Ptičarski vodič: Ušće zimi

Usled višestrukog autorstva nad ornitološkim podacima, čitav tekst je copyright © Liga za ornitološku akciju Srbije. Svako neovlašćeno umnožavanje je zabranjeno.

Počelo je zaleđenog februara 1996. Noćne temperature su već duže vreme bivale uveliko ispod minus deset - sve smrznuto, Dunavom plove sante leda. Sedeo sam u jugu na onom parkingu na Ušću i uporno zurio u tmurno nebo. Kada bi se šoferka zaledila, štedeći gorivo usred embarga na uvoz, nisam palio motor – već primus, da odmrznem staklo, koliko-toliko zgrejem kola, sve vreme pazeći da ne zapalim sedište. I tako pokušavam da odledim svoju osmatračku čauru, napolju škripi sneg pod đonovima nekog šetača u perjanoj jakni... ugledam njegovo zapanjeno lice, sledim pogled i ugledam Čitu kako zavoznim veslima pokreće alaski čun onako kako je to uvek radio – samo u kupaćim gaćama. 

Nije mi bio prvi put da ga vidim, ali jeste prvi na toj temperaturi. Ipak, nisam se previše iznenadio, samo sam se osmehnuo – to je Čita. Ne sećam se više kako se zvao. Bio je trbušast, izrazito mišičavih ramena i ruku. Priča kaže da je bio bivši reprezentativac u džudou ili već nekoj drugoj borilačkoj veštini. Ako ne grešim, na vodi sam ga, kako vesla u čunu, poslednji put sreo negde u vreme bombardovanja, 1999. 

U to vreme sam se prvi put zapitao zašto ja ne viđam tadašnje stotine Malih vranaca na zimovanju u Beogradu, već samo desetine; a kada vam neznanje proključa da dosegne nivo na kom se iskristališe pitanje, do odgovora je sasvim kratak put. Mali vranci su tada, ili se bar tako verovalo, noćili na Konjskoj adi (a.k.a. Malom Ratnom ostrvu), pa bi se danju raspršili uzvodno i nizvodno u potrazi za ribom. A predveče su se, kao što i danas čine, u jatima vraćali na spavalište. Tada poznata brojnost  iznosila je 500 jedinki, pa sam se nemalo iznenadio kad me je – nakon par sati naizmeničnog smrzavanja i nadgledanja otvorenog plamena u skučenom prostoru – nadletelo duplo više ptica, a još i više kad sam shvatio da uopšte ne sleću na Konjsku adu, već odlaze nekuda sledeći tok Save. Tako nekako je na Ušću započelo moje druženje s Malim vrancima koje, takoreći neprekidno, traje sve do danas. 

A Ušće je verovatno najbolje mesto da u Beogradu posmatrate ptice močvarice (ovde govorim o onom platou/parkingu u Parku prijateljstva, uz piceriju Asteriks, 44°49'21.65"N, 20°26'21.99"E), posebno zimi i pri niskom do srednjem vodostaju (viša voda potapa obalu ade, koju ptice koriste za odmor i noćenje, a vrstama koje se hrane s površine otežava ishranu). Drugo dobro mesto je kej kod 25. maja, ali je tamo glavnina ptica udaljena kojih 400 metara, uz istočnu obalu Velikog Ratnog ostrva, pa je poželjan teleskop.

Konjska ada je tek osamdesetak metara udaljena od obale i okupljene ptice dobro se vide dvogledom. Možete posmatrati s parkinga (građenog kao pristan za Titovu jahtu, otuda i zabrana plovidbe između ostrva i obale i posledični mir koji je privukao ptice); iz splava Taverna Jakovljević (pokušajte s terase galerije – najbolji pogled) sa desne strane, što je i najudobnija opcija; ili sa nikad završenog splava/olupine s leve strane, kome je pristup slobodan, ali neke daske palube nedostaju, dok su druge trule, pa treba biti veoma oprezan ukoliko se za to odlučite (po snegu – nikako).

Kako nedavna višegodišnja istraživanja Lige za ornitološku akciju Srbije (M. Raković, G. Sekulić, D. Simić, S. Skorić, D. Stanković i drugi) pokazuju, najčešće i najbrojnije vrste su plovka Gluvara, Liska, Obični galeb i, naravno, Mali vranac. Prve dve su na vodi i obali, galebovi su svuda unaokolo, ali je glavnina više s desne strane, na ušću rukavca u Savu, a Mali vranci suše perje na granju ade. Vole ili niske suve grane, ili podlokano korenje što štrči iz obale, mada sleću i na zemlju (po oblačnim danima se stapaju sa senkom krošnje).  Za Običnog galeba treba da znate da do januara ima svetlu glavu s tamnim „uhom“, a sredinom zime počinje da stiče svadbenu kapuljaču boje čokolade.

Slede malobrojnije ali redovne zimovalice poput Malog gnjurca, Sive čaplje, Labuda grpca i Morskog galeba. Mali gnjurac neiskusnom oku liči na pače, no, usred zime nema pačića – oni koji su preživeli rizične prve mesece života dosegli su punu veličinu odraslih ptica. Poneka Siva čaplja će biti na nizvodnom žalu, ako je vodostaj nizak, ili negde u vrhu krošnje kakve vrbe. Obično se jedan Labud grbac mota tuda, kažu da pripada patkošinjcu splava Stara koliba, mada se u rukavcu trenutno nalazi petnaestak labudova (nedavno je kod 25. maja izbrojano 24 ptice) i nema razloga da mu se i drugi ne pridruže. Od dva najčešća galeba Ušća, Morski je onaj znatno krupniji, ali i vidno malobrojniji (kada sam prošlog januara brojao ptice vinčanske deponije, bilo je oko 1000 Morskih i oko 25.000 Običnih galebova).

