DVOGLED I VESLO

Fotografije (4) copyright  ©  albicilla  Julsko jutro, dovoljno rano da bude zamalo sveže... dobro, skoro pa sveže. Unaokolo, polja pod tek požnjevenom pšenicom kroz koju skakuće zec - skakuće iako ga baš niko ne juri. Joie de vivre? Seoske laste , eja močvarica ... i moj prvi sivi svračak ove godine! Sivi stižu sa seobe nakon rusih , ali ovo nema više smisla: rusi svračci su ovde već dva meseca, dok sam za sive već izgubio svaku nadu - trebali su da budu ovde još pre mesec dana. Reakcija na jaku sušu? Ne znam. Sivi svračak Putem za nama diže se prašina. Dežurni vrapci pokućari , pa crnoglava travarka , bela roda ... čuje se vuga . Zagasitožuta strnjika po poljima. Nad kanalom, iznenađujuće punim vode, lete seoske laste... odjednom strka i pištanje: soko lastavičar uleće među njih. Samo on je toliko okretan da može laste da hvata u letu: pravi piruetu - veličanstven prizor - pa odleće praznih kandži. Ni njemu to ne pođe svaki put za... krilom. ...

Žega. Nadleće nas par velikih vranaca . U nedalekoj gredi je kolonija pčelarica . Sledi nekoliko malih vranaca , koji i sami brzaju do svoje kolonije, pa nekoliko eja močvarica i jedna čudna grabljivica, za koju sumnjamo da je bio mladi osičar , a koja nije želela da ostane dovoljno dugo da bi je zagledali iz svih uglova. Zemljanim putem za nama diže se prašina, koja nas, čim zastanemo zbog neke ptice, sustigne, prestigne i umota u svoj zagrljaj. Oko nas – žitna polja u kojima, kao korov, raste trska. Crnoglava travarka i rusi svračak . Poljska ševa i velika strnadica . Sunce nemilosrdno isušuje zemlju u kojoj se već javljaju pukotine. Čuje se kukavica . Pa vuga . I crnoglava grmuša . Vrbe u zaleđu reke nadleće crna roda . Sa nasipa poleće čitavo jato pčelarica koje se, izgleda, tu sunčalo. Voda je neočekivano visoka. Plavna zona reke je upravo to – poplavljena. Velika bela čaplja , pa crvena čaplja , te gak – u letu i liska s mladima. Čuje se zeba . Vezujem ban...

Sadašnji No.1 ptičar sveta, Tom Gullick , posmatrao je zapanjujućih 8935 vrsta ptica. No.2, Jon Hornbuckle, je sa 8846 – skoro 90 vrsta kraći. Da li je uopšte moguće smanjiti taj jaz? Obojica su proputovali planetu uzduž i popreko i, da bi videli još 90 vrsta, treba da preplove ivice poznatog sveta i survaju se u ambis s one strane mape. Srećom, to je problem koji me nikada neće mučiti… Ipak me buni, da li se služe istom listom vrsta? Šta ako se Gullick služi listom International Ornithologists' Union (nekada International Ornithological Congress – otuda skraćenica IOC), koja poznaje 10.474 vrsta, a Hornbuckle recimo Clements listom koja priznaje tek 10.161 vrsta – to je preko 300 spornih (pod)vrsta! Mnogo je “lakše” štiklirati ptice na listi IOC-a. A koliko je ptica oko vas? Iako je u Evropi zabeleženo oko 1000 vrsta, tek nešto više od polovine – 525 (a i od toga, dve već izumrle, a možda i treća) biogeografski pripadaju Evropi i redovno provode bar deo godine u ...

Još jedno prerano ustajanje. Žurim da se na vrhu Avale nađem s prijateljima. N. i S. su pre par nedelja pronašli crnu žunu kako doteruje duplju za gnežđenje, a to je ne samo najveći evropski detlić, veličine vrane, već i jedan od onih koje nikada nisam video, samo čuo. Avala je sveža, jutro oblačno, boje se stapaju u različite tonove smeđesive, samo se bršljan zeleni. Čekamo. Na pravom mestu. Valjda žune još spavaju. Zebe pevaju sa svih strana. Foto (2): Nena Panjković Pokušavam da isprovociram reakciju, pa emitujem dobovanje i glasanje žune, ali ostajem bez odgovora. Ove žune imaju čvrste nerve. Pratimo dvogledom otvor duplje (kasnije ću shvatiti da sam sve vreme zurio u pogrešnu duplju i pogrešno stablo), ne bi li se ptica ukazala. Ništa. Mirim se s neuspehom. Videću je ja već... ali sutra. Pokret! Krupna crna ptica bledosivog kljuna i crvenog temena proleće između bukava, pa sleće na jednu. „Eno je, na drvetu“, kaže N. A stojimo usred šume. Drveće je svuda oko nas. Eno je...

Više slika ovde

photos copyright (c) ms. & mr. albicilla Hipokolijus je sveti gral bliskoistočnog ptičarenja. Ne zato što je redak – jer nije, tek je malobrojan. Niti zato što je ugrožen – jer nije. Već zato što su ugroženi oni koji krenu u potragu za hipokolijusom po pustinjama Iraka, Irana, Afganistana ili Pakistana, gde se ova vrsta gnezdi. (Sad će se neki blogeri naći da mi kažu kako su oni baš tamo bili i kako to nije tako opasno. Podsetiću vas, oni su tamo bili da – izveštavaju s ratišta. Full stop.) Među ptičarima koji (još) nemaju death wish, selo Fulaj je zato čuveno bar koliko i Tadž Mahal među neupućenima – to je jedino mesto gde se u Indiji svake zime može videti hipokolijus. A ja sam ptičar. Mrak januarskog (pred)jutra … hmm, u stvari odmakle noći – još ni traga zori, zatiče me na putu od Nakhatrane do Fulaja, u nazapadnijem indijskom dristriktu, Kač, u Gudžaratu. Jeste da tuda nekuda prolazi Rakov povratnik, ali, i tamo je januar – januar, a noći hladne. Ni kafu nisam popio, s...

photos copyright (c) ms. & mr.  albicilla Minijaturni rezervat - 2 km2 - ne reflektuje značaj onoga zbog čega je pre 20 godina osnovan: zaštita kritično ugrožene indijske (velike) droplje . Sa jedne strane ga napadaju oranice, sa druge vetrogeneratori, a stepski rezervat Nalija (država Gudžarat, Indija) pokušava da u svojim granicama podrži i održi ovu vrstu u distriktu Kač, gde ja za njom tragam. Moj vodič, Čirak Solanki, priča kako je nekom prilikom pet dana tragao pre nego što je uspeo da pronađe indijsku droplju. Pita me mogu li vetrenjače da utiču na pad njenog broja? Mogu, kažem. Već sam čuo da je ono malo ptica iz ovog kraja napustilo pretesan im rezervat, pa sam slikao tablu s imenom parka i nacrtanom dropljom, uveren da je to jedina koju ću videti. Naliya Grassland Reserve Sa asfalta skrećemo u prostranstvo suvog busenja trave i gole zemlje, gde pratimo tragov...