Usled višestrukog autorstva nad
ornitološkim podacima, čitav tekst je copyright © Liga za ornitološku akciju Srbije. Svako neovlašćeno umnožavanje je zabranjeno.
A pročitajte i:
O oktobarskom ptičarenju na Ušću
O IBA području Ušće Save u dunav
O ptičarenju na Ušću i još ponečemu
Počelo
je zaleđenog februara 1996. Noćne temperature su već duže vreme bivale uveliko
ispod minus deset - sve smrznuto, Dunavom plove sante leda. Sedeo sam u jugu na
onom parkingu na Ušću i uporno zurio u tmurno nebo. Kada bi se šoferka
zaledila, štedeći gorivo usred embarga na uvoz, nisam palio motor – već primus,
da odmrznem staklo, koliko-toliko zgrejem kola, sve vreme pazeći da ne zapalim
sedište. I tako pokušavam da odledim svoju osmatračku čauru, napolju škripi
sneg pod đonovima nekog šetača u perjanoj jakni... ugledam njegovo zapanjeno
lice, sledim pogled i ugledam Čitu kako zavoznim veslima pokreće alaski čun
onako kako je to uvek radio – samo u kupaćim gaćama.
Nije
mi bio prvi put da ga vidim, ali jeste prvi na toj temperaturi. Ipak, nisam se
previše iznenadio, samo sam se osmehnuo – to je Čita. Ne sećam se više kako se
zvao. Bio je trbušast, izrazito mišičavih ramena i ruku. Priča kaže da je bio
bivši reprezentativac u džudou ili već nekoj drugoj borilačkoj veštini. Ako ne
grešim, na vodi sam ga, kako vesla u čunu, poslednji put sreo negde u vreme
bombardovanja, 1999.
U
to vreme sam se prvi put zapitao zašto ja ne viđam tadašnje stotine Malih vranaca na zimovanju u Beogradu, već
samo desetine; a kada vam neznanje proključa da dosegne nivo na kom se
iskristališe pitanje, do odgovora je sasvim kratak put. Mali vranci su tada,
ili se bar tako verovalo, noćili na Konjskoj adi (a.k.a. Malom Ratnom ostrvu),
pa bi se danju raspršili uzvodno i nizvodno u potrazi za ribom. A predveče su
se, kao što i danas čine, u jatima vraćali na spavalište. Tada poznata
brojnost iznosila je 500 jedinki, pa sam
se nemalo iznenadio kad me je – nakon par sati naizmeničnog smrzavanja i
nadgledanja otvorenog plamena u skučenom prostoru – nadletelo duplo više ptica,
a još i više kad sam shvatio da uopšte ne sleću na Konjsku adu, već odlaze
nekuda sledeći tok Save. Tako nekako je na Ušću započelo moje druženje s Malim
vrancima koje, takoreći neprekidno, traje sve do danas.
A
Ušće je verovatno najbolje mesto da u Beogradu posmatrate ptice močvarice (ovde
govorim o onom platou/parkingu u Parku prijateljstva, uz piceriju Asteriks,
44°49'21.65"N, 20°26'21.99"E), posebno zimi i pri niskom do srednjem vodostaju
(viša voda potapa obalu ade, koju ptice koriste za odmor i noćenje, a vrstama
koje se hrane s površine otežava ishranu). Drugo dobro mesto je kej kod 25. maja,
ali je tamo glavnina ptica udaljena kojih 400 metara, uz istočnu obalu Velikog
Ratnog ostrva, pa je poželjan teleskop.
Konjska
ada je tek osamdesetak metara udaljena od obale i okupljene ptice dobro se vide
dvogledom. Možete posmatrati s parkinga (građenog kao pristan za Titovu jahtu,
otuda i zabrana plovidbe između ostrva i obale i posledični mir koji je
privukao ptice); iz splava Taverna Jakovljević (pokušajte s terase galerije –
najbolji pogled) sa desne strane, što je i najudobnija opcija; ili sa nikad
završenog splava/olupine s leve strane, kome je pristup slobodan, ali neke
daske palube nedostaju, dok su druge trule, pa treba biti veoma oprezan ukoliko
se za to odlučite (po snegu – nikako).
Kako
nedavna višegodišnja istraživanja Lige za ornitološku akciju
Srbije (M.
Raković, G. Sekulić, D. Simić, S. Skorić, D. Stanković i drugi) pokazuju, najčešće
i najbrojnije vrste su plovka Gluvara, Liska, Obični
galeb i,
naravno, Mali vranac. Prve dve su na vodi i obali, galebovi su svuda unaokolo,
ali je glavnina više s desne strane, na ušću rukavca u Savu, a Mali vranci suše
perje na granju ade. Vole ili niske suve grane, ili podlokano korenje što štrči
iz obale, mada sleću i na zemlju (po oblačnim danima se stapaju sa senkom
krošnje). Za Običnog galeba treba da
znate da do januara ima svetlu glavu s tamnim „uhom“, a sredinom zime počinje
da stiče svadbenu kapuljaču boje čokolade.
Slede
malobrojnije ali redovne zimovalice poput Malog gnjurca, Sive
čaplje, Labuda
grpca i Morskog galeba. Mali gnjurac neiskusnom
oku liči na pače, no, usred zime nema pačića – oni koji su preživeli rizične
prve mesece života dosegli su punu veličinu odraslih ptica. Poneka Siva čaplja
će biti na nizvodnom žalu, ako je vodostaj nizak, ili negde u vrhu krošnje
kakve vrbe. Obično se jedan Labud grbac mota tuda, kažu da pripada patkošinjcu splava Stara koliba, mada se
u rukavcu trenutno nalazi petnaestak labudova (nedavno je kod 25. maja
izbrojano 24 ptice) i nema razloga da mu se i drugi ne pridruže. Od dva
najčešća galeba Ušća, Morski je onaj znatno krupniji, ali i vidno malobrojniji
(kada sam prošlog januara brojao ptice vinčanske deponije, bilo je oko 1000
Morskih i oko 25.000 Običnih galebova).
