskog (pred)jutra … hmm, u stvari odmakle noći – još ni traga zori, zatiče me na putu od Nakhatrane do Fulaja, u nazapadnijem indijskom dristriktu, Kač, u Gudžaratu. Jeste da tuda nekuda prolazi Rakov povratnik, ali, i tamo je januar – januar, a noći hladne. Ni kafu nisam popio, s...

photos copyright (c) ms. & mr.  albicilla Minijaturni rezervat - 2 km2 - ne reflektuje značaj onoga zbog čega je pre 20 godina osnovan: zaštita kritično ugrožene indijske (velike) droplje . Sa jedne strane ga napadaju oranice, sa druge vetrogeneratori, a stepski rezervat Nalija (država Gudžarat, Indija) pokušava da u svojim granicama podrži i održi ovu vrstu u distriktu Kač, gde ja za njom tragam. Moj vodič, Čirak Solanki, priča kako je nekom prilikom pet dana tragao pre nego što je uspeo da pronađe indijsku droplju. Pita me mogu li vetrenjače da utiču na pad njenog broja? Mogu, kažem. Već sam čuo da je ono malo ptica iz ovog kraja napustilo pretesan im rezervat, pa sam slikao tablu s imenom parka i nacrtanom dropljom, uveren da je to jedina koju ću videti. Naliya Grassland Reserve Sa asfalta skrećemo u prostranstvo suvog busenja trave i gole zemlje, gde pratimo tragov...

Foto: Nena Panjković Veliki crnoglavi galeb je ptica koja se gnezdi u Centralnoj Aziji, a zimuje u priobalnim vodama Crvenog i Arabijskog mora, te Bengalskog zaliva (pre par nedelja sam ga i sam posmatrao na Arabijskom moru). A u subotu sam se nekim poslom našao na Adi Huji. Dvogled, naravno, oko vrata, skeniram veliko jato običnih galebova ... kad, jedan je ogroman. Ali OGROMAN. Odmah sam znao šta gledam, istu onu vrstu koja mi je nedavno nadletela plažu u Mandviju, u zapadnoindijskoj oblasti Kač. Da iznenađenje bude veće, ta je vrsta prvi put zabeležena u Srbiji tek 2007. kod Kanjiže (I. Hulo), potom kod Apatina (N. Spremo), kasnije kod Subotice (O. Sekereš) i evo sada, ispred Beograda - a unutar područja od međunarodnog značaja za ptice (eto još jedne potvrde tog značaja) „ Ušće Save u Dunav “. Zaokupljen poslom, skrenuo sam pogled i momentalno je počeo da mi radi crv, da ubeđujem sebe kako mi se samo učinilo od nekog običnog galeba da je neobičan... Ne bi mi bilo prvi put...

…ili putovanje na kraj sveta photos copyright (c) ms. & mr. albicilla Mimoilaženje sa konjskom dvokolicom sa bidonima za pitku vodu... Utaban zemljani put vijuga kroz otvorenu savanu s niskim trnovitim akacijama i suvom i poleglom travom u pretežno pustinjskom distriktu Kač, Gudžarat, Indija. Savanu nadleću brojna i bučna jata ždralova . U nastavku, muljeviti sprud se proteže u nedogled, na njemu – krivokljuni sprudnik ; put se sada pruža pokraj nasipa, na njemu - ćubasta ševa . Još jedna dvokolica s vodom, ovu vuku dva vola. Ostavljam akacije za sobom i ulazim u selo, podignuto na uzdignućima jedva pola metra iznad onog spruda koji plavi plima.. A selo se sastoji od šatora, velikog broja šatora od jutenih vreća, iza ograda od pruća. Čitavo sele miriše na ribu – razlog njegovog postojanja. Uz nedaleku ogradu, jedna koza se hrani ribom koja se suši duž pruća. Niti jednog drveta u čitavom selu. Put vijuga između domaćinstava obavijenih mirisom ribe, pokraj muljevitih kaljug...