While I love this blog, I now pretty much only write on my other two blogs, 10000birds.com and blog.b92.net – I would love to see you there!

01 април 2013

Pomeranje sata

Prokletinja od telefona zvrnda u neko nesrećno doba noći... na koje sam je i navio, ne bih li po, da li beše starom ili sad novom vremenu otišao na ptičarenje u sam cik zore. I tako me probudi, pogledam telefon s neskrivenom mržnjom i ostanem u krevetu... još dva sata. Tek potom se obučem, uzmem prethodne večeri spakovan ranac i nestanem ka Pančevačkom ritu. Ako sam dobro shvatio šta je po starom, a šta po novom, bio sam tamo nekih pola sata po izlasku sunca, što ipak nije prekasno.
plavna zona Dunava
U IBA području „Ušće Save u Dunav“ izlazim kolima na dunavski nasip, vozim polako. Jedan mali vranac i nekoliko velikih, tuce golubova grivnaša u vrhu krošnje... Pokušavam da držim otvorene prozore, ali duva prohladan vetar, pa zatvaram privetrinski prozor. Postaje mnogo udobnije. I dalje čujem zvuke spolja, a ipak imam svoju čauru zavetrine i iluzije toplote. Napolju leti nekoliko seoskih lasta, a na vodi je sedam plovki grogotovaca, i, uz njih, jedan par krdža.
grogotovac
Visoko i glasno „viit-a-viit“ i vitka, tamna šljuka kontrastno-belog nadrepka i trbuha vijuga nad vodom, praćena drugom: sprudnik pijukavac. One bi radije sletele na neki muljeviti sprud koji bi mogle da sondiraju svojim dužim kljunovima, ali im visok vodostaj Dunava i kompletno potopljena plavna zona nude samo meku i raskvašenu obalu nasipa.
eja močvarica
U plantaži topole je prostrano gnezdo, pažljivo zagledam dvogledom i vidim letna pera kako vire: ptica je na gnezdu. Samo koja? Ispred gnezda proleće ženka eje močvarice, ali ne, ovo nije njeno gnezdo. Eje se gnezde nisko, u trsci. Može li to biti belorepanovo? Njihova gnezda su u prirodnim uslovima često godinama, a neretko i generacijama dograđivana i umeju da budu jako visoka, ali ovo je komercijalna plantaža, drveće je tek doraslo za veće gnezdo, a za par godina će biti i zrelo za seču, pa savremena gnezda ove vrste retko dostižu te istorijske mere. Naime, opis sakupljanja granja iz jednog starog gnezda na hrastu posečenom početkom prošlog veka na Obedskoj bari kaže da je u njemu bilo „dvoja kola suvaraka“. Ptica na gnezdu je verovatno svesna radoznalog dvogleda uperenog u nju, pa odbija da se pomeri i ja nastavljam dalje nasipom.

Nešto dalje, uz plantažu leti tamna, vitka i dugokrila grabljivica, da nije ona ista ženka močvarice... nije, krila su i šira i duža, ovo je crna lunja, koja se upravo vratila sa seobe. Glavnina stiže početkom aprila, ali prvenci se poavljuju krajem marta. Sleće u nisku račvu dvostrukog debla vrbe i saginje glavu, čerupa lovinu. Plovke gluvare ležerno prolaze ni dva metra od lunje, koja im ne posvećuje pažnju. I eja se pojavljuje, sleće na nepuna dva metra udaljenu granu iste vrbe, i odatle se kojih desetak sekundi glasa pištanjem, da li preti lunji, ili oglašava njeno prisustvo, ili...? Lunja ostaje na svom mestu, a ja nastavljam dalje.
labud grbac
„Viit-a-viit“ ... evo ih opet. Kako se krećem nasipom, beležim sve opažene ptice, i vrstu i brojnost. Sada nailazim na zaključanu rampu, pa okrećem nazad. Kako ne bih po drugi put zapisivao iste ptice, u povratku beležim samo nove vrste, one koje nisam opazio pri prvom prolasku. E sad, čemu to? U blizini je gradilište novog mosta, a u neposrednoj blizini gnezdilište orla belorepana, krupne i upadljive vrste, a ja danas ne vidim niti jednog jedinog! Može biti da je uzrok uznemiravanje oko gradilišta, no, ipak je verovatniji uzrok vetrovit dan: ta ptičurina ima 260 cm, odnosno 230 cm raspona krila (ženke, odnosno mužjaci), da ne kažem dužine jedara, pa je vrlo verovatno da izbegavaju da troše kalorije na borbu s vetrom. Kakobilo, treba stanje stvari i brojnost ptica držati na oku, kako bi se eventualne promene mogle detektovati i pratiti.
pupavac
Na vodi je par labudova grbaca, a u letu iznad njih četrdesetak običnih galebova. Vraćam se istom trasom, na žici me dočekuje do pola crno-bela, a od pola žućkastosmeđa ptica – pupavac. Ima nedelju dana kako su se vratili iz Afrike, samo da ih ovde dočeka sneg. Zaustavljam kola, a pupavac poleće sa žice da sleti u travu i pridruži se drugom... pa i trećem pupavcu, da zajedno kljunovima sondiraju meko tlo. Malo dalje su još dva, ukupno pet ptica na istom mestu.
čak pet pupavaca na istom mestu
I ponovo glasno „viit-a-viit“, a sprudnici pijukavci sleću na samu ivicu vode. Istovremeno, krupne ptice na vetru... tri bele rode. One samo jedre, a vetar ih brzo nosi na sever. Uh, što volim da ptičarim tokom prolećne seobe, na svakom koraku je neki novi nagoveštaj lepih dana.

Bližim se onom velikom gnezdu... hmmm... ptica je i dalje na njemu, ali ne želi da se pokaže. Čekam neko vreme, ali se baš ništa ne dešava. S jedne strane, ne želim da produženim zadržavanjem stresiram pticu, a s druge, želim da rešim zagonetku. Ipak odustajem, palim motor, krećem i krajičkom oka primećujem pokret, kočim i prislanjam dvogled na oči: na grani jedno dva metra od gnezda stoji grabljivica, očigledno vlasnik gnezda i, podjednako očigledno, presitna da bi bila belorepan. Pogled mi ometa granje ispred ptice, pa je ne vidim dobro, čekam da se pokaže... i konačno, širi krila, poleće, nestaje među krošnjama: mišar. Huuh, nije orao, ali dobro... aktivno gnezdo mišara, i to je nalaz.

Нема коментара:

Постави коментар