U sledeću grupu malobrojnih ali ne i redovnih vrsta spadaju Vodomar, orao Belorepan, Barska kokica i, među njima najbrojnija, plovka Krdža. Vodomar je onaj tirkizni metak što brzinom od 70 km/h proleće nisko nad vodom, no, dobro je da naučite da prepoznate njegov visoki, 2-3 puta ponovljeni cijuk, jer se češće otkriva sluhom, pa tek potom okom. Gnezdo belorepana u Jojkićevom dunavcu (naspram Dorćola) bilo je pre tri godine ugroženo sečom plantaže klonske topole u kojoj se nalazilo, pa su ptice preselile svoj dom na Veliko Ratno ostrvo, gde tokom poslednje dve sezone nisu uspele da izvedu niti jednog mladunca, no, za sada se još uvek drže svoje teritorije i ne odustaju. Često navodim primer škotskog ostrva Mull, koje od posmatranja ovih, najvećih orlova Evrope, godišnje inkasira dva miliona funti. U Beogradu se s lakoćom viđaju, ali je turistički simbol grada vrabac, a prihodi od ekoturizma ravni nuli (znam da to baš nikoga ne čudi, ali eto, samo kažem). I, belorepana tražite visoko u nebu, veći je od ma kod drugog NLO. Barska kokica se obično drži uz samu obalu, dok se Krdže mešaju s Gluvarama.

Sledi grupa vrsta koje se uz Konjsku adu povremeno viđaju, a čine je Ćubasti gnjurac, Veliki vranac i Riđoglava patka. Ćubasti je najkrupniji od naših gnjuraca i ume povremeno da propliva pored ade, iako se više zadržava u dubljoj vodi istočno od VRO. Riđoglava patka se katkada zadržava uz Konjsku adu, ali i ona traži dublju vodu za ishranu i brojna jata se drže Dunava i plovnog puta. Veliki vranac je na širem prostoru beogradskog Ušća zimi zastupljen sa tek par stotina ptica (nasuprot Malom vrancu koji je zastupljen s nekoliko hiljada), no većina ih se drži nizvodnije akvatorije, VRO i leve obale Dunava, te se na Konjskoj adi samo izuzetno viđa pokoja ptica.

Relativno retke vrste za ovaj mikrolokalitet (neke od njih se u većem broju sreću ispred 25. maja) su Crnovrati gnjurac, Velika bela čaplja, plovke Zviždara, Čegrtuša i Šiljkan, te Patka njorka i Sivi galeb. Crnovrati gnjurac se viđa i uz VRO, Velika bela čaplja je u gradu retka vrsta (u većem broju se sreće po vojvođanskim ribnjacima), plovke Zviždara, Čegrtuša i Šiljkan su u pravilu malobrojne i obično se viđaju istočno od VRO (nekoliko Čegrtuša je prisutno ovih dana), ugrožena Patka njorka se češće viđa istočno od VRO (zimi tek pokoja ptica, a u rano proleće do par desetina), a Sivi galeb je uvek malobrojan, iako je treći najčešći galeb ovog područja.

Retke vrste su Crnogrli morski gnjurac, Mali ronac, Muljača, Mali galeb i Lisasta guska. Iako redak u celoj zemlji, Crnogrli morski gnjurac (u neuglednom, zimskom ruhu) se prilično redovno sreće na plovnom putu naspram 25. maja (uz samu Konjsku adu zabeležen je jedne od prethodnih zima). Mali ronac u pravilu zimuje kod Rama i Golupca, a u Beogradu (i drugde) je retkost. Muljača je vrsta muljevitih sprudova i poplavljenih njiva, pa se ovde baš retko viđa i bio sam veoma iznenađen kad me je nekoliko ptica nadletelo na Ušću. Mali galeb je prilično redak, imamo tek par septembarskih i oktobarskih opažanja. Lisasta guska je najbrojnija od naših gusaka-zimovalica (ne gnezdi se kod nas), ali videti je usred grada, uz samu Konjsku adu bilo je veliko iznenađenje za B.C.

Sa odmicanjem februara, na prolećnoj seobi će se pojaviti i plovke Grogotovci (sitne, kod mužjaka izdaleka upadljiva bela obrva), a glavnina će ovuda proći tokom marta (otuda nadimak martovke). Krajem marta pristižu i prvi Gakovi, da se, iscrpljeni nakon duge seobe odmore u krošnjama Konjske ade. Izdaleka nisu previše upadljivi i treba zagledati granje, pa otkriti nekoliko, do nekoliko desetina ptica. Kada malo otopli, početkom aprila pojaviće se i prve Male bele čaplje.  I Gakovi i Male bele čaplje su se u mešovitoj koloniji od oko 200 parova gnezdili na Konjskoj adi tokom 1990-ih. S odmicanjem proleća, ptice će radi gnežđenja najvećim delom napustiti Konjsku adu, da joj se u većem broju vrate tek od sredine leta (a o tome – sledećeg leta).

A pročitajte i:

O oktobarskom ptičarenju na Ušću

http://dvoglediveslo.blogspot.com/2011/09/eurobirdwatch-2011-na-beogradskom-uscu.html

http://dvoglediveslo.blogspot.com/2011/10/eurobirdwatch-2011-kako-je-bilo-na-uscu.html

O IBA području Ušće Save u dunav

http://dvoglediveslo.blogspot.com/2009/11/beogradsko-usce-od-meunarodnog-znacaja.html

O ptičarenju na Ušću i još ponečemu

http://dvoglediveslo.blogspot.com/2009/11/velika-cigra-jelen.html