U
sledeću grupu malobrojnih ali ne i redovnih vrsta spadaju Vodomar, orao Belorepan, Barska
kokica i,
među njima najbrojnija, plovka Krdža. Vodomar je onaj tirkizni metak što
brzinom od 70 km/h proleće nisko nad vodom, no, dobro je da naučite da
prepoznate njegov visoki, 2-3 puta ponovljeni cijuk, jer se češće otkriva
sluhom, pa tek potom okom. Gnezdo belorepana u Jojkićevom dunavcu (naspram
Dorćola) bilo je pre tri godine ugroženo sečom plantaže klonske topole u kojoj
se nalazilo, pa su ptice preselile svoj dom na Veliko Ratno ostrvo, gde tokom
poslednje dve sezone nisu uspele da izvedu niti jednog mladunca, no, za sada se
još uvek drže svoje teritorije i ne odustaju. Često navodim primer škotskog
ostrva Mull, koje od posmatranja ovih, najvećih orlova Evrope, godišnje
inkasira dva miliona funti. U Beogradu se s lakoćom viđaju, ali je turistički
simbol grada vrabac, a prihodi od ekoturizma ravni nuli (znam da to baš nikoga
ne čudi, ali eto, samo kažem). I, belorepana tražite visoko u nebu, veći je od
ma kod drugog NLO. Barska kokica se obično drži uz samu obalu, dok se Krdže
mešaju s Gluvarama.
Sledi
grupa vrsta koje se uz Konjsku adu povremeno viđaju, a čine je Ćubasti gnjurac, Veliki
vranac i Riđoglava
patka.
Ćubasti je najkrupniji od naših gnjuraca i ume povremeno da propliva pored ade,
iako se više zadržava u dubljoj vodi istočno od VRO. Riđoglava patka se katkada
zadržava uz Konjsku adu, ali i ona traži dublju vodu za ishranu i brojna jata
se drže Dunava i plovnog puta. Veliki vranac je na širem prostoru beogradskog
Ušća zimi zastupljen sa tek par stotina ptica (nasuprot Malom vrancu koji je
zastupljen s nekoliko hiljada), no većina ih se drži nizvodnije akvatorije, VRO
i leve obale Dunava, te se na Konjskoj adi samo izuzetno viđa pokoja ptica.
Relativno
retke vrste za ovaj mikrolokalitet (neke od njih se u većem broju sreću ispred
25. maja) su Crnovrati gnjurac, Velika
bela čaplja,
plovke Zviždara, Čegrtuša i Šiljkan, te Patka
njorka i Sivi
galeb.
Crnovrati gnjurac se viđa i uz VRO, Velika bela čaplja je u gradu retka vrsta
(u većem broju se sreće po vojvođanskim ribnjacima), plovke Zviždara, Čegrtuša
i Šiljkan su u pravilu malobrojne i obično se viđaju istočno od VRO (nekoliko
Čegrtuša je prisutno ovih dana), ugrožena Patka njorka se češće
viđa istočno od VRO (zimi tek pokoja ptica, a u rano proleće do par desetina),
a Sivi galeb je uvek malobrojan, iako je treći najčešći galeb ovog područja.
Retke
vrste su Crnogrli morski gnjurac,
Mali ronac, Muljača, Mali
galeb i Lisasta
guska.
Iako redak u celoj zemlji, Crnogrli
morski gnjurac (u neuglednom, zimskom ruhu) se prilično redovno sreće na
plovnom putu naspram 25. maja (uz samu Konjsku adu zabeležen je jedne od
prethodnih zima). Mali ronac u pravilu zimuje kod Rama i Golupca, a u Beogradu
(i drugde) je retkost. Muljača je vrsta muljevitih sprudova i poplavljenih
njiva, pa se ovde baš retko viđa i bio sam veoma iznenađen kad me je nekoliko
ptica nadletelo na Ušću. Mali galeb je prilično redak, imamo tek par
septembarskih i oktobarskih opažanja. Lisasta guska je najbrojnija od naših
gusaka-zimovalica (ne gnezdi se kod nas), ali videti je usred grada, uz samu
Konjsku adu bilo je veliko iznenađenje za B.C.
Sa
odmicanjem februara, na prolećnoj seobi će se pojaviti i plovke Grogotovci (sitne, kod mužjaka
izdaleka upadljiva bela obrva), a glavnina će ovuda proći tokom marta (otuda
nadimak martovke). Krajem marta
pristižu i prvi Gakovi, da se, iscrpljeni nakon duge seobe odmore u krošnjama Konjske
ade. Izdaleka nisu previše upadljivi i treba zagledati granje, pa otkriti
nekoliko, do nekoliko desetina ptica. Kada malo otopli, početkom aprila
pojaviće se i prve Male
bele čaplje. I Gakovi i Male bele čaplje su se u mešovitoj
koloniji od oko 200 parova gnezdili na Konjskoj adi tokom 1990-ih. S odmicanjem
proleća, ptice će radi gnežđenja najvećim delom napustiti Konjsku adu, da joj
se u većem broju vrate tek od sredine leta (a o tome – sledećeg leta).
A pročitajte i:
O oktobarskom ptičarenju na Ušću
O IBA području Ušće Save u dunav
O ptičarenju na Ušću i još ponečemu
Коментари
Постави коментар